Moto Hagio je jedna od najznačajnijih mangaki ikada, možda i najznačajnija kada se radi o autorima ženskog roda. Krajem prošle godine je slavljena 40-godišnjica njene karijere prigodnim izdanjima i jednom izložbom, koja se ovog meseca nastavlja na još nekoliko prominentnih mesta japanskog kulturnog života (slika ispod).
Iz Poovog klana (Poe no ichizoku)
Fantagraphics Books je sredinom godine objavio na engleskom jeziku zbirku njenih kratkih priča u veoma luksuznom izdanju. Naziv je A Drunken Dream and Other Stories, prema jednoj od priča. Kompletan sadržaj je sledeći:
Bianca
Girl on Porch with Puppy
Autumn Journey
Marie, Ten Years Later
A Drunken Dream
Hanshin: Half-god (originalni naziv je samo Hanshin, što znači "polubog")
Angel Mimic
Iguana Girl (Iguana no musume, Iguanina kći)
The Child Who Comes Home
The Willow Tree
Priređivač zbirke i prevodilac Matt Thorn (koji je prijatelj Moto Hagio i veliki fan njenog rada), ovako je opisao način na koji je odabrao priče iz njene bogate karijere: na japanskoj socijalnoj mreži Mixi, u klubu njenih fanova postavio je pitanje koje priče bi pokazali strancima kao najreprezentativnije.
Dok priče variraju po dužini, vremenu nastanka i žanru, jedna tema se provlači kroz većinu njih: bol neispunjene ljubavi. Ne samo ljubavi između muškarca i žene, već i između dece i roditelja ili između dve sestre. U jednom slučaju (A Drunken Dream) je bol bio tako veliki da je i samo vreme plakalo u nekoj vrsti karmičke retribucije. Kada biste me pitali koja priča mi je ostavila najjači utisak, ne bih znao sa sigurnošću da vam kažem. Možda Iguanina kći, zbog zanimljivog obrta i jer ispod slatke površine krije jezivu priču o otuđenosti.
Iguanina kći
Naoki Urasava (Naoki Urasawa) je jednom rekao da je za format kratke priče potrebna zadivljujuća veština (koja njemu svakako izmiče - cinična opaska autora). Hagio uspeva da simbolikom crteža, kompozicijom kadrova i funkcionalnim, ali inteligentnim tekstom isplete mrežu harmonije, praveći od stripa neku vrstu vizuelizovane poezije, a ipak zadržavajući narativ (za razliku od nekih crtača kao što je Maki Sasaki, koji od stripa prave isključivo niz simbola).
Hagio je bila jedan od pionira upotrebe raznih tehnika koje su u format mange uspešno prenele praćenje emocija likova i njihov tok svesti. Dok je to ranije bila definišuća odlika šođo (tj. ženskih) mangi, danas je deo rečnika koji je pristupačan svima koji žele da posegnu za njim (jedno skorije predavanje na tu temu je imalo naslov "Veza između šođo-mangi i uma"). Kako sam dublje ulazio u svet japanskog stripa, bilo mi je sve očiglednije da priča o kopiranju filmskog jezika i filmskih tehnika ne drži vodu - odavno već tvrdim da je jezik mangi meta-filmski jer može da prikazuje stvari u sinhronicitetu. Naravno, postoji jedan prilično veliki podskup mangi koji sasvim lepo funkcioniše kao "film na papiru" (najnoviji primer je odlični I am a Hero), ali to nije cela priča. Mogućnosti mange (i stripa uopšte) su daleko fleksibilnije.
Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.
Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.
Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.
Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).
Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).
U Japanu će prvi put biti objavljena tankobon-izdanja 2 mange nedavno preminulog Satošija Kona (Satoshi Kon): Opus (u 2 toma) i Serafim - 266 613 336 krila. Obe ove serije su izlazile sredinom 80-tih, i nisu završene. Scenario za Serafima je napisao Mamoru Oši (Mamoru Oshii), i ta manga je bila popularna među fanovima SF-a u svoje vreme.
