Strahoslovni domen 999

Tizer za Helter Skelter

2012-03-01T11:02:00.001+01:00

Helter Skelter je strip Kyoko Okazaki iz 90-tih i meni jedan od najboljih ikada od svih koji se bave modernim japanskim (ili globalnim) društvom. Za sredinu ove godine je najavljen igrani film koji već podiže prašinu u japanskim medijima. Svako od mojih redovnijih čitalaca već sigurno zna da imam jako loše mišljenje o modernom japanskom filmu, ali ovo bi se barem moglo odraditi dobro (u teoriji) pošto ne zahteva specijalne efekte i glumci mogu da budu fini i slatki - osim što glavna glumica mora da bude dobra, čak odlična, da bi priča uspela. Erika Sawajiri... velika je odgovornost na njenim krhkim ramenima. Videćemo.

Članak o mangama koje dolaze II

2012-02-19T18:22:00.001+01:00

Evo prvih 20 mesta sa rang-liste časopisa Da Vinci, iz članka koji se bavi "stripovima koji dolaze" (iliti "stripovima koji su the next big thing"):

Hoozuki no reitetsu - Natsumi Eguchi

Gin no saji (Silver Spoon) - Hiromu Arakawa

Tonari no Seki-kun - Takuma Morishige

Gurazeni - Yuuji Moritaka (priča), Keiji Adachi (crtež)

Drifters - Kouta Hirano

Mashiro no oto - Marimo Ragawa

Nobunaga Concerto - Ayumi Ishii

Shouwa genroku rakugo shinjuu - Haruko Kumota

Again!! - Mitsurou Kubo

Asahinagu - Ai Kozaki

Gangsta. - Kosuke

Ane no kekkon - Keiko Nishi

Sansukumi - Murako Kinuta

Aoha raido (Ao haru ride) - Io Sakisaka

Gunka no Baltzar - ?

Hatarake! Centaur - est em

Hinamatsuri - ?

Magi - Shinobu Otaka

Heroin shikkaku - ?

Danshi koukousei no nichijou (Daily Lives of High School Boys) -?

Pin to Kona - Ako Shimaki

Nekoliko autora mi nije poznato, pa nisam transkribovao njihova imena.

Članak o mangama koje dolaze

2012-02-06T18:53:00.002+01:00

Svakog dana Comic Natalie objavi oko 20 ili više vesti vezanih za japanski strip. U standardne bi spadao spisak strip-časopisa koji izlaze narednog dana, kao i spisak posebnih izdanja (tankobon) koji su izašli tekućeg (u Japanu, naravno). Ko šta započinje i ko šta završava, i šta se adaptira u animiranu seriju ili film i slično. Od tog mnoštva ja imam vremena - a i to samo preko slobodnih dana - da pročitam samo nekoliko koje su mi uhvatile pogled, uglavnom zbog slika, a ponekad i zbog naslova.

Jedna od današnjih vesti je bila ona o Hanazawi iz mog prethodnog unosa, a ovde sledi druga. Časopis Da Vinci - koji sadrži i neke mange, ali se uglavnom bavi kulturnim dešavanjima - u svom martovskom broju objavio je članak "Rang-lista stripova koji dolaze", a koja je sastavljena iz ankete među urednicima i drugim profesionalcima iz 26 časopisa. Izbor je bio ograničen na naslove koji su u decembru imali najviše 10 sakupljenih tomova.

Po toj listi, prva tri mesta su:

1. Hoozuki no reitetsu (Đavosjajeva hladnokrvnost) od Nacumi Egući

2. Gin no saji Silver Spoon (Srebrna kašika, jel'te) od Hiromu Arakave

3. Tonari no Seki-kun (Seki iz susedstva, verovatno) od Takume Morišige

Sva tri naslova su mi već poznata iz Kono manga ga sugoi! i drugih izvora (ostao sam dužan II deo tog prikaza, znam). Da Vinci donosi i intervjue sa njih troje, kao i prikaze i komentare. Srebrna kašika polako postaje međunarodni hit, zahvaljujući skenlacijskoj sceni, ali moram priznati da me tema - o gradskom detetu koje treba da se snađe na selu - ne zanima preterano, iako je Arakavin vizuelni stil pun ljupkosti. Ali me zato ovaj prvi naslov izuzetno zanima, kao što se može videti iz jednog ranijeg unosa. Takođe, sva tri naslova su među 15 nominovanih za Veliku stripovsku nagradu (Manga taisho) za ovu godinu, i njihov najbolji pregled na engleskom jeziku možete pročitati ovde. Naravno, moj izbor bi pao na I Am a Hero, koji je upravo dostigao gornju kvalifikacionu granicu za broj tomova u seriji, tako da mu je ovo poslednja šansa. Ako to izuzmemo, nije mi preterano stalo ko će da pobedi od ostalih 14, ali Đavosjajeva hladnokrvnost mi je sigurno u vrhu. Samo da ne pobedi Arakava... (~~đavolski i sjajan osmeh!~~)

Finale će biti u martu.

Kengo Hanazawa ima smisla za humor

2012-02-06T17:32:00.001+01:00

Danas je u Japanu izašao 10. ovogodišnji broj časopisa Big Comic Spirits (zvan i Spi od milja), i u njemu 101. poglavlje Hanazavinog tekućeg serijala, I Am a Hero:

Na naslovnici je njegova heroina, Hiromi, a povodom proslave ovog jubileja časopis nudi 2 šolje koje će 101 osoba izvući u lutriji. Šolje su za čaj, u muškoj i ženskoj varijanti, i ispisane su porukama koje je Hanazawa upućivao preko twittera, a tiču se raznih bezobrazluka. Povodom toga, sam Hanazawa kaže u jednoj poruci: "sad možete piti čaj dok čitate bezobrazluke. Lepo." Duhovito od njega, nema šta.

Manga/anime parafernalije 8: maske za iPhone

2012-02-06T15:48:00.000+01:00

Danas ću iskoristiti poslednji slobodan dan do 19. februara i postaviću nekoliko unosa.

Juče sam pročitao vest da će krajem marta biti puštena u prodaju maska za iPhone4S sa motivom Cream-a iz III dela ĐoĐove bizarne avanture. Proizvođač je Sen-ti-nel, a cena će biti 3675 jena (trenutno je 100 jena približno 1 evro). Svako ko je gledao prvu video-seriju iz 1993. znaće ko (ili šta) je Cream. Maska ima i privezak sa figuricom dotičnog stenda koji guta materiju.

Ovo nije prvi takav proizvod. Sen-ti-nel je pre nekih mesec dana najavio masku sa motivom Ehoa iz IV dela istog strip-serijala, takođe sa priveskom i sa istom cenom.

Za ovaj stend me vezuje nostalgija, jer su detalji koji se pojavljuju vezani za borbu sa gospođicom Jukako Jamagiši (Yamagishi Yukako), koja je jedna od najluđih i najmaštovitijih u istoriji superherojskog žanra, bilo kad i bilo gde. Eho je ovde u svojoj prvoj fazi (ACT 1) i drži u rukama reči "daikirai da" (mrzim te)... Fantastična scena koja budi lepe uspomene.

Sem gore prikazanog, prošlog meseca je kompanija Art of War, koja se specijalizovala za figure rađene po likovima iz Berserka, ponudila masku sa "znakom prokletstva":

Cena je nešto manja od gornjih modela - 2625 jena - ali ovaj nema privezak.

Berserk u japanskim bioskopima

2012-02-04T16:18:00.000+01:00

Prvih 10 minuta animiranog filma Berserk - Zlatno doba I: Jaje vrhovnog kralja, koji mogu da se gledaju besplatno preko Yahoo-ovog japanskog servisa GyaO! do određenog datuma. Taj servis ne strimuje u našu zemlju, ali neko milostiv je stavio odlomak na YouTube. U tih 10 minuta je uključena i uvodna špica, a nekoliko scena je cenzurisano - verovatno zbog prirode servisa - ali verujem da toga u zvaničnoj bioskopskoj verziji nema. Ostalo procenite sami.

Pregled odabranih vesti za januar i februar 2012.

2012-02-04T13:16:00.002+01:00

Pre nego što se bacim u izolaciju, sumiraću meni najzanimljivije vesti iz sveta japanskog stripa.

30. januara je u Japanu izašao 8. tom I Am a Hero. Naslovnica (slika dole) deluje zanimljivo. Takođe, skenlacijska grupa Last Vestige Scans je nastavila prevod tamo gde su Illuminati-Manga i GWR stali, od početka 5. toma. Još nisam overio kvalitet istog.

Juče, 3. februara, u Japanu je izašao 178. tom Koćikame, stripa sa najvećim brojem stranica u svakom univerzumu osim politički korektnog DC-jevog. Skenlacijska grupa koja je radila na njemu je doživela nervni slom kada je shvatila da Akijama (autor) radi brže od njih, pa je stupila u štrajk glađu u parku ispred lokalne policijske stanice. I onda su im rekli da ne smeju to da rade jer je to ugrožavanje tuđe intelektualne svojine i bla, bla, bla... Samo se šalim, naravno.

11. februara u japanske bioskope dolazi igrana verzija stripa Life Is Dead. Povodom toga je obavljen razgovor između autora mange (Koizumi Tomohiro) i Hanazave, autora I Am a Hero, čiji zapis postoji na internetu. Dotični me živo zanima, ali trenutno nemam vremena da ga dešifrujem (na japanskom je, naravno).

Kada smo već kod bioskopa, danas se pušta Berserk: Haou no tamago.

