Pišem ovo dok slušam pretposlednji album Kahimi Karie (čita se Kari), Nunki, koji je prilično spor, miran, i uglavnom akustičan (uz dosta semplova, doduše). I poetičan, pre svega. Neki će momentalno prepoznati imena Jim-a O'Rourke-a i Yoshihide Otoma, koji su učestvovali na njemu. Ono što će teže prepoznati je stil same Karie, ali taj se menja od albuma do albuma, i to više ne treba nikog da iznenadi.
U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.
Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.
Ipak, nekoliko postojanih utisaka iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.
- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.
Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):
Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.
Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:
U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.
Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.
Ipak, nekoliko postojanih utisaka iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.
- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.
Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):
Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.
Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:
