Moto Hagio je jedna od najznačajnijih mangaki ikada, možda i najznačajnija kada se radi o autorima ženskog roda. Krajem prošle godine je slavljena 40-godišnjica njene karijere prigodnim izdanjima i jednom izložbom, koja se ovog meseca nastavlja na još nekoliko prominentnih mesta japanskog kulturnog života (slika ispod).
Iz Poovog klana (Poe no ichizoku)
Fantagraphics Books je sredinom godine objavio na engleskom jeziku zbirku njenih kratkih priča u veoma luksuznom izdanju. Naziv je A Drunken Dream and Other Stories, prema jednoj od priča. Kompletan sadržaj je sledeći:
Bianca
Girl on Porch with Puppy
Autumn Journey
Marie, Ten Years Later
A Drunken Dream
Hanshin: Half-god (originalni naziv je samo Hanshin, što znači "polubog")
Angel Mimic
Iguana Girl (Iguana no musume, Iguanina kći)
The Child Who Comes Home
The Willow Tree
Priređivač zbirke i prevodilac Matt Thorn (koji je prijatelj Moto Hagio i veliki fan njenog rada), ovako je opisao način na koji je odabrao priče iz njene bogate karijere: na japanskoj socijalnoj mreži Mixi, u klubu njenih fanova postavio je pitanje koje priče bi pokazali strancima kao najreprezentativnije.
Dok priče variraju po dužini, vremenu nastanka i žanru, jedna tema se provlači kroz većinu njih: bol neispunjene ljubavi. Ne samo ljubavi između muškarca i žene, već i između dece i roditelja ili između dve sestre. U jednom slučaju (A Drunken Dream) je bol bio tako veliki da je i samo vreme plakalo u nekoj vrsti karmičke retribucije. Kada biste me pitali koja priča mi je ostavila najjači utisak, ne bih znao sa sigurnošću da vam kažem. Možda Iguanina kći, zbog zanimljivog obrta i jer ispod slatke površine krije jezivu priču o otuđenosti.
Iguanina kći
Naoki Urasava (Naoki Urasawa) je jednom rekao da je za format kratke priče potrebna zadivljujuća veština (koja njemu svakako izmiče - cinična opaska autora). Hagio uspeva da simbolikom crteža, kompozicijom kadrova i funkcionalnim, ali inteligentnim tekstom isplete mrežu harmonije, praveći od stripa neku vrstu vizuelizovane poezije, a ipak zadržavajući narativ (za razliku od nekih crtača kao što je Maki Sasaki, koji od stripa prave isključivo niz simbola).
Hagio je bila jedan od pionira upotrebe raznih tehnika koje su u format mange uspešno prenele praćenje emocija likova i njihov tok svesti. Dok je to ranije bila definišuća odlika šođo (tj. ženskih) mangi, danas je deo rečnika koji je pristupačan svima koji žele da posegnu za njim (jedno skorije predavanje na tu temu je imalo naslov "Veza između šođo-mangi i uma"). Kako sam dublje ulazio u svet japanskog stripa, bilo mi je sve očiglednije da priča o kopiranju filmskog jezika i filmskih tehnika ne drži vodu - odavno već tvrdim da je jezik mangi meta-filmski jer može da prikazuje stvari u sinhronicitetu. Naravno, postoji jedan prilično veliki podskup mangi koji sasvim lepo funkcioniše kao "film na papiru" (najnoviji primer je odlični I am a Hero), ali to nije cela priča. Mogućnosti mange (i stripa uopšte) su daleko fleksibilnije.
Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.
Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.
Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.
Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).
Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).
U Japanu će prvi put biti objavljena tankobon-izdanja 2 mange nedavno preminulog Satošija Kona (Satoshi Kon): Opus (u 2 toma) i Serafim - 266 613 336 krila. Obe ove serije su izlazile sredinom 80-tih, i nisu završene. Scenario za Serafima je napisao Mamoru Oši (Mamoru Oshii), i ta manga je bila popularna među fanovima SF-a u svoje vreme.
Elitni časopis Comic Beam je najavio početak serijalizacije mange rađene po filmu Tetsuo: The Bullet Man, trećem iz čuvene serije Tetsuo (Gvozdeni čovek) režisera Šinje Cukamota (Shinya Tsukamoto). Za crtež je odgovoran Akira Fukaja (Akira Fukaya), i serija će krenuti od januarskog broja časopisa.
Dobra vest za fanove Tetsua, pod uslovom da neko to prevede.
Pročitao deo prvog poglavlja na Kodanšinom sajtu. Pristupačno je celo, ali je furigana (to su sitna slova koja pokazuju kako se kanđi čita) na ekranu gotovo nevidljiva za moje oči, i pričekaću prvi tom koji sam naručio sa bk1. Ništa bez papira. Za sada sam jako zadovoljan crtežom i pseudo-srednjovekovnom i bajkovitom atmosferom koja vlada ovim stripom. Počinje direktno i nema nikakvog okolišanja (ovo ispod je tabla koja se prostire na stranicama 2 i 3).
Još par detalja:
- u najavama za novi broj časopisa Bessatsu Shonen Magazine, u pregledu sadržaja ova manga se nalazi na prvom mestu, a CLAMP-ov xxxHOLiC je na drugom - a ko nije čuo za CLAMP?
- juče je izašao treći tom u Japanu
- Japanski festival medijskih umetnosti, koji sam opisao u prethodnom postu, objavljuje i liste preporučenih dela u svim kategorijama - a to su dela kojima su promakle nagrade ali su vredna pažnje. Shingeki no kyojin je jedno od njih.
- autor, Hađime Isajama (Hajime Isayama), je u matičnom časopisu bio najavljen kao najveći novi talenat. Priča se da je prvobitno ponudio svoj rad Shonen Jump-u - i bio odbijen! Suviše mračno za Shonen Jump? Moraću da proverim tu priču.
Očekujte rivju prvog toma u dogledno vreme - možda prvi u Evropi...
Ove vesti su me zatekle nespremnog. Znao sam da se pobednici obelodanjuju u decembru, ali sam izgubio tačan datum iz vida.
Za razliku od Kono manga ga sugoi! liste, koja više pokazuje popularnost (u intelektualnim krugovima, doduše) nego kritičku priznatost neke mange, Japan Media Arts Festival je indikator ovog drugog i predstavlja pokušaj japanske vlade da promoviše razne grane modernih umetnosti. Dakle, osim mangi, ima i druge kategorije: Art Division, Entertainment Division (ovde ulaze video-igre i razna interaktivna umetnost) i Anime Division (uz Manga Division).
Dobitnik Velike nagrade u anime-kategoriji je Tatami Galaxy (režija: Masaaki Yuasa), što ne mogu da komentarišem, iz sasvim etički opravdanog i politički razumljivog razloga: nisam gledao. Ali ljudi istančanog ukusa kažu da je odlična (moja prijateljica Isidora i NGboo u kratkom osvrtu na BG-Animeu), i za sada nema mi druge nego da im verujem.
Ali dobitnik Velike nagrade u manga-kategoriji je najpozitivnije iznenađenje koje sam doživeo u poslednjih par godina od kada pratim ove nagrade: Historie od Hitošija Ivaakija (Hitoshi Iwaaki). Zašto? Zato što je to manga zbog koje sam počeo da učim japanski. Ipak, krenimo redom.
Moj prvi susret sa Ivaakijem je bio preko mange Kiseijuu (Parazitske zveri), poznate na engleskom kao Parasyte. I to je bio prvi put da sam bio iznenađen, nasmejan, razbešnjen, rastužen, fasciniran i oduvan čitajući jedan strip, što je verovatno bio ključni faktor u mom opredeljenju ka mangama kao glavnom hobiju. Čitao sam ga kao skenlaciju preko neta, i sećam se da je prevod bio beznadežno loš. Dve grupe su radile prevod, ali samo je deo koji je odradila ova poslednja imao smisla - nažalost, kratak, možda desetak poglavlja. Mnoge rečenice u prvom delu su bile bez smisla, a imena su transkribovana različito, i u drugom delu se citiraju stvari koje nigde ne vidimo u prvom (iako u originalu postoje). Činjenica da sam se uprkos tome zaljubio u ovu mangu govori o snazi same priče, koja jeste glavni kvalitet. Ni Naoki Urasava (Naoki Urasawa) ni Kentaro Miura (Kentarou Miura) - da uzmem dvojicu u Evropi izuzetno popularnih autora - nisu bili u toj ligi (iako imaju druge kvalitete). Kod Ivaakija nije bilo nikakve misterije, i znalo se ko je ko - bar se tako činilo čitaocu. A, onda, sa par scena, čitav tok radnje biva obrnut naopačke i otkriva svoju poleđinu - kada je jedan vojnik izgovorio samo tri reči (računajući na srpskom ili engleskom), one su imale efekat poput udarca macolom u mozak - pet minuta sam zurio u ekran ne verujući svom zaključivanju, dok je jedan delić svesti grozničavo tražio rupu u piščevoj logici - na kraju sam shvatio da je stvarnost tako prosta, ali da ljudi (računajući i sebe, naravno) mogu da budu tako grandiozno slepi. A scena u parku sa Reiko Tamurom (asocijacija mi je bila na kraj filma Blade Runner) i sam kraj mange su me doveli do dve najveće katarze koje sam ikad doživeo čitajući jedan strip. (Uz, možda, Devilmana, ali ta manga je suviše rastrgnuta promenama žanra, teme i cilja, i poruka često toliko očigledna - kao da je priča bila samo odelo za nju - da je generalan utisak slabiji. I, ne, nemojte reći da je i poruka u Parasyte-u očigledna, kad nije!)
Ne mogu da kažem da je Ivaaki moj omiljeni mangaka - ali sigurno jeste jedan od njih. Senšu Jošidu (Sensha Yoshida) volim isto toliko, iako je skroz drugačiji (više kao najeminentniji predstavnik zena u popularnoj kulturi). Nekoliko drugih autora volim isto toliko - takođe iz potpuno drugih razloga. Druge poštujem više nego što volim (ahem... Tezuka). Ali niko nema tako dobar spoj najboljih sejnen-elemenata praćenja akcije i najboljih šođo-elemenata praćenja emotivnih stanja. Nije bezrazložno postavljen sledeći komentar na japanskom forumu 2ch: "da li ste primetili sličnost Ivaakijeve priče Zvuk kostiju (Hone no oto, o ljubavnicima koji se bacaju pod voz) sa Tominim srcem (Toma no shinzou) Moto Hagio?" A na japanskom sajtu Manga Review, koji rangira mange prema ocenama članova, Kiseijuu u sejnen-kategoriji zauzima prvo mesto.
Vratimo se na nagradu. Historie je poslednje Ivaakijevo delo, započeto pre nekih 7 godina u sejnen-časopisu Afternoon, i do sada je sakupljeno u 6 tomova. Priča prati Eumena iz Kardije, koji je postao lični sekretar Aleksandra Makedonskog, a uvek je zanimljivo videti japansku (ili bilo koju stranu) interpretaciju ključnih događaja iz istorije zapadne civilizacije. I za ovo delo je izvršeno prilično dobro istraživanje činjenica. Pročitao sam prva 4 toma u skenlaciji (ova je bila odlična, Kotonoha ju je radila) i kupio prva dva toma na japanskom i tu sam stao. Jedan od razloga je bila Ivaakijeva sporost - Afternoon izlazi mesečnim tempom, ali Historie se ne pojavljuje u svakom broju, tako da izađe otprilike jedan tom godišnje. Više me je brinulo to što nisam čuo ništa bitno posle ta 4 toma - kao da je manga nekako ispala iz žiže javnosti. Druga grupa je nastavila tamo gde je Kotonoha stala, ali nije mi se sviđala njihova metoda skeniranja časopisa umesto tankobona (= kasnije, mekokoričeno izdanje). Moguće da je Ivaaki držao stvari niskoprofilnim, tako da se neko vreme činilo da se ništa bitno ne događa. Ali, takav pristup je imao i u Kiseijuu-u, i zato budite sigurni da ćete, kada otkrije svoje adute, biti zgromljeni emotivnom snagom događaja. A dodela ove nagrade govori u prilog činjenici da je žiri verovatno bio zgromljen.
Japan Media Arts festival je u početku imao prilično snobovski (ili hermetičan, u boljoj varijanti) pristup dodeli nagrada. Birana su dela koja imaju visoke umetničke pretenzije, čak i ako nisu poznata (i uglavnom i nisu bila). Ako mene pitate, bolji naziv za dobar deo njih je "pretenciozno". Od kako su Tecuja Ćiba (Tetsuya Chiba) i Go Nagaj u žiriju (poslednjih par godina), popularnija i zanimljivija dela dobijaju ovu počast - prethodne godine je to bila Vinland Saga.
Hm, stara evropska istorija je u modi! Vive l'histoire!
ANN je javio početkom meseca da je japanski komunikacioni provajder Biglobe napravio spisak onoga što smatra najvažnijim vestima iz ove godine. Lista ide ovako:
1. Veliki uspeh K-ON-a
2. Evangelion u prirodnoj veličini
3. Uspeh igranih adaptacija mangi i animea
4. Rekordna posećenost 78. Komiketa ovog leta
5. Bioskopski animei u modi
6. Smrt Satošija Kona
7. TV drama Gegege no nyoubou postiže vrhunske rejtinge gledanosti
8. Uspeh anime-pesama na Oriconovoj listi
9. Pokretanje web-animea Yutori-chan
10. Popularnost glasovnih glumaca i glumica
Priznaću da me par stvari sa liste ne zanima, i žalim za Konovom smrću, ali stavke pod 1 i 3 bi zbunile svakog ko bi pokušao da objasni svet logičkim metodama. U stvari, prvu stavku razumem, ali ne opravdavam - podnaslov koji ide uz vest bi mogao biti "Kuda ide ovaj svet?!" (Odgovor: ka dobroćudno-slatkoj, ali do bola DOSADNOJ utopiji, bez muda, bez kičme i kostiju, i bez mozga.) Ali dosta pljuvanja po onome što nisam čitao ili gledao... Pređimo na primer koji mi bolje leži: igrane adaptacije. Eh, među onima koji me znaju poznat je moj apsolutno nipodaštavajući stav prema modernoj japanskoj kinematografiji, stav koji nije nastao bez razloga (postoje izuzeci, ali oni dokazuju pravilo). Film funkcioniše u određenoj realnosti koja je bliska našoj i ne bi trebalo da izlazi izvan toga, jer jednostavno ispada 'nerealan' i neplanirano smešan. Možda bih mogao da definišem tu realnost kao 'fizičku'. Strip i animacija mogu lagodno da operišu i izvan te realnosti i te umetnosti jednostavno nisu preterano kompatibilne. (Moj savet svim filmskim kritičarima koji se usput bave i stripom i objašnjavaju ga preko filma: batalite, taj pristup je odavno mrtav!)
Istina, neki manga-autori su želeli da budu režiseri (nekolicina je to i postala), i neke mange bi se mogle prevesti u film sasvim lako. Mnogi su gledali na filmove kao na svoje uzore. Ali, zašto su filmovi rađeni po delima Kazua Umezua među najgorim i najpatetičnijim pokušajima horora ikada snimljenim? Možda bi se moglo uraditi nešto kada bi talentovani ljudi radili na takvim projektima, ali i sami predlošci otežavaju stvar, jer je Umezu izrazito nerealan i pun preterivanja i dramatike, i njegove adaptacije se na filmu uvek neizbežno pretvaraju u jeftin spleter i patetiku - sve to uprkos činjenici da Umezu ume da bude vrlo filmičan u smislu montaže i kadriranja, mnogo više nego njegov sledbenik Đunđi Ito (Junji Itou).
Dakako, uspeh i prisutnost mange u savremenom japanskom životu su neopozivo pojeli kinematografiju - više nije aktuelan stav o mangi kao "filmu na papiru", već stav o filmu kao mangi snimanoj kamerom. Realne priče iz svakodnevnog života su najbolji kandidati za relativno uspešna ostvarenja, ali mene ipak mnogo više zanima upravo fantastika - u našem slučaju, pre svega igrana verzija Svemirske krstarice Jamato. Samo ću spustiti očekivanja da bih lakše preživeo eventualni ubistveni udar razočarenja.
Od ostalih vesti, raduje me uspeh TV serije Gegege no nyoubou, rađenoj po životu Šigerua Mizukija iz perspektive njegove supruge. Verovatno je to jedan od razloga zašto su praktično sva Mizukijeva dela u štampi, čak i priče iz 60-tih rađene za rentalne biblioteke i nikad objavljene u časopisima.
Da bih dokazao da ne zaostajemo za svetom, pre svih ne-japanskih sajtova ću objaviti pobednike ovogodišnjeg glasanja za najbolje mange u muškoj i ženskoj kategoriji:
Ova tajna je otkrivena zahvaljujući Amazonu - iako Kono manga ga sugoi! izlazi tek 10. decembra (shodno tome, ja ću dobiti svoj primerak tek pred Novu godinu), već vidimo sa naslovne stranice koje mange su bile "the hottest" u ovoj umirućoj godini.
Muška kategorija: Shingeki no kyojin (Napad divova).
Komentar povodom ove mange na jednom japanskom blogu je glasio: "Kada sam čuo naslov, mislio sam da se radi o bejzbolu." Tačno moje misli. (Za neupućene: Divovi su ime jednog od najvećih bejzbol-timova - Yomiuri Giants). Nekad, na sreću, je istina mnogo očiglednija.
Zanimljiva premisa: u svetu u kome se vodi rat između ljudi i divova, ovi prvi su se zatvorili u grad okružen ogromnim zidinama i tu vode miran život. Ali šta bi bilo kada bi divovi uspeli da uđu u grad? Na ovo ključno egzistencijalno pitanje i mnoštvo drugih odgovor ćemo pričekati još malo, ali nadam se da je ovo početak 'tower defense' žanra u japanskom stripu.
Neki su spomenuli da se priča uklapa u kanone pod-žanra "džinovskih robota", samo što su roboti zamenjeni divovima. Međutim, istorijski gledano, ovo je obrtanje teza. Za taj pod-žanr se smatra da je nastao sa Mazingerom Z Goa Nagaja (Go Nagai) i ne znam da je to iko ikad doveo u pitanje. Go Nagaj je pre Mazingera imao seriju Demonski kralj Dante - a rekao bih da odatle potiče japanska opsesija imenom 'Dante' (Nagaj je bio veliki fan Božanstvene komedije) - u kome je umesto robota bio div sa sličnom funkcijom. Ili, preciznije rečeno, džinovski demon, u čiju glavu je "ugrađen" čovek. Dakle, Napad divova je povratak korenima, na neki način. U početku sam mislio da će ličiti na neku podivljalu i nasilnu verziju video-igre Shadow of the Colossus, međutim, em što su u toj igri ljudi gurnuti u pozadinu, pa čak i iza nje, em što su divovi u mangi daleko ružniji i groteskniji. Videćemo koliko će ovaj prvi utisak "držati vodu" posle čitanja.
I, u pitanju je šonen-strip (znači, nije posebno namenjen odraslima, ko god oni bili).
Ženska kategorija: Her.
Priznajem da ne znam o čemu se ovde radi. Za sada.
Sve ovo u prevodu znači da će se za ove mange van Japana čuti kada dođe vreme. I to vrlo glasno.
Ah, taj Internet! Tako bogat informacijama, i tako sklon da ih olako pobrka sa glasinama! A i ja sam naseo ovaj put. Možda.
Problem je sledeći: našao sam podatak - a nije ga bilo teško naći - da je određena Kju Hajašida (Kyuu Hayashida) bila asistent Cutomu Niheju (Tsutomu Nihei). Već sam pomenuo tu "činjenicu" u jednom prethodnom postu. Na Hajašidinoj stranici na sajtu Baka-Updates Manga - kao i na nekoliko foruma posvećenim mangi - iznosi se ta tvrdnja neporecivo i nedvosmisleno. I to ima smisla, jer su crtački stilovi to dvoje mangaki slični - po obilatom korišćenju senki, po ljubavi prema čudnom i bizarnom, po maštovitosti u zamišljanju setinga.
Ali... nakon toga sam naleteo na intervju sa Hajašidom, dostupnom na engleskom jeziku na sajtu Sigikki, gde ona jasno kaže:
"Nikad nisam bila asistent" (I was never an apprentice)
A indikativno je i da se takav status nigde ne pominje na njenoj stranici na japanskoj wikipediji. Za sada ću se uzdržati od suda dok ne prodrem do mogućih uzroka ove zabune.
Pošto je danas u Japanu izašao 15. tom Hajašidine serije Dorohedoro, proslavićemo taj događaj razjašnjenjem nekih nedoumica koje možda imaju oni koji ne znaju ništa o njoj ili njenom radu.
Zamislite grad u kome, sem ljudi, žive i čudna i groteskna stvorenja koja su nekad bili ljudi. Zamislite grad koji čarobnjaci koriste kao laboratoriju za svoje najluđe eksperimente. Zamislite klasično cyberpunk-okruženje, ali skinite "cyber-" i stavite "magic-"... Zamislite sve to i eto vam postavke za ovu manga-seriju. Dobrodošli u Rupu.
Protagonista serije, Kajman (Caiman), je bio žrtva jednog takvog eksperimenta - ostavljen je sa glavom reptila i bez sećanja na prethodne događaje. Dok traži istinu o svojoj prošlosti i pravog krivca za svoje sadašnje stanje ubija svakog čarobnjaka na koga naiđe, što je rabota koja nije mogla da prođe neprimećena od strane vrhovnog maga, koji preduzima odgovarajuće protivmere.
Dorohedoro izlazi u časopisu Ikki, što će reći da se radi o alternativnoj mangi (u kontekstu Japana). I pored toga, poslednjih par godina uživa tamo solidnu popularnost.
Hajašida je u pomenutom intervjuu izjavila da su veliki uticaj na nju izvršile video-igre i, posebno, Silent Hill. Ipak, Dorohedoro nije horor - nedostaje mu gvozdeni stisak jeze i napetosti koji karakteriše tu seriju, i, takođe, protkan je crnim humorom. Najbolja odrednica bi bila "mračna i bizarna fantazija rođena iz braka Halucinacije i Razuma koja je pobegla od roditelja i sada gradi sopstvenu kuću". Čik prespavajte u njoj, ako smete!
Dakle, Blame ili Dorohedoro? Teško pitanje, i još ne znam dovoljno da bih dao definitivan - pa makar i subjektivan - odgovor.
Bio sam zauzet poslom ovih dana i nisam imao vremena za pisanje, ali to ne znači da nisam ništa čitao ili gledao. Evo, za početak, nečeg što sam ostao dužan - ženske liste za 2009. iz časopisa Kono manga ga sugoi! Naglašavam da je podela na muške i ženske mange strogo formalna - prema ciljnoj publici časopisa u kojem manga izlazi - i nipošto ne znači da će ove mange sa donje liste čitati samo žene ili one iz prvog posta samo muškarci. Ali, kako nisam upućen u ovu oblast mangi dovoljno dobro, mnogi naslovi će ostati bez prevoda na srpski (iako ponekad sa zvaničnim engleskim "podnaslovom"), jednostavno zato što ne znam kontekst priče, koji može znatno da modifikuje značenje naslova.
1. Chihayafuru - o devojci koja postaje majstor u igri koja kombinuje karte i stihove klasičnih japanskih pesnika. Ovaj naslov nećete uspeti da prevedete ni uz pomoć najboljih rečnika, zato što je u pitanju prvi stih jedne drevne poeme.
2. Kimi ni todoke - naslov na engleskom je From Me to You, ali mogao bih da prevedem kao Obaveštenje za tebe ili Dostava za tebe. O devojci koja liči na Sadako.
3. Mama je temparist (Mama wa temparisuto) - nemam ni najmanju predstavu šta je "temparist". O majci i njenom malom sinu. Akiko Higašimura.
4. Princeza Meduza (Kuragehime) - ponovo Akiko Higašimura (videti prvi utisak o animeu).
5. Moj sused je čudak (Tonari no kaibutsu-kun)
6. Otoko no ishou
7. Aozora yell (Yell for the Blue Sky)
8. Bezakonje u 3 ujutru (Gozen san-ji no muhouchitai, 3AM Dangerous Zone) - devojka koja je želela da postane ilustrator zapošljava se kao dizajner paćinko-igraonica i preispituje svoj život. Predivan crtež.
9. Kiyoku yawaku
10. flat
Chihayafuru je osvojila 3. mesto u 2008. godini, i njena autorka Juki Suecugu (Yuki Suetsugu) je imala prilično neobičnu karijeru - o tome više neki drugi put. A Kimi ni todoke je bila druga u 2006-oj, prva u 2007-oj i 4. u 2008-oj, što nam govori o dugoročnoj popularnosti koju uživa. Poslednji tom koji je do sada izašao, 12-ti, prodat je od septembra u preko milion primeraka. Dakle, tu mangu verovatno možemo smatrati najpopularnijim šođo-stripom danas.
Akiko Higašimura je skupila najviše poena od svih pojedinačnih autora - i sa muške i sa ženske liste - zahvaljujući više nego dobrom plasmanu dve svoje mange na gornjoj listi.
Princeza Meduza(Kuragehime) i Bezakonje u 3 ujutru
11. Nacumeova knjiga prijatelja (Natsume yuujinchou)
12. Čokoladar slomljenog srca (Shitsuren shokoratie) - jedno od najnovijih dela Setone Mizuširo (Setona Mizushiro)
12. Love, Hate, Love
14. Ibara la lullaby (Ibara-ra-rarabai)
14. Oooku - to je naziv za šogunov harem. Alternativna istorija u kojoj je muška populacija desetkovana i japanskim društvom upravljaju žene.
14. Staklena maska (Garasu no kamen) - jedna od najdugovečnijih šođo-mangi ikada, započeta 1976. O snovima i predanosti jedne glumice.
17. Nož koji tone (Oboreru naifu)
17. P.S. I Love You
17. Piece
20. U kupovini kolača (Keeki wo kai ni)
Ostatak liste, ukratko:
21. Under the Rose - Himna proleću (Haru no sanka)
21. Kafe Beli medved - ukus jagode (Shirokuma kafe ichigo-aji)
21. Terpsihorin ples deo II (Maihime Terpsihora II)
24. 7 seeds
25. Love So Life
26. Doublemints
27. Otomen
28. Aoi hana (prevod bi bio Plavo cveće ili možda Zeleno cveće, ali ne znam kontekst)
29. Dnevnik morskog grada (Umimachi diary)
29. Olimp
31. Apolon sa brdskog puta (Sakamichi no Apolon)
32. Pride
32. Watashi biyori
34. Strobe Edge (Sutorobo ejji)
35. Nodame Cantabile
35. Himitsu - The Top Secret
35. Piece of cake
35. Machi de uwasa no tengu no ko (Spiritual princess)
39. Star man
40. Akaneshinchi hanaya no sange
40. Eiki eiki no bucchaketai
40. Kayo-chan no nimotsu
40. Shanimuni GO
40. Pari pari densetsu
40. Misu misou
40. Mekurumeku
40. Nasmejana gospođica Kanoko (Warau Kanoko-sama)
U prevodu: Poljubac pčele . Momentalno sam se zainteresovao kada sam video korice izdanja:
Sejnen, SF, triler, 2 toma - japanski izvori navode da izlazi i dalje, iako su oba toma izašla još prošle godine. Autor se zove Toru Izu (Tooru Izu).
Prvo poglavlje je dostupno onlajn na sajtu izdavača Futabaše (Futabasha), tako da sam uspeo da saznam nešto više o ovoj mangi, praktično - ne, potpuno - nepoznatoj van Japana. Da odete na bilo koji sajt, čak i na Baka-Updates Manga, koji imaju informacije o skoro svim mangama koje su izašle u skorije vreme, nećete naći ništa sem osnovnih informacija, koje se sve ionako mogu pročitati na koricama. Ali, u Kono manga ga sugoi! su je preporučili, stoga valjda vredi nešto. Početak je obećavajući, ali ne govori mi mnogo. Podnaslov, napisan na engleskom, je Kiss Me Deadly.
O devojci za koju je ljudska duša otvorena knjiga i koja može da vidi i budućnost. I o njenom bekstvu od ljudi koji bi to da iskoriste. Način na koji Izu crta ljude me povremeno podseća na Naokija Urasavu. Valjda zbog noseva.
Kada sam spomenuo Akiko Higašimuru pre neki dan, znao sam da ću je vrlo brzo spomenuti ponovo, jer sam već tada planirao da pogledam prvu epizodu TV anime-serije koja je rađena po njenoj čuvenoj mangi Kuragehime, iliti Princeza Meduza (kurage = meduza, hime = princeza).
Serija se prikazuje u noitaminA bloku na televiziji Fuđi, što je dobar znak, jer je taj programski blok usmeren na ostvarenja koja imaju daleko veće umetničke ambicije od prosečnog televizijskog animea. Osim Higašimure, bitni faktori u ovoj adaptaciji su studio Brain's Base i reditelj Takahiro Omori (Takahiro Oomori) - da, da, isti oni ljudi koji su radili i Baccana, Nacumeovu knjigu prijatelja (Natsume yuujinchou) i Dulalalu. Vrlo dobar pedigre. Dinamika koja krasi Baccana (ove druge nisam gledao) je prisutna i ovde.
Kada sam pročitao kratak opis, na pamet mi je pao film Neki to vole vruće, ali jedina prava sličnost s njim (osim cross dressinga) je žanr - oba dela su komedije. U Princezi Meduzi najlepša žena je muškarac. Zaključite iz toga šta hoćete.
Dakle, ako ne volite komedije iz realnog života (ili tematiku života otakua), preskočite. Ali, time ćete preskočiti i:
- jako prijatan vizuelni dizajn: čist, sa punom paletom jednostavnih boja, i sa specifičnim izgledom svih likova i njihovim osećajem za modu;
- jednu od najboljih uvodnih pesama koje sam čuo u TV animeima. Koliko god neka serija bila mračna i udaljena od praznog bleštavila J-popa, uvek nađu načina da ih nekako frankenštajnovski spoje - ova serija nije mračna, ali ima ukusa u tim stvarima. Nije mnogo samo po sebi, ali takva pažnja mi uliva nadu;
- dobar humor, čiji mnogi momenti ne bi bili mogući u igranoj seriji;
Činjenica je da je publika Higašimurine mange u jednoj anketi njenu najveću vrednost pronašla u likovima, sa čijim "nedostacima" ćete saosećati i istovremeno se smejati. Možda ne treba očekivati mnogo od "priče", što ne mora nužno da bude i loše.
Milion evra. Toliko je zaradio Eićiro Oda (Eiichirou Oda) prethodne nedelje samo na osnovu prodaje dva izdanja: 60-og toma One Piece-a i specijalne knjige One Piece Green: Secret Pieces.
Ali, možda najsjajniji primer u skorašnjoj istoriji mange nije reprezentativan i zato bacimo pogled na normalnije slučajeve.
I am a Hero me je podsetio na neke stvari koje sam već znao i dodao neke nove momente. U jednom trenutku, glavni lik - koji teži da dobije zeleno svetlo od izdavača za koncept svoje manga-serije - pravi računicu koliko novca bi mogao da zaradi i šta da radi s njim. Ali, pre nego što pređem na nju, sledi par objašnjenja.
Mange prvo izlaze u časopisima. Neki od njih su posvećeni isključivo stripu, neki nisu. Neki izlaze jednom mesečno, drugi jednom u dve nedelje, treći jednom nedeljno. Ono što je bitno za našu temu je da se manga-autori (a obično, ali ne isključivo, ista osoba je i scenarista i crtač) plaćaju po stranici. Više stranica znači više para. Zaboravio sam koja je suma u pitanju i da li zavisi od časopisa, ali sećam se da je takav rad jedva dovoljan da čovek preživi. Međutim, pravi novac je negde drugde. Ako je neka serija čak i relativno uspešna u toj svojoj probnoj fazi, izdavač je objavljuje u mekokoričenom izdanju (tankobon) i autor dobija 10% od cene svakog prodatog primerka.
Dakle, prethodno pomenuti lik iz mange podiže letvicu svojih želja na 100 000 prodatih kopija po tomu. Cena jedne kopije je u proseku 400-600 jena za normalna izdanja, i naš junak uzima 500 jena (= 4,44 evra) kao reper.
Oduzmimo porez od 10% (to nisam bio siguran, ali ako gospodin Hanazava kaže da je tako, onda je tako):
44 260
- 4 426
-------------
= 39 834
Dakle, za 100 hiljada prodatih primeraka, čista zarada bi bila oko 40 hiljada evra. Ako autor izdaje u mesečnom časopisu - a to je tempo koji može da omogući relativno lagodan rad - na godišnjem nivou bi mogao/mogla da sakupi materijal za možda dva toma. To je 80 hiljada evra. Dovoljno za sasvim lep život, čak i u Japanu.
Šta u kontekstu manga-industrije znači cifra od 100 000 prodatih kopija? Na Orikonovoj (Oricon) listi za prethodnu nedelju, prvih 8 mangi (sve noviteti, osim Staklene maske) su je dostigle i prestigle još u toku te nedelje - tu su se našla i dva dela pomenuta na početku.
Da ne bi sve izgledalo sjajno i bajno, negde iz dubina sećanja izvlačim informaciju da samo oko 300-400 autora zarađuje dovoljno da može da živi od toga - nekih 10% ukupnog broja u Japanu. Ostali moraju da traže dodatne izvore prihoda.
Ali, ostaje otvoreno pitanje zarade od davanja licence (filmskim i anime-studijima, muzičkim kompanijama, proizvođačima igračaka), na koje još nemam odgovor. Istražiću... ako ne padnem u depresiju negde usput.
Kakav završetak prvog dela! Jedna od najjezivijih scena koje sam ikad video u stripu. Naravno, svoj efekat vuče iz celokupnog iskustva koje joj je prethodilo - besmisleno bi bilo očekivati da se listanjem samo tih nekoliko stranica može doživeti isto osećanje. Vizuelna neprijatnost jeste prisutna, ali ona nikada nije mogla duže da preživi sama po sebi. Slično kao u Ringuu - potrebno je gledati čitav film da bi poslednja scena sa izlaskom Sadako iz televizora imala očekivani efekat. A poređenje sa tom scenom mi je ovde najprimerenije.
Kada bi ova manga počinjala od drugog poglavlja, nestrpljiv čitalac bi možda imao utisak da se radi o još jednoj mangi o životu crtača mangi, vrlo popularnom žanru u Japanu poslednjih godina. Neka sejnen-verzija Bakumana...ili verzija anti-Bakumana. Protagonista nije mladić kome nijedan san nije suviše daleko, nijedan vrh suviše visoko, već čovek srednjih godina koji se davi u neispunjenim željama i protraćenom vremenu. Mnogo toga možete saznati ovde o načinu na koji manga-industrija funkcioniše: u čemu se sastoji rad asistenata, koliko crtači zarađuju (ovo će zahtevati poseban osvrt!), odnosi sa urednikom i izdavačem, i slično. I to je sve lepo, ali...ova manga ne počinje od drugog poglavlja. A prvo poglavlje nam pokazuje da nije sve u redu u glavi Hidea Suzukija (Hideo Suzuki), 35-godišnjeg manga-asistenta koji sanja o tome da objavi svoju seriju i postane profesionalni mangaka.
I am a Hero izlazi u nedeljnom časopisu Big Comic Spirits, jednom od najprodavanijih i najuticajnijih sejnen-manga-časopisa, čiji meni je raznovrstan, tako da nije bez smisla to što objavljuje jednu horor-mangu - tu se svojevremeno našao i Uzumaki Đunđija Ita (Junji Itou), između ostalih stvari. Ova manga je do sada dostigla 4 objavljena toma, a autor je Kengo Hanazava (Kengo Hanazawa).
I am a Hero pripada "filmskoj" školi stripa, ali u ovom trenutku neću da se bavim pitanjem šta, u stvari, to znači. Ovde koristim taj termin samo u smislu da akt čitanja prilazi dovoljno blizu iskustvu gledanja filma, iako nikad nije identičan (čak i kada ne bismo uzeli u obzir zvuk i muziku). Često sam imao utisak da gledam kadrove filmske trake - tu i tamo se javlja stilizacija i "deformacija" likova usled iskazivanja jačih emocija, ali pozadine su rađene prema fotografskom modelu i na njima se vidi svaki detalj. Nije pristup koji ja najviše volim u stripu, ali ovde je naglasak na priči, a ona me čvrsto drži - i pored toga što su mnoge ideje već viđene.
Svidela mi se referenca na Homunkulusa, i prvo sam mislio da će se radnja razvijati u sličnom pravcu. Sada više ne mislim.
P.S. "Hideo" znači "heroj" na japanskom. I, engleska skenlacija prva dva toma.
Dok sam pisao wiki-unos za BG-Anime na temu popularne šođo-mangake Akiko Higašimure (Akiko Higashimura) naleteo sam na sledeće fotografije:
Iako sam video dosta Japanaca i, pogotovo, Japanki, kod kojih se starenje ne manifestuje tako očigledno kao kod nas, ipak sam bio pozitivno šokiran...prokletstvo, ona je 1975. godište!
Pošto sam video više njenih fotografija, prvo sam pomislio da su ovo slike iz mlađih dana, ali ne - na levoj slici je časopis Kiss i na naslovnoj strani njena manga Kuragehime, koja je počela da izlazi pre tačno dve godine.
I na drugim slikama izgleda mladoliko, ali ne baš ovoliko.
Svi ste čuli za Resident Evil, zar ne? Naziv serije i čitave franšize u Japanu je Biohazard, ali je u Americi taj naslov odbačen zbog problema sa kopirajtom. Ako su zombiji najpoznatiji simbol možda najpoznatije japanske horor-video-igre - i sigurno poznatiji od duhova iz Fatal Frame-a, serije koja je vrlo "japanska" po senzibilitetu - postavlja se pitanje: zašto ne uživaju sličan ugled u mangama i animeima?
Zaobiću ću ovde pokušaj da dam odgovor, jer bi bio vrlo nespretan, a ja za nespretnost nemam vremena. Nekada su pitanja dragocenija od odgovora. Umesto toga, obratio sam se japanskoj wikipediji za pomoć u pronalaženju informacija. Tamo postoji članak o zombijima, i tu se, u jednom odeljku, nabrajaju mange/animei u kojima se ovi pojavljuju. Evo tog, ne-preterano-dugačkog spiska ovde:
- Makai Zombee, manga koja je izlazila u časopisu Koro koro comic, namenjenog najmlađima
- Zombi no kami-sama
- Gakuen mokushiroku - High School of the Dead, manga i TV anime čuveni i među domaćim fanovima, uglavnom zbog fanservice-a
- Dorohedoro - ah, evo nečeg ozbiljnijeg. To je manga Kju Hajašide (Kyuu Hayashida ili Q Hayashida), koja je bila asistent Cutomu Niheju (Tsutomu Nihei) i njen stil dosta liči na njegov. Pre ovoga, radila je na manga-adaptaciji kultne video-igre Maken X.
- ZOMBIE-LOAN, manga čuvenog dueta Peach-Pit, takođe animirana za TV.
- JoJo no kimyou na bouken (ĐoĐove bizarne avanture), deo I (hell, yeah - ovo bih uveo u školsku lektiru!)
- Life is Dead
- Zombiya Reiko (Reiko the Zombie Shop) - horor-manga Reja Mikamota (Rei Mikamoto). Nisam čitao, ali znam da je 'gore' i 'splatter' uz dobru dozu erotike i humora, a crtački stil deluje interesantno. Mikamoto trenutno radi seriju Chimamire (= krvlju isprskana) sukeban chainsaw za meni uvek dragi Comic Beam. Koristite maštu.
- Sengoku Zombi - Hyakki no ran (Pobuna stotinu demona)
- Sankarea - šonen-manga
Iako mnogi naslovi sa spiska nisu horor, nekoliko zaista jeste.
To je naziv mange koja izlazi u časopisu Evening, što u prevodu znači: namenjena je odrasloj muškoj publici, relativno je mejnstrim, i epizode izlaze dva puta mesečno. Autor se zove Jasuhisa Kubo (Yasuhisa Kubo), a naslov bi mogao da se prevede kao "Prizivam te, (poštovani) Azazel". Manga je započeta 2007, a do sada je sakupljena u 5 tomova. Koncept je sledeći: detektiv-okultista i njegova pomoćnica prizivaju najstrašnije demone da im pomognu u rešavanju slučajeva, ali ti demoni po dolasku na ovaj svet dobijaju slatka i pitoma obličja, što je činjenica koja im JAKO ide na živce. Ali, nema im pomoći nego da slušaju...
Rađene su dve animirane epizode - prva od 12 minuta, a druga nešto duža - koje su deljene sa specijalnim izdanjima 4. i 5. toma mange, ali ovu drugu nije lako naći na netu.
Prema japanskoj wikipediji, u Azazelu se pojavljuju, sem demona, i anđeli - među njima 4 arhanđela. Kada bi neko samo čitao spisak likova koji se tu mogu sresti, verovatno bi mu prvo pao na pamet Hellblazer; međutim, on nikad nije bio ovakav:
Glasovna gluma demona je vrhunska - pogotovo Azazelova, iz čijeg glasa zrači prepredenost. Takođe, režija je odlična, pa sam bacio pogled na ime reditelja: Cutomu Mizušima (Tsutomu Mizushima). To ime ću zapamtiti.
Dakle, čekam pojavu druge epizode van japanskih i kineskih video-sajtova.
Brain Diving je kolumna Briana Ruha na Anime News Networku i jedina njihova kolumna koju čitam, posvećena literaturi o japanskoj popularnoj kulturi.
Novi tekst se zove The Youkai Show i bavi se jednom od mojih omiljenih tema: jokajima (youkai) i Šigeruom Mizukijem (Shigeru Mizuki). Kao što kaže Ruh,"potpuno je neprihvatljivo za umetnika koji je imao toliki uticaj na posleratni anime i mangu" da praktično nije prevođen na engleski. Planiram jednom prilikom da napišem nešto više o Mizukiju, pa se neću sad baviti time. Naravno, od Mizukija vodi kratak put do Kjogokua (Natsuhiko Kyougoku), i Ruh ga, očekivano, prelazi.
Ruh upućuje na 4. broj Mechademije, akademskog žurnala koji se bavi mangom, animeom, i sličnim formama popularne japanske kulture. Iako imam odbojnost prema hermetičnom jeziku i tautološkim teorijama koje mnogi "akademici" primenjuju, odatle me je zaintrigirao tekst Zilije Papp - a upravo njenom knjigom se Ruh i bavi u novom Brain Divingu - koji se zove Monsters at War: the Great Youkai Wars 1968-2005, i koji prati transformaciju jokaja i njihovog "velikog rata" kroz seriju stripova, animacija i igranih filmova, od jedne epizode Mizukijevog Gegege no Kitara pa sve do čuvenog Miikeovog filma iz 2005.
Zanimljiv tekst, iako se suviše bazira na političkoj interpretaciji čitave priče - a to je samo jedna iz palete mogućih.
Imuri je naziv stripa od Ranđo Mijake (Ranjou Miyake) koji izlazi u časopisu Comic Beam - časopisu koji ne postiže visoke cifre prodavanosti, ali je jako cenjen po kvalitetnom sadržaju. Ovo gore je naslovna ilustracija za prvi tom, koja me je privukla još po prvom viđenju, zajedno sa činjenicom da su Imuri bili nominovani za neke značajne nagrade u Japanu, od kojih su jednu osvojili.
Posredi je priča o kulturama sa dve planete i rasvetljavanju događaja započetih 4000 godina ranije. Dakle, fantastika, što je cenjen žanr među zapadnom publikom. Vizuelno ovo je jedna od najlepših mangi koje sam ikad video, što bi takođe bila cenjena karakteristika među zapadnom publikom. Tako da je vrlo čudno da niko ovo nije preveo ni na jedan jezik - ni zvanično ni kao skenlaciju - a posle čitanja prvog toma, donekle shvatam i zašto. Teško je ovo prevesti... ne u smislu komplikovanih rečeničkih konstrukcija, već zbog bogatstva arhaizama i neologizama - onaj ko se toga poduhvati morao bi da zna jezik na koji prevodi savršeno. (Pada mi na pamet Zoran Jakšić i njegov prevod Donaldsonovih Hronika Tomasa Kovenanta.) Too difficult for the poor scanlators... Naravno, sve to nikada nije bila prepreka da neko prevede nešto.
U priči postoje tri naroda: Kaama, Ikoru i Imuri (tako se izgovaraju na japanskom). Već i sam poduhvat pronalaženja odgovarajuće fonetike u našem jeziku bi bio ne-baš-lak zadatak. Možda: Kaamani, Ikoli i Imuri. Društvo koje su Kaamani izgradili sastoji se od klasa i društvenih funkcija koje svetska istorija ne poznaje - dakle, bilo bi potrebno birati termine koji imaju smisla ili izmišljati nove. Recimo, japansko đuša (jusha) je naziv za "onog ko se bavi činima", ali nije klasična reč za "čarobnjaka", i u mom rečniku kanđija se ne pojavljuje kao zasebna reč. Iznad te klase je đuši (jushi), "majstor čini", a ispod je kakuđa (kakuja), "onaj koji je prosvećen", "prosvećeni" - takođe neuobičajene reči u savremenom japanskom, ali reči čije značenje ćete savršeno razumeti ako znate njihove sastavne delove.
Zanimljivo bi bilo dosetiti se kako bi zvučala odgovarajuća imena da su bila odmah asimilovana u srpski - japanski ima svoja pravila kada preuzima tuđe reči. Recimo, London je Rondon, a Španija je Supein (slično engleskom Spain). Tako da je transkripcija u suprotnom smeru zahtevan posao, posebno kada se radi o izmišljenim imenima. Kako mene Imuri podsećaju na Versajsku ružu (za neupućene: priča iz doba Francuske revolucije) - po raskošnim kostimima, frizurama i dekoru - naginjao bih francuskom (i sličnim jezicima). Žena sa gornje slike (inače, majka glavnog lika) se zove Piađu (Piaju), ali to bi moglo da se prenese kao Pijaž.
Inače, prilično komplikovana priča. Videću kako će se razvijati u narednim tomovima, ali za sada je uveden jako veliki broj upečatljivih likova i čitava civilizacija sa svojom društvenom strukturom i svojom naukom/magijom (kako god to nazvali).
Svesno sam napisao "mange" (a ne stripove), zato što Japanci praktično čitaju samo svoje stripove - u toj oblasti su verovatno najekskluzivniji. Meni je trebalo prilično vremena da se priviknem na veličinu i dubinu tog sveta i još ne mogu da tvrdim da sam se potpuno prilagodio. Jedno pravilo koje bi možda moglo lepo da opiše carstvo mangi bi bilo: "Koliko god da znate, ne znate dovoljno." Ali ovde ću pokušati da pažljivo uvedem stvari koje znam, malo po malo, i nadam se da niko neće da se uplaši neizmernog, a nepoznatog kulturnog prostranstva.
Kono manga ga sugoi! (Ove mange su sjajne!) je časopis koji izlazi u decembru svake godine, i predstavlja neku vrstu repera koji pokazuje šta je bilo najčitanije u prethodnih godinu dana. Pošto je ovogodišnji broj blizu, u iščekivanju novih informacija osvrnuću se na prethodni broj, za 2009. Ovaj časopis donosi mnoge vesti i intervjue, ali najpoznatiji je po svojim godišnjim listama od po (otprilike) 50 najboljih muških i ženskih mangi. Naravno, pod "muškim" mangama se smatraju one objavljene u shonen- i seinen-časopisima, a pod "ženskim" one u shojo- i josei-. Svakom naslovu se dodeljuju poeni na osnovu više kriterijuma: raznih anketa, prodavanosti u fizičkim i onlajn-knjižarama, odabira ljudi koji rade u manga-industriji i sl.
Dakle, lista 50 najčitanijih "muških" mangi, sa mojim prevodom naslova na srpski (tamo gde sam umeo da sklopim smislenu frazu) i, eventualno, engleskom verzijom:
1. Bakuman. - priča o trudu talentovanog mladića da postane crtač stripova i dođe do slave.
2. One Piece - znamo svi. Za svaki slučaj: pirati i potraga za legendarnim blagom.
3. Mladost Šonen magazina (Seishun Shonen Magazine 1978-1983.) - priča o mladim danima časopisa.
4. Pas koji čuva zvezde (Hoshi mamoru inu) - dirljiva i tragična priča o čoveku i njegovom psu. Iz perspektive psa.
5. Moteki - priča o 29-ogodišnjaku koji nikad nije imao devojku, a onda jednog dana dobije pozive od njih nekoliko.
6. Zawa iz školskog bejzbol-tima (Koukou kyuuji Zawa-san) - nezgrapan prevod, ali ne umem bolje. Priča o devojci koja vežba u školskom bejzbol-klubu, iako ne može da igra u njemu jer je žensko.
7. Čelični alhemičar (Hagane no renkinjutsushi, Fullmetal Alchemist) - ovo isto znate svi, zar ne? Alhemičari i potraga za legendarnim artefaktom.
8. Mladi sveci (Saint oniisan) - anegdote sa Budom i Isusom u današnjem Japanu. Pobednik iz 2008.
9. Toriko - lov na egzotične hranljive sastojke među fantastičnom i suludom florom i faunom.
10. Yowamushi pedal - o dečaku-otakuu koji pronalazi prijatelje u školskom biciklističkom klubu.
Pas koji čuva zvezde, Toriko i Moteki
Zanimljivo je da su tri naslova od prvih 10 iz Shonen Jumpa: Bakuman, One Piece i Toriko. U nedostatku mogućnosti (pa čak i želje) da sve pročitam, obično iskoristim prvo poglavlje - ako mi je nekako pristupačno - da bih odlučio da li ću se baviti time više. Znam, to može da zavara, i čest je slučaj mangi koje postaju mnogo bolje ili gore tokom narednih delova. Ali, nemam ni toliko para ni vremena, i sem nečije preporuke ili intrigantne anime-adaptacije, to mi je jedini način da se odlučim. Tako sam odlučio da mi Bakuman ne leži, iako znam mnoge (pogotovo naše ljude koji se bave stripom) koji su oduševljeni. Za razliku od njega, Toriko me je privukao od prve stranice - Toriko, preteran i nerealan, ali zabavan do suza.
Takođe, i Bakuman i Seishun Shonen magazine se bave životom koji ima veze sa industrijom stripa, što nije ništa novo za mange, ali je izgleda večno popularna tema u Japanu.
Nastavak liste (isti brojevi označavaju isti broj poena), uz poneki komentar:
11. U uglu ovog sveta (Kono sekai no katasumi ni) - nežna priča iz Drugog svetskog rata
12. Topionica gvožđa (Torokeru tekkoujo) - komedija o radnicima koji rade u fabrici.
13. I am a Hero - zombi apokalipsa
13. Ushijima crnoberzanac (Yamikin Ushijima-kun)
15. Hellsing
16. Martovski lav (Sangatsu no Raion)
17. Shigurui
18. Giant Killing
19. Amanchu!
19. Gintama
21. Vinland Saga
21. Gantz
21. Ponoćni restoran (Shinya shokudou)
24. Dorohedoro
25. Azumanga Daioh (novo izdanje)
25. Sister Generator - antologija nezavisnih priča Hiroakija Samure
25. Heugemono - priča iz srednjovekovnog Japana
28. Ikaryaku
28. Kabuku mon
28. ? (Gekiga hyouryuu, Drifting Life), ovo stvarno ne znam kako da prevedem a da bude kratko i tačno. Autobiografija, objavljena i u Americi.
28. Reforma bez protraćenih remija (Mudazumo naki kaikaku) - satira sa svetskim političarima kao igračima mahjonga. Nezgrapan prevod, ali nisam upućen u terminologiju te igre.
32. Bleach
32. Harizma posle časova (Houkago no karisuma) - o školi u koju idu klonovi poznatih istorijskih ličnosti
32. Prizivam te, poštovani Azazel (Yondemasu yo, Azazeru-san) - komedija o demonima zarobljenim u slatka obličja
35. Svet koji samo Bog poznaje (Kami no mizo shiru sekai)
35. Tomehane - o školskom klubu ljubitelja kaligrafije
35. Mogu li napraviti stotinu prijatelja? (Tomodachi 100-nin dekiru ka na)
38. Đin (Jin) - o lekaru koji iz današnjeg Japana propadne kroz vreme u doba Edo i tamo koristi svoje obimno znanje medicine.
38. Sket Dance
38. Steel Ball Run - nastavak ĐoĐo-vih bizarnih avantura koji se dešava na Divljem zapadu.
38. Pometenost gospođice Mozuje (Mozuya-san gyakujou suru)
42. Tajanstvena devojka X (Nazo no kanojo X)
42. Pluto
42. Planetarna Samidare (Hoshi no Samidare, Lucifer and the Biscuit Hammer)
42. Dobro vreme za komičan strip (Gyagu manga biyori)
42. One Outs
47. Akabane, oblast Kita, Tokio (Toukyou-to Kita-ku Akabane)
47. Beatitude
47. Demonski detektiv Neuro Nogami (Majin tantei Nougami Neuro)
Gde je tu Naruto, pitate se? Ili Berserk? Cifre prodavanosti ne lažu - a cifre kažu da je Naruto znatno prodavaniji od Bakumana i Torika (iako znatno ispod One Piece-a koji je izdavački fenomen u Japanu). Međutim, iz gornje liste vidim da nije cenjen - što znači ili da ljudi ne smeju da priznaju da ga vole (kao što je primetio jedan moj prijatelj), ili da ga vole uglavnom mlađi od 18 godina, čijem glasu je pri izradi liste dodeljena najmanja vrednost.