Elitni časopis Comic Beam je najavio početak serijalizacije mange rađene po filmu Tetsuo: The Bullet Man, trećem iz čuvene serije Tetsuo (Gvozdeni čovek) režisera Šinje Cukamota (Shinya Tsukamoto). Za crtež je odgovoran Akira Fukaja (Akira Fukaya), i serija će krenuti od januarskog broja časopisa.
Dobra vest za fanove Tetsua, pod uslovom da neko to prevede.
Pročitao deo prvog poglavlja na Kodanšinom sajtu. Pristupačno je celo, ali je furigana (to su sitna slova koja pokazuju kako se kanđi čita) na ekranu gotovo nevidljiva za moje oči, i pričekaću prvi tom koji sam naručio sa bk1. Ništa bez papira. Za sada sam jako zadovoljan crtežom i pseudo-srednjovekovnom i bajkovitom atmosferom koja vlada ovim stripom. Počinje direktno i nema nikakvog okolišanja (ovo ispod je tabla koja se prostire na stranicama 2 i 3).
Još par detalja:
- u najavama za novi broj časopisa Bessatsu Shonen Magazine, u pregledu sadržaja ova manga se nalazi na prvom mestu, a CLAMP-ov xxxHOLiC je na drugom - a ko nije čuo za CLAMP?
- juče je izašao treći tom u Japanu
- Japanski festival medijskih umetnosti, koji sam opisao u prethodnom postu, objavljuje i liste preporučenih dela u svim kategorijama - a to su dela kojima su promakle nagrade ali su vredna pažnje. Shingeki no kyojin je jedno od njih.
- autor, Hađime Isajama (Hajime Isayama), je u matičnom časopisu bio najavljen kao najveći novi talenat. Priča se da je prvobitno ponudio svoj rad Shonen Jump-u - i bio odbijen! Suviše mračno za Shonen Jump? Moraću da proverim tu priču.
Očekujte rivju prvog toma u dogledno vreme - možda prvi u Evropi...
Ove vesti su me zatekle nespremnog. Znao sam da se pobednici obelodanjuju u decembru, ali sam izgubio tačan datum iz vida.
Za razliku od Kono manga ga sugoi! liste, koja više pokazuje popularnost (u intelektualnim krugovima, doduše) nego kritičku priznatost neke mange, Japan Media Arts Festival je indikator ovog drugog i predstavlja pokušaj japanske vlade da promoviše razne grane modernih umetnosti. Dakle, osim mangi, ima i druge kategorije: Art Division, Entertainment Division (ovde ulaze video-igre i razna interaktivna umetnost) i Anime Division (uz Manga Division).
Dobitnik Velike nagrade u anime-kategoriji je Tatami Galaxy (režija: Masaaki Yuasa), što ne mogu da komentarišem, iz sasvim etički opravdanog i politički razumljivog razloga: nisam gledao. Ali ljudi istančanog ukusa kažu da je odlična (moja prijateljica Isidora i NGboo u kratkom osvrtu na BG-Animeu), i za sada nema mi druge nego da im verujem.
Ali dobitnik Velike nagrade u manga-kategoriji je najpozitivnije iznenađenje koje sam doživeo u poslednjih par godina od kada pratim ove nagrade: Historie od Hitošija Ivaakija (Hitoshi Iwaaki). Zašto? Zato što je to manga zbog koje sam počeo da učim japanski. Ipak, krenimo redom.
Moj prvi susret sa Ivaakijem je bio preko mange Kiseijuu (Parazitske zveri), poznate na engleskom kao Parasyte. I to je bio prvi put da sam bio iznenađen, nasmejan, razbešnjen, rastužen, fasciniran i oduvan čitajući jedan strip, što je verovatno bio ključni faktor u mom opredeljenju ka mangama kao glavnom hobiju. Čitao sam ga kao skenlaciju preko neta, i sećam se da je prevod bio beznadežno loš. Dve grupe su radile prevod, ali samo je deo koji je odradila ova poslednja imao smisla - nažalost, kratak, možda desetak poglavlja. Mnoge rečenice u prvom delu su bile bez smisla, a imena su transkribovana različito, i u drugom delu se citiraju stvari koje nigde ne vidimo u prvom (iako u originalu postoje). Činjenica da sam se uprkos tome zaljubio u ovu mangu govori o snazi same priče, koja jeste glavni kvalitet. Ni Naoki Urasava (Naoki Urasawa) ni Kentaro Miura (Kentarou Miura) - da uzmem dvojicu u Evropi izuzetno popularnih autora - nisu bili u toj ligi (iako imaju druge kvalitete). Kod Ivaakija nije bilo nikakve misterije, i znalo se ko je ko - bar se tako činilo čitaocu. A, onda, sa par scena, čitav tok radnje biva obrnut naopačke i otkriva svoju poleđinu - kada je jedan vojnik izgovorio samo tri reči (računajući na srpskom ili engleskom), one su imale efekat poput udarca macolom u mozak - pet minuta sam zurio u ekran ne verujući svom zaključivanju, dok je jedan delić svesti grozničavo tražio rupu u piščevoj logici - na kraju sam shvatio da je stvarnost tako prosta, ali da ljudi (računajući i sebe, naravno) mogu da budu tako grandiozno slepi. A scena u parku sa Reiko Tamurom (asocijacija mi je bila na kraj filma Blade Runner) i sam kraj mange su me doveli do dve najveće katarze koje sam ikad doživeo čitajući jedan strip. (Uz, možda, Devilmana, ali ta manga je suviše rastrgnuta promenama žanra, teme i cilja, i poruka često toliko očigledna - kao da je priča bila samo odelo za nju - da je generalan utisak slabiji. I, ne, nemojte reći da je i poruka u Parasyte-u očigledna, kad nije!)
Ne mogu da kažem da je Ivaaki moj omiljeni mangaka - ali sigurno jeste jedan od njih. Senšu Jošidu (Sensha Yoshida) volim isto toliko, iako je skroz drugačiji (više kao najeminentniji predstavnik zena u popularnoj kulturi). Nekoliko drugih autora volim isto toliko - takođe iz potpuno drugih razloga. Druge poštujem više nego što volim (ahem... Tezuka). Ali niko nema tako dobar spoj najboljih sejnen-elemenata praćenja akcije i najboljih šođo-elemenata praćenja emotivnih stanja. Nije bezrazložno postavljen sledeći komentar na japanskom forumu 2ch: "da li ste primetili sličnost Ivaakijeve priče Zvuk kostiju (Hone no oto, o ljubavnicima koji se bacaju pod voz) sa Tominim srcem (Toma no shinzou) Moto Hagio?" A na japanskom sajtu Manga Review, koji rangira mange prema ocenama članova, Kiseijuu u sejnen-kategoriji zauzima prvo mesto.
Vratimo se na nagradu. Historie je poslednje Ivaakijevo delo, započeto pre nekih 7 godina u sejnen-časopisu Afternoon, i do sada je sakupljeno u 6 tomova. Priča prati Eumena iz Kardije, koji je postao lični sekretar Aleksandra Makedonskog, a uvek je zanimljivo videti japansku (ili bilo koju stranu) interpretaciju ključnih događaja iz istorije zapadne civilizacije. I za ovo delo je izvršeno prilično dobro istraživanje činjenica. Pročitao sam prva 4 toma u skenlaciji (ova je bila odlična, Kotonoha ju je radila) i kupio prva dva toma na japanskom i tu sam stao. Jedan od razloga je bila Ivaakijeva sporost - Afternoon izlazi mesečnim tempom, ali Historie se ne pojavljuje u svakom broju, tako da izađe otprilike jedan tom godišnje. Više me je brinulo to što nisam čuo ništa bitno posle ta 4 toma - kao da je manga nekako ispala iz žiže javnosti. Druga grupa je nastavila tamo gde je Kotonoha stala, ali nije mi se sviđala njihova metoda skeniranja časopisa umesto tankobona (= kasnije, mekokoričeno izdanje). Moguće da je Ivaaki držao stvari niskoprofilnim, tako da se neko vreme činilo da se ništa bitno ne događa. Ali, takav pristup je imao i u Kiseijuu-u, i zato budite sigurni da ćete, kada otkrije svoje adute, biti zgromljeni emotivnom snagom događaja. A dodela ove nagrade govori u prilog činjenici da je žiri verovatno bio zgromljen.