U Japanu je izašao prvi deo iz serije odabranih najboljih dela Hidea Azume (Azuma Hideo), pod nazivom Hideo Azuma za 21. vek (21 seiki no tame no Azuma Hideo). Azuma je jedan od najznačajnijih japanskih autora stripa 80-tih, prvenstveno po naučno-fantastičnim delima, ali i po "lolitizaciji" svojih ženskih likova. Urednik prvog dela je Naoki Jamamoto (Yamamoto Naoki), i sam čuveni manga-autor i Azumin fan. Jamamoto je takođe i fan čuvene kosplejerke Iniku Ušiđime (Ushijima Iiniku), a bogami, posle ovoga dole - gde ona pozira kao jedna od Azuminih heroina - postaće to i neki od mojih muških čitalaca:

Nemojte da vas naslovnica zavara - Azumina dela često jesu puna erotike, ali je on imao i genijalne ideje. Nažalost, na engleskom govornom području je gotovo potpuno nepoznat.

Toru Izu (Izu Tooru ili Izu Tohru), o kome sam već pisao ovde, ima novu seriju koja je pokrenuta 21. januara u Kodanšinom mesečniku Morning Two, i zove se Ace (Eisu):

Naslovnica 54. broja časopisa Morning Two

Iz nekoliko rečenica sam shvatio da priča ima veze sa ekologijom i verovatno je naučna fantastika. Da li je ANN to prijavio? Nije, naravno. Bitno je da prijavljuju da je neki tamo ŠLJ autor stripova poput Moja mlađa sestra je super-slatka izjavio da planira da završi seriju ove godine. (Znam, znam, taj naslov ne postoji, ali uspešno sumira esenciju čitavog trenda.)

Plavi egzorcista (Ao no exorcist) dobija pozorišnu predstavu. Taj naslov se prilično zahuktao u poslednjih godinu dana i bez napora je prešao Bleacha po popularnosti, iako ne izlazi u Nedeljnom džampu za dečake kao dotični (već u egzotičnijem Džamp Skveru od istog izdavača).

To je bilo to. Što se tiče predavanja o JoJo-u, u planu je priča o Arakiju, strukturi serije i likovima, vizuelnoj evoluciji, nasilju, onomatopejama, pozama, muzičkim referencama, lošim prevodima i medijima, sa mnoštvom lepih slika i nekoliko video-odlomaka.

Manga/anime parafernalije 7: Passione+

2012-02-03T03:05:00.001+01:00

Nema predaha - posle jednog predavanja već počinjem da se spremam za drugo. Ipak, kako se ono bavi onim o čemu sam često pisao na ovom blogu - a to je JoJo's Bizarre Adventure (JBA) - nije na odmet da izdvojim koji minut na nešto jako zanimljivo.

U prošloj epizodi na temu robe vezane za mange i animee predstavio sam kompaniju Di molto bene, koja obavlja sjajan posao sa svojim figurama iz JBA. Ovog puta predstavljam brend Passione+ i jedan proizvod koji predstavlja sam high-end ovakve robe - i to za sada stavljam ekskluzivno na ovaj blog, a ostale podatke o brendu i njegovoj ponudi čuće oni koji budu na predavanju 20. februara, kao i svi ostali koji prate ovaj blog, ali posle predavanja. Dakle, prsten sa astečkom kamenom maskom, gledan odozgo:

Zastrašujuće dobro? I cena je - 50 400 jena. Oko 504 evra.

Ima li ovde srodnih Mračnih duša?

2012-01-19T16:23:00.010+01:00

Nisam još pisao o video-igrama, koje su mi nekada bile jedan od omiljenih oblika zabave. Nemam više vremena i para za taj hobi. Ako ništa drugo, novac je uvek potreban za hardver, a ja volim razne žanrove i naslove sa raznih platformi, što bi mi stvorilo neopisive probleme već u startu.

U poslednjih nekoliko meseci jedan naslov jeste privukao moju pažnju - naslov koji oličava moju viziju kakve bi video-igre trebalo da budu. To je Dark Souls od japanske kompanije From Software, napravljen za PlayStation 3 i Xbox 360. Nema mnogo reči o njemu na domaćoj sceni, dok na stranim igračkim forumima i sajtovima često možete naleteti na međusobno pljuvanje između njegovih fanova i Skyrimovih, što je budalaština kakva se već može očekivati od takvih mesta. Te dve igre nemaju mnogo veze jedna s drugom, osim po tome što su obe fantazijski RPG-ovi koji vam predočavaju fiktivne svetove bazirane na (pseudo)evropskim mitovima i legendama. Dakle, mogu da se igraju i vole potpuno nezavisno. Mada se ja ne bih mislio ni sekundu šta pre da igram. Skyrim je interaktivna priča (koju sami pravite) u video-igračkom formatu, ali Dark Souls je sama esencija onoga što video-igre jesu, uglavnom bez književnih, likovnih i filmskih dodataka. Dobrim delom je čak lišen i muzike.

I ranije sam imao dodira sa proizvodima From Software-a i dopao mi se njihov stil. Uvek su temeljni u dizajnu gejmpleja i imaju prepoznatljivu i zaokruženu estetiku - ovde pre svega mislim na umetnički dizajn, ne na tehnologiju koja ga obuhvata. Probao sam nekoliko njihovih igara, a Lost Kingdoms (poznat kao Rune u Japanu) sam odigrao do kraja. Kako je ta igra takođe fantasy-tipa i koristi sličan zverinjak - iako nije RPG - to mi pruža dodatni uvid u neke aspekte sveta Mračnih duša.

Kada koristim termin "RPG" u kontekstu ove igre, mislim na njegovu "akcionu" podvrstu. Da li bi to RPG-čistunce nagnalo na bes ili ne nije mi u ovom trenutku bitno, pošto sam igru iskusio samo na pola sata. Tu je svrstavaju i tako sam je označio ovde. U suštini - iako postoji aspekat kreiranja "lika" - igra mi sveukupno više liči na Metroida (po atmosferi, a donekle i strukturi) ili Zeldu - možda neki njen mračni rođak koji je bio otet u ranom detinjstvu i proveo ostatak života u paklu?

Igrač je u ulozi jednog od neumrlih (undead). Priča je minimalna i ovo je jedan od slučajeva kada nije najbitnija za sveukupno iskustvo. Vi, na neki način, osim borca morate da budete i arheolog nepoznatog sveta, jer o njemu znate samo ono što ste u stanju da saznate (izuzimajući kratak prolog rađen u filmskom stilu - neko je već spomenuo Džeksonovog Gospodara Prstenova kao očigledan uzor). Vaše lično znanje i veština protiv jednog neistraženog sveta - ili svet protiv vas, bukvalno - i udri. "Prapare to die" je slogan na kutiji igre. Potpuna otuđenost u potpunom mraku.

U međuvremenu su ubačene neke genijalne ideje, kao što je "ljudskost" kao merna veličina i način komunikacije između igrača u multiplejer varijanti. Ovo nije naslov koji se može proceniti kroz gledanje ili slušanje, jer je u njemu najbitnije upravo neposredno iskustvo igranja, koje je daleko žešće nego što Bethesda može da se nada da će ikad postići (s druge strane, njihove igre nude raznovrsnije opcije). Ljudi koji su igrali i ovo i Skyrim tvrde da je ovaj potonji lakši čak i na najvećem nivou težine.

Ako sam ikad zažalio što nemam PS3, to je sada. U toku je peticija da se ova igra dovede na PC - čiji broj potpisa se svakim danom povećava u hiljadama - ali ipak bih radije igrao prvu verziju. U većini modernih RPG-ova kada ubijete čudovište osećate se kao da ste odradili neki rutinski posao. U ovoj igri - ako je verovati svedočanstvima na internetu - osećate se kao da ste ubili čudovište. Zato što su čudovišta... pa, čudovišna.

Hoozuki no reitetsu

2012-01-19T14:44:00.003+01:00

"Na onom svetu postoje raj i pakao."
"Pakao se deli na dve grupe, 8 velikih i 8 hladnih paklova i, dalje, na 272 manje oblasti."

Ukucajte u Guglov pretraživač gornji naslov i kladim se da ćete među prvim rezultatima dobiti link ka ovom tekstu. To je upravo i bio jedan od razloga koje sam imao u umu kada sam pokretao blog, a ne pisanje o stvarima o kojima pišu na hiljadu drugih manga i anime blogova - osim u slučaju da postoji nešto što mislim da drugi nisu rekli. I, eto, ipak uspevam da dotaknem nedotaknuto. Veliki uspeh sa obzirom na rastojanje koje me deli od Japana. Zamislite šta bi tek bilo da živim tamo.

Naslovnica trećeg toma

Ovaj naslov izlazi u čuvenom Kodanšinom časopisu Morning, tako da je pristupačan širokoj publici najraznovrsnijeg usmerenja. Autor je Nacumi Egući (Eguchi Natsumi), kojoj je to prvi serijalizovan rad, i čiji avatar možete videti ovde:

Mnogi japanski autori (stripova, ali i drugih formi) koriste ovakve slike umesto fotografija i time stvaraju oreol misterije oko svoje javne persone. Ovde je zanimljivo to što gospođ(ic)a Egući izgleda poput "demona" iz svog glavnog dela.

Za razliku od Šuejšinog sajta S-manga.net, Kodanšin KC+ (Kodansha Comics Plus) ne omogućava besplatno čitanje čitavih poglavlja, već samo uzoraka od nekoliko stranica (barem ovo malo naslova što sam gledao). U ovom slučaju dobili smo 7 stranica, od čega su samo 3 bile iz prvog poglavlja (ostalo otpada na korice i sadržaj). Takođe, Šuejšini stripovi su u flešu, pa može da ih čita bilo ko, dok je za Kodanšine potrebno instalirati specijalni plagin zvan Kroše (Crochet).

Iz gore rečenog sledi da nisam uspeo mnogo da vidim. Ali, iz onog što sam uspeo, kao i iz onog što sam pročitao u Kono manga ga sugoi! (gde deli 19. mesto u muškoj grupi), mogu da zaključim sledeće:
- radnja se dešava u paklu;
- tankoboni su neuobičajeno kratki - oko 120 stranica po tomu, uz standardnu cenu;
- glavni lik je Hozuki, prvi pomoćnik Jame, vladara pakla i velikog sudije iz budističke mitologije (Enma daioh je njegovo japansko ime);
- izgleda da ima dosta humora, ili barem cinizma - što me podsetilo na Disgaeu;
- vizuelizacija je na momente vrlo interesantna, i podseća me na drevne japanske ilustrovane svitke (emakimono).

Inače, tema raja i pakla je česta u modernom japanskom stripu i animaciji, ali predstave hrišćanske verzije dominiraju - ne mogu lako da se setim naslova koji koristi budističku varijantu. Hozukijevo ime sadrži 2 karaktera, od kojih je prvi oni - "demoni" je možda najbolji prevod - a drugi je "svetlo", "lampa". Sam naslov znači "Hozukijeva hladnokrvnost".

Za sada su objavljena tri toma, a ovih dana je izašao i spisak nominovanih dela za Veliku stripovsku nagradu (Manga taisho) - ukupno 15 naslova, a Hoozuki je među njima. Dobar početak za Đavosjaja.

Najave za neka kulturna dešavanja

2012-01-19T13:53:00.000+01:00

Definitivno je odlučeno. Moje obaveze u narednih mesec dana, to jest.

Kao prvo, 31. januara u 20h u Domu kulture Studentski grad na Novom Beogradu biće održano predavanje o japanskom stripu, s piscem ovog bloga u ulozi predavača.

Kao drugo, 20. februara u 19h u Domu omladine Beograda isti predavač će pričati o fenomenu Đođove bizarne avanture i pokušati da obrazloži razloge za njen uspeh.

Pozivam sve koji su u mogućnosti da dođu, ako ih išta od toga zanima.

Ben-to (TV-anime, 2011.)

2012-01-12T19:02:00.005+01:00

Televizijska serija u 12 epizoda, emitovana u Japanu u periodu od oktobra do decembra prethodne godine.

Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.

Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.

Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.

A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).

Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.

Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.

Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.

Pop-fenomeni: zabavljačke trupe

2012-01-12T16:58:00.004+01:00

Kada bih birao samo jedan reprezentativan fenomen japanske popularne kulture u poslednjih nekoliko godina, to bi bila eksplozija ženskih zabavljačkih trupa, kao što su AKB 48 i Ayaman Japan. Niste čuli za njih? Shame on you. Ali, nažalost, niste propustili nikakav kvalitetan vid zabave - samo vrlo specifičan.

Čitam ja tako Kono manga ga sugoi! i naletim na listu najboljih stripova iz prethodne godine po mišljenju Fantaziste Sakurade, jedne od tri ključne članice Ayaman Japana. I znate šta? I Am a Hero na prvom mestu. Devojka uopšte nije glupa. Taj naslov nije privlačan na prvi pogled i svakako nije lako štivo.

To me je navelo na razmišljanje o japanskim idolima kao ljudima posvećenih određenoj profesiji. Koliko god te stvari nekima izgledale glupo ili čak idiotski, ništa nam ne govore o prirodi ljudi koji se time bave.

AKB je skraćeno od Akihabara (deo Tokija), a 48 je ukupni broj članica, podeljenih u nekoliko "timova". One su, prosto rečeno, zabavljačice - po potrebi idoli, pevačice, igračice, glumice, "talenti", kako već situacija zahteva. Imaju svoje dnevne predstave u sopstvenom pozorištu, izdaju singlove, pojavljuju se u svim mogućim medijima. Čovek koji je iza njih je verovatno najveći mastermajnd u svetu japanskih medija: Jasuši Akimoto (Yasushi Akimoto), jedna od ključnih ličnosti Univerziteta lepih umetnosti i dizajna u Kjotu. Ne učestvuje ih svih 48 u svim dešavanjima i sastav čitave grupe je promenljiv, ali neizvesnost i pompa oko izbora novih članica su na grandioznoj skali. Njihovi singlovi su najprodavanija muzička roba u Japanu poslednjih godina - normalno, vrlo sumnjivog muzičkog kvaliteta, iako ne toliko lošeg koliko su me neki kritičari naveli da mislim (tj. čuo sam i gore stvari) - a postoji priča o fanu koji je potrošio oko 200 hiljada evra na praćenje njihovih aktivnosti. Svašta čovek pročita na netu...

AKB 48

Ayaman Japan imaju sličnu ulogu, ali različitu taktiku. Njihova popularnost je eksplodirala u toku prethodne godine, i one više funkcionišu na principu urbanog mita. Ima ih oko 100, ali samo se tri glavne članice pojavljuju u medijima (Sakurada je jedna od njih). Nemaju svoju lokaciju, već se pojavljuju na žurkama i događajima u određenim delovima Tokija, i to bez novčane nadoknade, gde pričaju sa vama, piju, šale se i generalno glupiraju (a ni skidanje im nije strano). Svako ko poznaje barem jednu članicu može da ih dovede na svoju zabavu. Tamo gde su AKB 48 tipični idoli, čisti i uzorni, Ayamanke su vulgarne i provokativne. Snimile su i nekoliko pesama, a izgleda da im je česta tema jebanje.

Ayaman Japan (Fantazista Sakurada skroz desno)

Pop-gejše za (post-)moderno doba? Da, na neki način, mada će mnogi to shvatiti kao trivijalizaciju te plemenite prakse. Imaju sličnu funkciju u društvu - sasvim je druga stvar što je društvo takvo kakvo je.

Možda postoje i muške zabavljačke trupe nalik na AKB 48, ali ne, dođavola, ne! O tome nećete čitati ovde. ;) Nikad!

Manga u 2011. godini (Kono manga ga sugoi! 2012 - muška kategorija)

2012-01-12T14:31:00.001+01:00

Ovaj vodič za mange, čiji se naziv prevodi kao "Ovi stripovi su sjajni!" objavljuje izdavačka kuća Takarađimaša (Takarajimasha) u decembru svake godine. Karakterističan je po tome što deli stripove u dve kategorije - mušku i žensku - na osnovu časopisa u kojima su prvobitno objavljeni. Međutim, časopisne verzije se ne uzimaju u obzir, već se računaju samo knjiška izdanja - tankobon - objavljena u periodu od 01.10. prethodne godine do 30.09. tekuće godine. Iz tog razloga se neka aktuelna imena - kao što su Hiranovi Drifters, čiji je prvi tom objavljen pre tog vremenskog perioda, a drugi, najnoviji, posle - neće pojaviti na ovogodišnjim listama.

Takarađimaša organizuje nekoliko anketa - sa poznatim ličnostima (idoli, muzičari, TV lica, glumci, pisci...), sa zaposlenima u knjižarama, sa urednicima određenih časopisa, među decom iz osnovnih, srednjih i viših srednjih škola, sa univerzitetskim manga-klubovima i sl. - u kojima svako daje svoju listu najboljih 5 naslova iz datog vremenskog perioda, pa zatim prva mesta dobijaju 10 poena, druga 9, treća 8 itd. Na kraju se svi poeni iz svih anketa sabiraju i dobijamo glavnu listu za određenu kategoriju. Skrećem pažnju da za "ženske" naslove ne glasaju samo osobe ženskog pola, kao ni za "muške" samo muškarci, već da su ispitanici prilično mešana grupa.

Osim tih standardnih anketa, svaki broj donosi i malu anketu sa 20 izabranih manga-autora, crtača ili scenarista koji su bili na prošlogodišnjim listama među prvih 20. Svaki put se postavljaju tri pitanja, a samo je jedno - "koje stripove trenutno pratite?" - konstantno. U ovom broju ima još nekoliko novina, ali hajde da se prvo bacimo na mušku listu i da je analiziramo u skladu sa našim skromnim znanjem.

Knjiga daje detaljnije opise za prvih 20 iz obe kategorije, ali postoji spisak prvih 50 mesta, koji ću ja preneti dole. Ukupno 481 naslov ima bar neki poen u ovoj kategoriji. U prvoj zagradi je broj poena, a imena autora sam dao po međunarodnoj transkripciji (da bi neko mogao eventualno da pronađe više podataka na internetu), iako po japanskom redosledu, tj. prvo prezime, potom ime.

01.(113) Black Jack sousaku hiwa (Tajna epizoda o produkciji Blek Džeka) - priča: Miyazaki Masaru, crtež: Yoshimoto Kouji
02.(105) Gurazeni - priča: Moritaka Yuuji, crtež: Adachi Keiji
03.(89) Mashiro no oto (Zvuk beline, ili možda, metaforički, "savršen zvuk") - Ragawa Marimo
04.(86) Hunter x Hunter (čita se "hanter hanter") - Togashi Yoshihiro
05.(59) Sangatsu no Lion (Martovski lav) - Umino Chika
06.(57) Dogesen - planer i kolaborator: Itagaki Keisuke, priča i crtež: Rin
07.(56) Ano hi kara no manga (Stripovi posle onog dana) - Shiriagari Kotobuki
08.(55) Shingeki no kyojin (Napad divova) - Isayama Hajime
09.(54) Meshibana deka tachibana (?) - priča: Sakado Sabei, crta: Tabii Tori
10.(49) Nobunaga concerto - Ishii Ayumi

11.(48) Ao no excorcist (Plavi isterivač đavola) - Katou Kazue
12.(47) Ryuu no gakkou wa yama no ue (Zmajeva škola je na vrhu planine), kolekcija priča - Kui Ryouko
12.(47) One Piece - Oda Eiichirou
14.(46) I Am a Hero - Hanazawa Kengo
14.(46) Gin no Saji (Silver Spoon, Srebrna kašika) - Arakawa Hiromu
16.(42) Nejimaki Kagyuu (Uvrnuta Kagju) - Nakayama Atsushi
17.(41) Asahinagu (?) - Kozaki Ai
18.(40) Hana mote katare (smišljanje adekvatnog prevoda u toku) - Katayama Yukiwo (kooperacija: Higashi Momoji)
19.(38) I (englesko "ja") - Igarashi Mikio
19.(38) Hoozuki no reitetsu (Hozukijeva hladnokrvnost) - Eguchi Natsumi

Dalje ću dati samo naslove:

21.(37) Shin Tenisu no ouji-sama (Novi Princ tenisa)
21.(37) Bakuman.
21.(37) Magi
24.(36) Gintama
25.(35) AKB 49
26.(34) Thermae Romae
27.(33) Nanamaru sanbatsu
27.(33) Musicophilia
29.(31) Again!!
29.(31) Uchuu kyoudai (Kosmička braća)
29.(31) Barakamon
32.(29) Hina-matsuri (to je naziv za japanski Festival lutaka)
33.(28) ?
33.(28) Sket Dance
33.(28) Hoshi wo tsugu mono (prema romanu J.P.Hogana Inherit the Stars)
36.(27) A-bout!
36.(27) Gantz
38.(26) Kakko kawaii sengen!
38.(26) Genshiken druga generacija
38.(26) Nichijou (Svakodnevno)
38.(26) Hibi rock (?)
42.(25) Kingdom
42.(25) Soushi Book Guide (Sound Book Guide je engleski podnaslov)
42.(25) Chuugoku yome nikki (Dnevnik kineske neveste)
42.(25) ?
46.(24) ?
47.(23) Otoyomegatari (Priča o nevesti)
47.(23) Kokkoku (Trenutak po trenutak)
47.(23) 1/11 (Jedna jedanaestina)
47.(23) Mahou shoujo Madoka Magica

? znači da ne znam kako se čita neka reč ili da imam dilemu, pa ću ubaciti informaciju kad saznam više (ah, te prednosti elektronskog objavljivanja!). Za prvih 20 sa spiska knjiga daje tačan izgovor, pa ako postoji neslaganje sa nekim drugim izvorima informacija (ANN, Baka-updates...) ovo kod mene je tačno.

Prvo o onome čega nema. Od prošlogodišnjih prvih 20, 5 naslova je ostalo u toj grupi, još 5 se našlo između 21. i 50. mesta (i jedne i druge sam gore boldovao), Drifters nisu imali novo izdanje u datom periodu, 4 mesta su zauzimala jednotomna izdanja, Hagaren (Čelični alhemičar) je završen, a 4 naslova su znatno pala: Cveće zla, Teppuu, Giant Killing i Yowamushi Pedal. Dok su prva dva serijala bila tek započeta, poslednja dva su već nekoliko godina standardna imena na ovim listama - posebno Đaikiri (skraćeno od Đaianto kiringu, kako Japanci izgovaraju taj naslov), koji je u prvih 20 od početka svoje serijalizacije - tako da me je njihovo odsustvo iznenadilo.

Nema Naruta, Bleacha ili čak Berserka, a oni koji misle da je to propust... pa, recimo da onda ili ova lista verovatno nije za njih ili su njihove ličnosti ostale neraskidivo vezane za prošlost, dok ovde pričamo o najnovijim izdanjima. Mene više rastužuje nedostatak naslova kao što je Imuri, ali, kako se ipak pojavljuju neki moji favoriti (I Am a Hero i Kingdom, recimo) neću se preterano žaliti.

Prva 4 naslova su se prilično odvojila, ali ni blizu koliko se odvojio Shingeki no kyojin prethodne godine sa svojih 313 poena. Prvo mesto me je takođe iznenadilo, jer prethodno nisam bio ni čuo za naslov (koji je izlazio neregularnim ritmom u časopisu Weekly shonen champion), ali znam koliko Japanci vole priče autobiografske ili kvazi-autobiografske prirode (poput Bakumana.), pogotovo kada se radi o životu crtača stripova. Ovde je glavni lik Osamu Tezuka i priča se (navodno) zasniva na njegovim beleškama.

Gurazeni je o bejzbolu, Mashiro no oto o sviraču šamisena, a zatim je tu čuveni Hunter x Hunter, koji posle 29 tomova i mnogobrojnih peripetija oko izlaženja doživljava preporod interesovanja.

Od 5-9. mesta razlika je minimalna. Nisam preterano zainteresovan za Ćiku Umino, i o Martovskom lavu možete saznati dovoljno iz drugih izvora, ali Dogesen mi je bio zanimljiv pošto je u rad uključen Itagaki, poznat po Grapleru Bakiju. Oni koji znaju nešto o tome biće iznenađeni da čuju da ovaj novi rad ispituje temu nenasilja. Ali, Itagaki ne bi bio on kada ta ideja zastupanja nenasilja ne bi bila odvedena do ekstrema. "Dogeza" je reč za molitveni položaj potpunog pokoravanja i glavni lik u ovom stripu koristi takvu taktiku kada želi da zaustavi zločin ili nepravdu. Takvo poništavanje ega i pristajanje na poniženje uvek imaju jak psihološki efekat na sve prisutne. Kako bilo, pročitao sam samo prvo poglavlje preko neta (kao i u slučaju nekih drugih naslova ovde) i ne mogu da kažem mnogo o radnji osim već rečenog. Crtački stil je čist Itagaki, iako je on potpisan kao "planer i kolaborator", a za tekst i crtež je bio zadužen određeni Rin, o kome ne znam ništa. Možda bi neko pomislio da je u pitanju Itagakijev pseudonim, ali postoji kvaka: posle 3 toma Dogesen je završen zbog neslaganja između svojih tvoraca i Itagaki je u decembru započeo drugu seriju sa istom temom i u istom časopisu (a to je Weekly Manga Goraku). Moguće je da je dotični Rin njegov bivši asistent.

A onda, tu je Kotobuki Širiagari (Stripovi posle onog dana). Od svih imena japanskog stripa, on je jedno od poslednjih koje sam očekivao da vidim ovde - neuobičajan, nadrealan i van svih pomodnih tokova, jedan od mojih omiljenih autora, svakako. Ima on svoju publiku, naravno - inače nikad ne bi stekao reputaciju koju ima - ali mislio sam da ona ne može ni u ludilu da ga ubaci u top 10, osim ako to ludilo nije on manufakturisao. Na sreću, nisam bio u pravu. "Onaj dan" iz naslova je asocijacija na 11. mart, dan velikog zemljotresa koji je izazvao katastrofalan cunami i šokirao svet. U pitanju je kolekcija kratkih priča, prvobitno objavljenih u Comic Beam-u (Thermae Romae, Imuri) i sakupljenih u samo jednom tomu.

Shingeki no kyojin je predstavljen sa tomovima 3-5 (6. je izašao u decembru), ali tim naslovom ću se baviti posebno (mada verovatno ne tako brzo).

O 9. mestu ne znam ništa osim da ima veze sa hranom. Japansko pismo čitam uz veliki napor, tako da se prvo usmeravam na meni najinteresantnije naslove. Inače, gurmanske mange ćemo prilično sretati ovaj put, pogotovo u ženskoj kategoriji. Nobunagin koncert je o momku koji prolazi kroz vreme (česta tema u modernom japanskom stripu, čak prečesta) u doba Zaraćenih država i Ode Nobunage.

Od ostalog, a meni do sada nepoznatog, Uvrnuta Kagju, I i Hozukijeva hladnokrvnost su mi privukli pažnju - prvi zbog izgleda (ludilo!), drugi zbog autora (Igaraši), treći zbog teme (fantazija, pakao) - ali tim stvarima ću se takođe baviti posebno, što sam već započeo u ovom unosu.

Za kraj sledi lista najboljih časopisa namenjenih muškoj publici. To nije neka originalna lista - kao što biste možda poverovali na osnovu izveštavanja drugih izvora informisanja - već je dobijena na osnovu sabiranja poena za svaki naslov koji je izlazio u datoj publikaciji.

1.(349) Shuukan shonen jump (Nedeljni džamp za dečake): Hunter x Hunter, One Piece, Bakuman, Gintama, Sket Dance, Toriko, Naruto, Bleach, Hetappi Manga Laboratory R(eturns), Medaka Box...
2.(270) Morning: Gurazeni, Hozukijeva hladnokrvnost, Kosmička braća, Uglavnom plačem...
3.(234) Shuukan shonen champion (Nedeljni šampion za dečake): Tajna epizoda iz produkcije Blek Džeka, Plod četvrtka...
4.(176) Big Comic Spirits: I Am a Hero, Asahinagu, Gledaj ovo S!, Ušiđima Kamataš...
5.(173) Jump Square: Plavi isterivač đavola, Novi princ tenisa, Zgodna i slatka deklaracija!, Gag manga biyori...

6. Shuukan shonen magazine (Nedeljni magazin za dečake)
7. Comic Beam
8. Shuukan young jump (Nedeljni džamp za mlade)
9. Afternoon
10. Gekkan shonen magazine (Mesečni magazin za dečake)

Nedeljni shonen jump na prvom mestu ne iznenađuje, za razliku od Shonen championa na trećem, ali taj je dosta poena osvojio zahvaljujući stripu o Tezukinom radu na Blek Džeku. Od časopisa za zreliju publiku, Morning je ubedljivo prvi, uprkos padu interesovanja za Giant Killing ove godine, ali tu su i meni dragi Big Comic Spirits (koji, istorijski gledano, ima neprevaziđen portfolio) i Comic Beam, sve draži Nedeljni young jump, kao i za fanove SF-a i fantastike nezaobilazni mesečnik Afternoon.

Očekujte na ovom blogu još puno zanimljivosti iz ovog vodiča za stripove.

Nejimaki Kagyuu

2012-01-09T19:05:00.001+01:00

Uvrnuta Kagju. Tako bi glasilo moje tumačenje naslova, ne nužno i najbolje moguće - jer odaje pol protagoniste, dok na japanskom ovaj ostaje skriven - tako da ga uzmite sa rezervom. Ali, sve je u ovom stripu uvrnuto, počev od izgleda, koji uzima neke prepoznatljive stereotipe i izvitoperuje ih do originalnosti.

Pročitao sam samo prvo poglavlje na sajtu izdavača (Šuejša), i za sada je priča u skladu sa ovim izgledom. Iako sama ideja zabune oko pola glavnog junaka (junakinje) nije nova, ova serija odiše svežinom, jer spaja tu ideju sa borilačkim veštinama koje su me asocirale na Dragon Ball - ovde bi Gokuov parnjak bila Kagju sa svojom tehnikom "uvrnute pesnice" (bukvalno: pesnica uvrtanja šrafa) - i podiže čitavu tu nadrealnu atmosferu primerenije nivou odrasle publike.

Nejimaki Kagyuu izlazi u Nedeljnom jang džampu (Young Jump), rame uz rame sa naslovima kao što su GANTZ, Kingdom i 81 Diver. Autor je Acuši Nakajama (Nakayama Atsushi), u Japanu poznat po Traumeister-u, rađenom za Nedeljni šonen sandej (Shonen Sunday), ali Kagyuu mu je prva serija u sejnen-časopisima. Do sada su izašla tri toma.

Naslovnica 3. toma

Prevoda za sada nema - nema čak ni skenova originala - i zato sam i bio primoran da čitam zvaničnu probnu verziju. Mada, pošto mi je bila dovoljno zanimljiva, možda i naručim prvi tom. Izraz koji se pojavljuje u opisu koji sam čitao u Kono manga ga sugoi! je "vizuelni šok". Vala baš, ali na jedan uvrnut i neočekivan način.

Manga u 2011. godini (uvod)

2012-01-08T19:08:00.002+01:00

Sada nas čeka zanimljiv deo, pun nepoznatih imena i naslova koji zvuče intrigantno, a o kojima ni ja ne znam skoro ništa. Dakle, Japanci biraju najbolje iz prethodne godine, a mi pažljivo slušamo, nadajući se da ćemo tu pronaći nešto za sebe - ne nužno nešto što će nam promeniti život ili pogled na umetnost, ali u najmanju ruku nešto što će nam doneti dosta zadovoljstva i prijatno utrošenog vremena.

Kao i prethodne godine, i ove ću se osvrnuti na 3 različite "best of" liste sastavljene od strane 3 različita izdavača - da podsetim, radi se o vodiču Kono manga ga sugoi! i časopisima Otonafami i Freestyle. Primerak ovog prvog mi je stigao poštom pre neki dan, a verovatno ću ove godine napraviti izuzetak i naručiti i ovaj poslednji.

Otonafami, izdanje za februar 2012, i Freestyle broj 17

Uzevši u obzir da prvi izvor posedujem, a za druga dva informacije pronalazim na internetu, prvi deo će biti najduži - osim ako se ovaj izveštaj ne oduži, a u međuvremenu mi stigne i Freestyle.

Manga/anime parafernalije 6: Di molto bene

2012-01-04T00:46:00.000+01:00

To je naziv japanske kompanije koja se specijalizovala za izradu figurica prema likovima iz ĐoĐove bizarne avanture.

Figurice su super-kvalitetne, sa mnoštvom detalja i živopisnih boja. Evo najnovijeg proizvoda:

Ovo je Kejćo Niđimura (Nijimura Keichou) iz 4. dela, Dijamant je nesalomiv. Ispod njega vidite petoricu minijaturnih vojnika koji predstavljaju njegov stend, Bad Company. Niđimurina figurica je visoka oko 15cm, a vojnici su oko 2cm, i, s obzirom na tu veličinu, izgledaju mi izuzetno lepo napravljeni. Cena je 4 500 jena, što je trenutno nešto malo manje od 45 evra, a ovo je druga verzija ovog lika, sa drugačijim izborom boja.

Evo još par figurica od istog proizvođača koje su me impresionirale:

Sjajno, zar ne?

Manga/anime parafernalije 5

2011-12-09T23:17:00.004+01:00

Povodom 25 godina ĐoĐove bizarne avanture i 30 godina Arakijeve karijere publici je ponuđeno mnoštvo načina da potroši pare. Mnoge stvarčice se mogu dobiti uz malo para i nešto više sreće u jednoj vrsti lutrije. Evo nekih poklona:

Ovo su Banprestove figurice koje predstavljaju sve glavne likove iz svih 7 završenih delova ĐoĐo-a, a tu je i neizbežni Dio Brando u specijalnoj varijanti:

Ne znam za koju figuru bih se odlučio kada bih morao da biram. Kuđo Đotaro (broj 3) je suviše kul, ali i Džolin (6) ima svojih draži, Džonatan (1) ima legendarnu pozu...

Osim figurica, u ponudi su i specijalne staklene čaše sa skicama glavnih likova i amblemima:

Ah, znam ovu skicu Higašikate Đosukea sa druge čaše! Ovo je snimljeno u mojoj sobi:

Decembar je zahvalan mesec...

2011-12-04T02:24:00.000+01:00

...za vesti i dešavanja u vezi japanskog stripa.

Kao prvo, 10. decembra izlazi ovogodišnji broj Kono manga ga sugoi! i dok ga nikako ne treba shvatiti kao sveto pismo, ne treba ni smetnuti s uma da sam tu čuo prvi put za mnoge zanimljive naslove: Kingdom, Wolfsmund, Napad divova (Shingeki no kyojin), I Am a Hero, Kosmičku braću (Uchuu Kyoudai), Psa koji bdi nad zvezdama (Hoshi mamoru inu), Azazela i mnoge druge. Ove godine, kao i obično, Amazon je odao pobednike pre vremena stavljajući naslovnu stranu na svoj sajt pre izlaska same publikacije.

U muškoj kategoriji pobednik je meni nepoznat strip Black Jack sousaku hiwa (nešto u stilu "tajna epizoda o produkciji Black Jack-a), a u ženskoj još nepoznatiji Hana no zubora meshi, koje ima neke veze s jelom (meshi). Čudan izbor, ali videćemo obrazloženje. Prva mesta mi ionako nikad nisu bila primarna - zanima me Top 20 ili više.

Kao drugo, u Studentskom gradu u Beogradu održaću (u januaru?) predavanje o japanskom stripu, pa mi je ponuđeno da napravim kratak opis istog i da pošaljem neku ilustraciju radi najave. Ovih dana uglavnom razmišljam o tome, ili pišem tekst o ĐoĐovoj bizarnoj avanturi za jedan ugledni domaći strip-magazin. Rečeno mi je da bude do 10000 karaktera, što je jako malo za ĐoĐo-a, pa razmišljam šta da izbacim. Sve ostale ideje (kao što je ona o japanskim izdavačima) će morati da pričekaju pogodniji trenutak.

Elem, što se tiče ilustracije za predavanje, rado bih stavio likove iz Doraemona, Black Jack-a, Dragon Ball-a, ĐoĐo-a i Slam Dunk-a, pošto su ti naslovi verovatno bili najuticajniji, a izbegao bih Naruta i Bleach-a, koji su najpopularniji kod nas, iz prostog razloga što ne pravim predavanje za fanove mangi već za ljude koji vole stripove, ali ne znaju ništa o mangama, ili - još bolje (za predavanje) - imaju predrasude. Kažem "rado bih", jer nemam uslove ni vremena da se bakćem sa Photoshopom i montažom. Konačna stvar će verovatno biti mnogo prostija.

Manga/anime parafernalije 4

2011-11-24T13:03:00.000+01:00

U prethodnom unosu smo videli naslovnu stranu za novi broj Mr. Azazela, a postoji i specijalna, limitirana verzija, koja izgleda ovako:

Uz to izdanje se dobija i gumeni privezak sa nekim likovima u specifičnoj situaciji:

Oni koji su gledali TV seriju možda će se setiti takve scene.

Nova manga izdanja (11/22)

2011-11-24T03:04:00.001+01:00

Neka odabrana nova izdanja u prethodnih nekoliko dana (konkretno, od 22. novembra):
- Kodanša: Historie 7, Boku wa Beatles 7 (Ja, Bitlsi, tom 7), Yondemasu yo, Azazel-san 7 (Prizivam te, poštovani Azazele, tom 7), Omo ni naitemasu 5 (Uglavnom plačem, tom 5)

-Square-Enix: Hagaren kanzenban 8 (Fullmetal Alchemist savršeno izdanje, 8. tom)

- Media Factory: Hi izuru tokoro no tenshi kanzenban 1 (Car Zemlje izlazećeg sunca, savršeno izdanje, 1. tom); ovo je klasik sa početka 80-tih

Kingdom dobija animiranu TV seriju...i druge vesti

2011-11-16T19:03:00.002+01:00

Istorijski ep u manga-formi, Kingdom, dobiće svoju animiranu verziju, javljaju u novom, 51. ovogodišnjem broju časopisa Weekly Young Jump koji se pojavljuje u prodaji u četvrtak, 17. novembra.