Japan Media Arts festival je u početku imao prilično snobovski (ili hermetičan, u boljoj varijanti) pristup dodeli nagrada. Birana su dela koja imaju visoke umetničke pretenzije, čak i ako nisu poznata (i uglavnom i nisu bila). Ako mene pitate, bolji naziv za dobar deo njih je "pretenciozno". Od kako su Tecuja Ćiba (Tetsuya Chiba) i Go Nagaj u žiriju (poslednjih par godina), popularnija i zanimljivija dela dobijaju ovu počast - prethodne godine je to bila Vinland Saga.
Hm, stara evropska istorija je u modi! Vive l'histoire!
ANN je javio početkom meseca da je japanski komunikacioni provajder Biglobe napravio spisak onoga što smatra najvažnijim vestima iz ove godine. Lista ide ovako:
1. Veliki uspeh K-ON-a
2. Evangelion u prirodnoj veličini
3. Uspeh igranih adaptacija mangi i animea
4. Rekordna posećenost 78. Komiketa ovog leta
5. Bioskopski animei u modi
6. Smrt Satošija Kona
7. TV drama Gegege no nyoubou postiže vrhunske rejtinge gledanosti
8. Uspeh anime-pesama na Oriconovoj listi
9. Pokretanje web-animea Yutori-chan
10. Popularnost glasovnih glumaca i glumica
Priznaću da me par stvari sa liste ne zanima, i žalim za Konovom smrću, ali stavke pod 1 i 3 bi zbunile svakog ko bi pokušao da objasni svet logičkim metodama. U stvari, prvu stavku razumem, ali ne opravdavam - podnaslov koji ide uz vest bi mogao biti "Kuda ide ovaj svet?!" (Odgovor: ka dobroćudno-slatkoj, ali do bola DOSADNOJ utopiji, bez muda, bez kičme i kostiju, i bez mozga.) Ali dosta pljuvanja po onome što nisam čitao ili gledao... Pređimo na primer koji mi bolje leži: igrane adaptacije. Eh, među onima koji me znaju poznat je moj apsolutno nipodaštavajući stav prema modernoj japanskoj kinematografiji, stav koji nije nastao bez razloga (postoje izuzeci, ali oni dokazuju pravilo). Film funkcioniše u određenoj realnosti koja je bliska našoj i ne bi trebalo da izlazi izvan toga, jer jednostavno ispada 'nerealan' i neplanirano smešan. Možda bih mogao da definišem tu realnost kao 'fizičku'. Strip i animacija mogu lagodno da operišu i izvan te realnosti i te umetnosti jednostavno nisu preterano kompatibilne. (Moj savet svim filmskim kritičarima koji se usput bave i stripom i objašnjavaju ga preko filma: batalite, taj pristup je odavno mrtav!)
Istina, neki manga-autori su želeli da budu režiseri (nekolicina je to i postala), i neke mange bi se mogle prevesti u film sasvim lako. Mnogi su gledali na filmove kao na svoje uzore. Ali, zašto su filmovi rađeni po delima Kazua Umezua među najgorim i najpatetičnijim pokušajima horora ikada snimljenim? Možda bi se moglo uraditi nešto kada bi talentovani ljudi radili na takvim projektima, ali i sami predlošci otežavaju stvar, jer je Umezu izrazito nerealan i pun preterivanja i dramatike, i njegove adaptacije se na filmu uvek neizbežno pretvaraju u jeftin spleter i patetiku - sve to uprkos činjenici da Umezu ume da bude vrlo filmičan u smislu montaže i kadriranja, mnogo više nego njegov sledbenik Đunđi Ito (Junji Itou).
Dakako, uspeh i prisutnost mange u savremenom japanskom životu su neopozivo pojeli kinematografiju - više nije aktuelan stav o mangi kao "filmu na papiru", već stav o filmu kao mangi snimanoj kamerom. Realne priče iz svakodnevnog života su najbolji kandidati za relativno uspešna ostvarenja, ali mene ipak mnogo više zanima upravo fantastika - u našem slučaju, pre svega igrana verzija Svemirske krstarice Jamato. Samo ću spustiti očekivanja da bih lakše preživeo eventualni ubistveni udar razočarenja.
Od ostalih vesti, raduje me uspeh TV serije Gegege no nyoubou, rađenoj po životu Šigerua Mizukija iz perspektive njegove supruge. Verovatno je to jedan od razloga zašto su praktično sva Mizukijeva dela u štampi, čak i priče iz 60-tih rađene za rentalne biblioteke i nikad objavljene u časopisima.
Da bih dokazao da ne zaostajemo za svetom, pre svih ne-japanskih sajtova ću objaviti pobednike ovogodišnjeg glasanja za najbolje mange u muškoj i ženskoj kategoriji:
Ova tajna je otkrivena zahvaljujući Amazonu - iako Kono manga ga sugoi! izlazi tek 10. decembra (shodno tome, ja ću dobiti svoj primerak tek pred Novu godinu), već vidimo sa naslovne stranice koje mange su bile "the hottest" u ovoj umirućoj godini.
Muška kategorija: Shingeki no kyojin (Napad divova).
Komentar povodom ove mange na jednom japanskom blogu je glasio: "Kada sam čuo naslov, mislio sam da se radi o bejzbolu." Tačno moje misli. (Za neupućene: Divovi su ime jednog od najvećih bejzbol-timova - Yomiuri Giants). Nekad, na sreću, je istina mnogo očiglednija.
Zanimljiva premisa: u svetu u kome se vodi rat između ljudi i divova, ovi prvi su se zatvorili u grad okružen ogromnim zidinama i tu vode miran život. Ali šta bi bilo kada bi divovi uspeli da uđu u grad? Na ovo ključno egzistencijalno pitanje i mnoštvo drugih odgovor ćemo pričekati još malo, ali nadam se da je ovo početak 'tower defense' žanra u japanskom stripu.
Neki su spomenuli da se priča uklapa u kanone pod-žanra "džinovskih robota", samo što su roboti zamenjeni divovima. Međutim, istorijski gledano, ovo je obrtanje teza. Za taj pod-žanr se smatra da je nastao sa Mazingerom Z Goa Nagaja (Go Nagai) i ne znam da je to iko ikad doveo u pitanje. Go Nagaj je pre Mazingera imao seriju Demonski kralj Dante - a rekao bih da odatle potiče japanska opsesija imenom 'Dante' (Nagaj je bio veliki fan Božanstvene komedije) - u kome je umesto robota bio div sa sličnom funkcijom. Ili, preciznije rečeno, džinovski demon, u čiju glavu je "ugrađen" čovek. Dakle, Napad divova je povratak korenima, na neki način. U početku sam mislio da će ličiti na neku podivljalu i nasilnu verziju video-igre Shadow of the Colossus, međutim, em što su u toj igri ljudi gurnuti u pozadinu, pa čak i iza nje, em što su divovi u mangi daleko ružniji i groteskniji. Videćemo koliko će ovaj prvi utisak "držati vodu" posle čitanja.
I, u pitanju je šonen-strip (znači, nije posebno namenjen odraslima, ko god oni bili).
Ženska kategorija: Her.
Priznajem da ne znam o čemu se ovde radi. Za sada.
Sve ovo u prevodu znači da će se za ove mange van Japana čuti kada dođe vreme. I to vrlo glasno.