TV serija će biti emitovana iduće godine na mreži NHK, a animacija je dodeljena studiju Pierrot. Režiser će biti Đun Kamija (Jun Kamiya), a za "kompoziciju serije" će biti zadužen scenarista Naruhisa Arakava (Naruhisa Arakawa). Iskreno, dosadašnji radovi ove dvojice mi ne ulivaju mnogo nade, i ne očekujem da će ova adaptacija zadiviti veliki broj ljudi.

Za divno čudo, na ANN-u je ova vest javljena pre nego na Comic Natalie, pozivajući se na jedan insajderski sajt, ali bez nekog odjeka (npr. nečijeg izliva oduševljenja). U istom broju Young Jump-a objavljen je i razgovor između autora ove mange, Jasuhise Hare (Yasuhisa Hara), i njegovog učitelja Takehika Inouea (Takehiko Inoue).

Od drugih vesti, Šuejša je pokrenula novi manga-časopis, Grand Jump, namenjen starijoj publici, čiji se prvi broj pojavio danas (16.novembar), a izlaziće dvaput mesečno, svake prve i treće srede. Ne mislim da ova vest sama po sebi znači mnogo domaćim japanofilima, ali lepo je čuti da se u ovo vreme recesije u izdavaštvu Šuejša oseća dovoljno snažno da učini takav korak.

Takođe, i Enterbrain je pokrenuo novi časopis, Fellows! (Q), koji je neka vrsta specijalne verzije njihovog sejnen-časopisa Fellows!, ali fokusiraće se na nove autore i izlaziće nekoliko puta godišnje. Od Enterbraina smo pre neki dan dobili i 3. sakupljeni tom Vučjih usta - Wolfsmunda, dok mnogi van Japana još nestrpljivo iščekuju 3. poglavlje u prevodu.

Gospodari papira u Zemlji "ćudljivih slika", I deo: Uvod

2011-11-14T21:10:00.003+01:00

Ovih dana sam naleteo u jednoj polumračnoj aleji u informacionim džunglama interneta na pominjanje Marvela kao "najvećeg izdavača stripova (comics) na svetu". Eh, da je samo upotrebljen izraz comic books, mnoge dileme bi bile izbegnute - možda. Ovako, ostaje mi da se pitam da li je pisac jednostavno prećutao neki njemu podrazumevani kontekst, jer, bukvalno gledano, empirija kaže da je takva izjava netačna. I politički nekorektna. I religiozno opasna. I... Ahem, dobro...:) Nisam sasvim siguran - pogotovo jer ne znam cifre za mnoge evropske izdavače - ali cenim da je "najveći izdavač stripova na svetu" trenutno japanska Šuejša (Shueisha), dok je nekad u maglama vremena tu ulogu imala Kodanša (Kodansha).

Broj posebnih "kolekcija stripova" - uglavnom trejdova, ali i drugih formata - objavljenih u Japanu u toku prethodne nedelje (6-13. oktobra) je 153. Fantastična cifra, ali verujem da predstavlja samo malo odstupanje od proseka (proverićemo tokom idućih nedelja). Uračunao sam i eventualna nova izdanja starih naslova, mada velika većina bez sumnje pripada novim.

Mnogi od vas su već čuli za nekoliko najpoznatijih japanskih izdavačkih kuća, kao što su već pomenuta Šuejša (Shueisha) ili Kodanša (Kodansha), pa onda Šogakukan (Shogakukan), Kadokava Šoten (Kadokawa shoten) ili Square-Enix, ali postoje još desetine drugih, srednjih i malih, od kojih neki imaju zapanjujuć portfolio, a drugi prilično bezvredan. Ovde ću pokušati da približim probranu grupu domaćem čitaocu.

Svaki izdavač stripova u Japanu svoju reputaciju gradi na časopisima, koji su najčešće demografski usmereni, ali ponekad i žanrovski ili tematski. Neki časopisi (od istog izdavača) su relativno slični i predstavljaju samo više ogranaka iste "familije". Najpopularniji naslovi se objavljuju kao posebne knjige, tankoboni, kojima bi najsličniji izraz u zapadnoj industriji stripa bio trade paperbacks. Najpopularniji od najpopularnijih dobijaju po završetku i druga, luksuznija izdanja. Ponekad se desi da jedan izdavač stekne prava i (ponovo) objavi naslov koji je svojevremeno izlazio u časopisu drugog izdavača i već bio objavljen u knjiškom formatu. Tankoboni se objavljuju pod okriljem specifičnih edicija, od kojih je svaka vezana za određeni časopis ili grupu časopisa - na primer, naslovi iz Šuejšinog Nedeljnog Shonen Jump-a izlaze u ediciji Jump Comics, nikako Young Jump Comics, koja uglavnom objavljuje materijal iz Nedeljnog Young Jump-a od istog izdavača (možda vam zvuči apsurdno, ali reč young upućuje na nešto stariju publiku - kasne tinejdžerske godine i rane dvadesete).

Bacio sam pogled na svoju kolekciju i moram priznati da sam iznenađen. Negde u prošlosti sam izgubio tačan račun, ali nije me iznenadila sama činjenica koja kuća ima najveći broj izdanja u mom privatnom prostoru, već ubedljiva prednost sa kojom se to desilo, bez ikakvog prethodnog plana sa moje strane. Od gotovo 100 tankobona (trejdova) koje posedujem, polovina su Šogakukanova izdanja. Koliko je to slučajnost, koliko zakon verovatnoće - većina mamutskih serijala iz njihove je trpezarije - a koliko suptilni izraz mojih sklonosti, nebitno je za našu priču. Dakle, počeću sa Šogakukanom.

Manga u 2011. - pred-predgovor

2011-11-08T03:39:00.004+01:00

Dok se godina polako bliži kraju, sabiraju se utisci o objavljenom i pročitanom u tom periodu, pa ćemo sada i mi baciti pogled na najnoviji japanski strip. Ja, naravno, ništa nisam objavio tamo, a još manje sam pročitao - ili to beše obrnuto? Dobro, nećemo pričati o meni, već ćemo se obratiti ljudima koji znaju nešto o tome.

U prvoj nedelji decembra bi trebalo da izađe novi broj Kono manga ga sugoi!, koji nosi oznaku 2012, ali odnosi se na stripove koji su objavljeni u periodu od oktobra 2010. do septembra 2011. Pošto obično ne kupujem originalne časopise - a i da kupujem, nemam mozak sa 365-ostrukim jezgrom koji može da obrađuje xyz paralelnih procesa - to mi je glavni izvor informacija o novim naslovima i trendovima, a ponekad i starim. Dok se to ne desi, evo jedne analize koja manufakturiše anticipaciju i superpoziciju akumuliranih emocija, u narodu poznatih kao čežnja, čuđenje, radoznalost, a kod nekih je tu možda i gnev usled bombardovanja začuđujućim brojem prividno nebitnih informacija.

Na japanskom blogu Yoi komikku (Dobri stripovi) može se naći spisak 50 naslova za koje pisac predviđa da će se naći na ovogodišnjoj zvaničnoj listi najinteresantnijih mangi namenjenih muškoj populaciji. Neke od njih znam, druge ne. Neki su stari, na drugima je boja gotovo još sveža. Neki su u vidu dugačkih serija, drugi su kolekcije kratkih priča. Neke od njih ću predstaviti, druge neću. Sledi lista naslova sa te liste koji su mi poznati, sve začinjeno vrhunskim komentarima koje nećete naći nigde drugde, a verovatno ne biste ni želeli. Padam u iskušenje da uz svaki naslov stavim sliku i link ka nekom sajtu, ali odupreću mu se, i trud da nađem slike ću ostaviti za poslegovor.

1. Hagane no renkinjutsushi (Čelični alhemičar)
Ovo nisam očekivao. Jeste naslov i poznat i cenjen i voljen i prilično kvalitetan, ali Hagaren je još prethodne godine bio na 5. mestu, i tada je predstavljen kao završen naslov, sa 27 sakupljenih trejdova. Ovde se radi o caki da je poslednji trejd objavljen u novembru prošle godine (iako je serija završila život u časopisu sredinom godine), što ga možda kvalifikuje za ovogodišnje takmičenje. Možda. Videćemo kako urednici gledaju na to. Predosećam nepravdu na pomolu! Mada, poštujem naslov, koji je jedan od onih koji su obeležili pop-kulturu prve decenije 21. veka.

2. Sangatsu no lion (Martovski lav)
Poznata serija. Prošle godine na 20. mestu. Ćika Umino (Chika Umino), koju ljudi pamte i po Honey and Clover. Crtež i koncept me nisu privukli, mada je ovaj prvi blago prijatan ili možda samo prijatno blag.

3. Kokkoku (Trenutak po trenutak)
Uuuuu!!! Potpuno mi je bilo nepoznato do pre par meseci. U JoJo's Bizarre Adventure Part III postoji lik (u stvari, više njih, ali, dođavola, SPOJLER!!!) koji može da zaustavi vreme, a da se on kreće i dalje. Ovde je ta ideja gurnuta dalje (ili je možda "bliže" prava reč?), ali više utisaka ću preneti tek posle gledanja skenova.

5. Mashiro no oto (Zvuk beline)
Serija koja mi je poznata još od prošle godine, jer se često pojavljuje u nominacijama za nagrade. Umetnička vrednost prosto isijava iz naslova - izgleda da tu ima nečeg.

6. Boku wa Beatles (Mi, Bitlsi)
Ovo je novina. Bitlsi i Kaiđi Kavagući (Kaiji Kawaguchi)...nadam se da ne postoji osoba koja bi mogla oboje da mrzi? Koncept mi zvuči intrigantno - moglo bi ispasti nešto dobro od ovoga, a i Kavagući je stari majstor, iako ovde samo u funkciji crtača.

8. Uchuu kyoudai (Kosmička braća)
Velik naslov praktično nepoznat van Japana. Ponekad se desi da neka manga koja je bila jako popularna pre više godina ispadne iz žiže interesovanja šire javnosti, što nije nužan znak promene kvaliteta, ali ovde nema takvih briga - već nekoliko godina se Braća pojavljuju više-manje redovno na Sugoi listi, a pre tri godine su bili čak na 2. mestu.

9. I Am a Hero
Ovo je jedan od mojih favorita i svako ko čita moja nasumična razmišljanja bi već trebalo to da zna. Majstorska analiza našeg prividno razumnog i sigurnog sveta koji samo čeka trenutak da eksplodira. Međutim, nisam čitao mangu posle 4. trejda, a upravo taj deo je odgovoran za procenu ovde.

11. Tomodachi 100-nin dekiru ka na? (Možeš li napraviti 100 prijatelja?)
Minoru Tojoda (Minoru Toyoda) je poznat po Love Roma, a poslednjih par godina i po ovoj seriji.

13. Halcyon Lunch
Nisam veliki ljubitelj Samurine Oštrice besmrtnika - smatram da je suviše razvučena i puna nepotrebnih delova, ali neke njegove kratke priče mi se dopadaju. Ova priča nije baš "kratka", osim ako ne merite po kriterijumima Golga 13, a da li će mi se dopasti, pokazaće vreme. To jest, ako se pre toga ne zaustavi u trenutku čitanja Kokkoku-a.

14. 25-ji no bakansu (Odmor u 25 časova)
Ovo je zbirka priča Haruko Ićikave (Haruko Ichikawa), i to druga. Prva, Mushi to uta (Bube i pesme), objavljena je pre dve godine i prošle godine je bila na 12. mestu. Od svih jednotomnih naslova, taj mi je možda prvi na spisku za kupovinu. Crtež je jednostavno magičan. Veliki novi talenat.

15. Dogesen
O ovome ne znam skoro ništa, osim da je zajedničko delo Keisukea Itagakija, poznatog po Baki The Grappler-u, i RIN-a, nepoznatog.

16. Ai (nemam pojma šta znači: možda englesko I, možda AI, možda nešto treće)
Ni ovde ne stojim bolje. Ponovo znam autora, Mikio Igaraši (Mikio Igarashi), a u ovom slučaju, to ima određenu težinu koja može prosto da zdrobi poznavaoca.

18. Shingeki no kyojin (bukvalno: Napadački divovi, mada sam uvek prevodio kao Napad divova)
Prošlogodišnji pobednik i miljenik internet-zajednice. Tehnički nedoteran, ali maštovit i originalan. I surov, prema ljudima i čitaocima jednako - o, kako samo surov!

19. Sunny
Najnoviji rad velike "zvezde" alternativnih i artističkih krugova, Taija Macumota (Taiyou Matsumoto).

20. Steel Ball Run
Jel' su potrebne reči ovde!? Inspirisan Trkom Kenonbol, a po nekima i LSD-jem ili samim Đavolom. Sinteza tradicionalno čuvenih japanskih žanrova i motiva: superheroja, Divljeg Zapada, psihodelije...

22. Again!
I ovde mi je poznato samo ime autorke: Micuro Kubo (Mitsurou Kubo), koja je radila Moteki, nosioca 5. mesta pre 2 godine. Dakle, pretpostavljam da se radi o nečijim ljubavnim problemima. Ali, dođavola, ni ne pomišljajte - ovo je "muška" lista!

24. Hoshi no Samidare (Zvezdana Samidare, aka Lucifer and Biscuit Hammer)
Ovde je sličan slučaj kao sa Hagarenom. Poslednji, deseti tom je objavljen krajem prošle godine. Samidare se već par godina vuče na listi, iako nikad nije ušla u Top 20. U toku sam sa čitanjem, ali još ne mogu da procenim vrednosti i domet ovog naslova. U međuvremenu sam postao opsednut pravljenjem čekića koji će da raspoluti Zemlju na dva dela, da bi se glupi i pametni razdvojili već jednom, kako i dolikuje.

25. Zoku hoshi mamoru inu (bukvalno: Pas koji čuva zvezde - nastavak, ali Pas koji bdi nad zvezdama - nastavak je bolje)
Pas koji bdi nad zvezdama je jedna od najomiljenijih mangi za odrasle (aman, ne te odrasle!) koja se pojavila poslednjih godina, i pre dve godine je bila na 4. mestu Sugoi liste. U međuvremenu je po njoj snimljen igrani film i objavljena je na engleskom kao Stargazing Dog, a sada prvi put čujem da je napravljen i nastavak. Original je tužna priča o prijateljstvu čoveka i psa, iz pseće perspektive. Stvarno tužna, a ne prosto plitko melodramatična, sa mitskom snagom poput priče o onom drugom vernom japanskom psu kome su podigli spomenik u Tokiju. Ovo me sad podseti da bi to bio idealan poklon za bilo koju osobu ženskog pola, osim ako baš ne mrzi pse ili stripove. Postojanje nastavka me jednako i raduje i rastužuje. Autor se zove Takaši Murakami, ali to nije ista osoba kao i onaj koji prvi padne na pamet na pomen tog imena.

34. Yotsuba to! (Jocuba i...)
Ha, ha...

35. Giant Killing
Još jedan veliki hit koji se svake godine pojavljuje u Top 20, i koji nam daje poučnu priču o uzdizanju gubitničkog fudbalskog kluba.

36. Thermae Romae
Prošlogodišnji vicešampion. Jedna od najpopularnijih sejnen-mangi trenutno. Rem nimium bene gerere, in solitudo esse.

37. Ao no exorcist (Plavi egzorcista)
Popularni naslov iz Jump Square-a koji je prošle godine bio na 16. mestu. Đavolja rabota.

43. Otoyomegatari (Priče o nevesti)
Fenomenalan crtež Kaoru Mori udružen sa ljubavlju prema detaljima daje čar ovoj istorijskoj romansi.

47. Yamikin Ushijima-kun (Ušiđima Kamataš)
Poznat naslov koji izlazi već duže vreme, i u kome je opisana surova realnost nižih i srednjih slojeva japanskog društva.

48. Sankarea
???
Ne znam otkud ovo ovde. Moja vera u vrednost sistematizacije vrednosti je poljuljana.

Toliko ovaj put. Nedostaju neki naslovi koje očekujem da vidim (One Piece, Bakuman, Kingdom, Drifters) i neki koje bih voleo da vidim (Imuri). Na brojnoj skali ima mnogo rupa, zato što nisam pričao o mangama za koje nisam čuo do danas čak ni usputno. Zamislite koliko tek tu ima zanimljivih stvari! I, kao što ste primetili, ipak sam ubacio slike, pošto sam shvatio da bi njihovo odsustvo jasno pokazalo moje zaostajanje za modernim trendovima u komunikaciji i međuljudskim odnosima. Svejedno, ko je uspeo da pročita čitav post bez pauze zaslužuje više nego što ja mogu da mu pružim.

Srećan rođendan!

2011-11-07T22:58:00.006+01:00

Ovaj blog je 5. novembra napunio godinu dana postojanja! Ura!

Ispostavilo se da je najčitaniji post na njemu - ubedljivo najčitaniji - onaj o mladolikom izgledu Akiko Higašimure, koji često ima posetioce iz SAD, Francuske i drugih zemalja, pa čak i Japana. Ironiji naklonjen deo mene se zabavlja činjenicom da priča o dobrom izgledu pobeđuje sve druge teme, iako znam da to nije bio razlog tolike posete (pa, uglavnom). Uostalom, Higašimura IMA i druge kvalitete...o kojima nema reči u tom postu. :)

Takođe se ispostavilo da je ovaj blog ventil za ideje i skladište za vesti i informacije čije mesto ne bih mogao da pronađem nigde drugde u domaćim okvirima - uglavnom zanimljive ili bizarne stvari koje su mi privukli pažnju, i koje je možda korisno znati ako vas privlači ovaj deo popularne kulture. Većinu vesti o japanskom stripu (čitav deo o parafernalijama, recimo) pročitam na sajtu Comic Natalie, koji je verovatno najveći autoritet u Japanu po tom pitanju. Čak i ANN (Anime News Network, sada i ubuduće) svoje vesti o stripu bazira uglavnom na njima. Kako ANN prate pre svega fanovi animea, odabir vesti je koncipiran tako da odgovara interesovanjima publike - ergo, 3/4 informacija me uopšte ne zanima. Razlog je taj što se suviše često priča o adaptacijama raznih lajt romana, animea namenjenih hardcore otaku-publici, video-igara namenjenih još više hardcore otaku-publici i drugih srodnih medija. Pa, ja verovatno jesam otaku neke vrste, ali moje ambicije leže negde drugde. Na najvećem srpskom sajtu o tim temama, Bg-Anime-u, ponavlja se urednička politika ANN-a (čak i vesti su uzete uglavnom odatle, pretpostavljam). Tref uloži silan trud u to, i to je za poštovanje, ali ne menja činjenicu da je veliki deo tog kolača namenjen podržavaocima i proponentima moe-pokreta, prema kojem ne gajim previše pozitivnih emocija. Dakle, Japan nije jedna homogena celina koju kompletno ili volite ili mrzite (ili vas je baš briga), već ima ponešto od svega...i za svakoga. Ali to već svi koji posećuju ovaj blog znaju.

Da skratim priču, takva raspodela interesovanja je verovatan razlog zbog koga se on neplanirano razvio u ovom pravcu. Dublje analize i detaljniju priču sam ostavio za tekstove koje pišem za nekoliko sajtova ili, povremeno, neki štampani časopis, i sada vidim da mi takav način pisanja odgovara.

A tu je i činjenica da se ovaj blog često pojavljivao među prvim rezultatima potraga preko Google-a za nekim imenima i naslovima (i pri tome ne mislim samo na srpski jezik), u vreme kada su odgovarajući unosi bili objavljeni, a to nije mala stvar.

Jedino razočarenje je činjenica da nisam uspeo da ubedim nikog drugog da mi se priključi u radu, što bi bila olakšavajuća okolnost u trenucima kada ja nemam vremena za pisanije ove vrste, a i dovelo bi do veće raznovrsnosti sadržaja. No, idemo dalje nepokolebanog duha! Neke stvari sam bio zapostavio u prvoj polovini godine, ali sada ih polako nadoknađujem.

Želim sebi mnogo dobrih tekstova do sledeće godišnjice! :) A čitaocima mnogo ~~neprospavanih noći provedenih uz ekran~~...err, uzbuđenja i korisnih smernica.

Manga/anime parafernalije 3

2011-11-07T17:50:00.001+01:00

Danas ću se više nego obično baviti blogom. Pošto sam slobodan od svih obaveza (osim najnužnijih, kućnih) imam gotovo sve vreme koje dan može da ponudi čoveku. Krećemo sa laganijim, neobaveznijim stvarima.

U stvari, koliko je ovo što sledi "lagano" prosudite sami.

Ovo su šolje rađene kao poklon za 200 osoba uz 16. broj MPD Psycho-a, odnosno svaka od dva različita modela šolje za njih 100. Šo-u Tađima (Sho-u Tajima), crtač serije, lično je nadgledao njihov dizajn. Ovde se sad postavlja pitanje: ako takav ekstreman naslov kao što je MPD Psycho ima ovakvu vrstu marketinga, šta nam to govori o odnosu umetničkog i komercijalnog u današnjem društvu? (Potpuno je nevažno što se u ovom konkretnom slučaju same šolje poklanjaju, a ne prodaju.)

Manga/anime parafernalije 2

2011-11-01T13:52:00.002+01:00

Nešto za ljubitelje Rumiko Takahaši - puder sa motivom Lum iz čuvene manga- i anime-serije Urusei yatsura:

A evo i bukmarkova (označivača stranica za knjige) sa likovima iz JoJo's Bizarre Adventure Part IV:

Ovde moram da skrenem pažnju da, iako ja jesam veliki fan JoJo-a, brojnost i kvalitet različitih parafernalija u vezi s njim koje ćete verovatno viđati na ovom blogu nisu posledica samo te činjenice, već i objektivnijeg odnosa snaga na japanskom tržištu - zaista, u Japanu nema stripa koji ga po tome prevazilazi.

Mada je i One Piece tu negde. Za kraj ovog posta ostavio sam čitav repertoar nove kolaboracije koja nosi naziv One Piece x Hello Kitty:

Bilo jednom u drevnoj Kini...

2011-10-21T17:17:00.002+02:00

Neko vreme sam razmišljao kako da započnem ovaj post: tužbalicom nad pravcem u kome ide Berserk ili tužbalicom nad stanjem na modernoj međunarodnoj manga-sceni (zvaničnoj i nezvaničnoj podjednako), na kojoj su prevodi velikih epova sa tematikom iz stare kineske istorije ili legende retki. Kada se čovek dvoumi, najbolje je ići linijom toka svesti i opisati tu dilemu. Dakle, tu smo.

Berserka ne pratim već neko vreme, od trenutka kada je počeo da se pretvara u Novu Družinu Prstena. Nije ni to loše, ali ja nemam vremena za nešto što je za Miuru samo sredstvo da uzme koji jen otaljavanjem posla. Kada vidim da se sva pažnja javnosti usmerava na nove filmske adaptacije Berserka, znam da je to znak da se jednoj nekada velikoj priči približava kreativni kraj.

S druge strane, zaista su svi veliki epovi u manga-formi koji se odigravaju u staroj Kini praktično nepoznati na dragom nam Zapadu. Jednom ću temeljno posvetiti vreme i misao toj problematici, ali ukratko, čini mi se da su sledeći razlozi najbitniji:
1. obično nema adaptacija u drugim medijima (ili su bezvezne i kada ih ima),
2. prevodioci-amateri nisu dorasli tom zadatku,
3. veliki izdavači bi mogli to da izvedu, ali slaba je ekonomska vajda.

Već godinama se priča kako ova ili ona manga podseća na Berserka, ali sada je došlo vreme da proglasimo pravog naslednika i pustimo ostale da se otimaju za druge titule. Dame i gospodo: Kingdom.

Naslovne stranice prva tri toma mange Kingdom

Kingdom je priča o usponu Li Xin-a (čita se: Li Šin) do slave kao generala dinastije Qin (čita se: Ćin), u vreme Zaraćenih država, u III veku pre nove ere. Za razliku od Berserka, koji počinje u kasnijoj fazi Gatsovog života i vraća se u prošlost da ispriča njegovu priču, ovde - iako vidimo odraslog Xina na prve tri stranice - priča počinje direktno i bez okolišanja. Xin je preke naravi i nezaustavljiv u svom cilju, poput Gatsa, i takođe se u borbi pretvara u ubilačku mašinu. Borbe u ovoj mangi nisu uvek realne u smislu sposobnosti i posledica - više imaju ukus legende i neverovatnih, gotovo natprirodnih dela - ali jednako su udaljene i od kineskog wuxia stila poznatog nam iz tolikih filmova. Čak je i crtež pod očiglednim uticajem Miurine estetike.

Xin u mladosti (obe stranice pratiti kao celinu, s desna na levo)

Nisam preveo naslov kao "Kraljevstvo" pošto je u originalu korišćena engleska reč, samo napisana japanskim pismom: Kingudamu. Vole Japanci aromu stranih jezika. Autor je Jasuhisa Hara (Yasuhisa Hara), za koga nisam čuo da je uradio išta drugo, a manga izlazi od 2006. u sejnen-časopisu Nedeljni Young Jump (izdavač Šuejša). Dakle, kada uporedim sledeće:
- Berserk, izlazi od 1989. u polumesečnom ritmu, do sada 36 sakupljenih tomova, i
- Kingdom, izlazi od 2006. u nedeljnom ritmu, do sada 23 sakupljena toma,
dođe mi da viknem Miuri "f*ck you, man! Šta si RADIO sve ove godine! I to sve sa asistentima!"

Neki opaki likovi se pojavljuju na Xinovom putu

Samo je prvih 7 poglavlja prevedeno za sada, što nije ni čitav prvi tom. Možete ih naći ovde:

- poglavlja 1-2 (grupa Exertus Scans), nedostaje par stranica i prevod nije nešto čime bi se trebalo ponositi, ali obavlja posao (osim zabune u vezi engleske transkripcije japanske transkripcije kineskih imena, ali hej...)

- poglavlja 3-7 (grupa HansMaulwurf)

Kako ovaj naslov izlazi u jednom od udarnih Šuejšinih manga-časopisa, a od prošle godine se često pominje u godišnjim pregledima manga-scene, verujem da će postati još poznatiji. Ako volite da budete među prvima koji znaju šta je novo i šta je "in", obratite pažnju. Ako ne volite, obratite pažnju zato što obećava.

4 bonjour's parties

2011-10-16T15:52:00.002+02:00

To je naziv japanske muzičke grupe koja broji najmanje 7 članova (nešto malo više muških nego ženskih), i koja koristi različite vokaliste i još različitije instrumente u svojoj muzici.

Pre neki dan sam preslušao njihov najnoviji album, Okapi Horn, koji je izašao krajem prošle godine, i to je nešto najbolje što sam do sada čuo ovog meseca. Iako postoje od 2001, to je tek njihov drugi zvanični album, posle Pigments Drift Down from the Brook iz 2007.

Podsetili su me na neke britanske grupe kao što su Spiritualized i Blue States, ali prisvojili su takav stil muzike fantastično, kao da su ga upravo oni i izmislili. Taj stil bi se mogao opisati sledećim rečima: glasovi koji više šapuću nego što pevaju, smisao koji više naslućujemo nego što čujemo, muzika koja je melodična, nenapadna i hromatski dinamična... ali to su samo reči, i pustimo muziku da opiše samu sebe.

Prijatno i... suptilno.

Manga/anime parafernalije 1

2011-10-06T18:02:00.001+02:00

Evo jedne nove mini-serije u kojoj ću prikazivati zanimljive predmete iz svakodnevnog života sa motivima iz mangi, animea, i, eventualno, video-igara. Dakle, odeća, nakit, ukrasni predmeti za kuću...

Za prvu epizodu, evo najsvežijih modnih predmeta iz Japana:

1. Watashi wa Shingo jakna sa kapuljačom

Na šarama su neke legendarne rečenice iz mange, kao što je "Skočite sa vrha 333".

2. Novi Berserk privesci

Tri nova člana iz serije srebrnih privezaka sa motivima iz Berserka: dva Behelita u različitim "fazama", i Gatsov mač Zmajoubica.

Umezu Kazuo no noroi (Kletva Kazua Umezua, OVA, 1990.)

2011-10-06T16:31:00.004+02:00

Među nekima vlada mišljenje da se horor ne može dobro uraditi u animaciji. Ako, recimo, u svetu japanske animacije ne postoji mnoštvo poznatih i priznatih naslova u tom žanru (a ne postoji), to se uzima kao dokaz ispravnosti takvog stava. Međutim, rekao bih da je problem pre u ekonomiji tržišta nego u hendikepu samog medija.

Neki naslovi koji prvi padaju na pamet kada se spomenu anime i horor verovatno bi bili Wicked City i Vampire Hunter D. Ali, prvi ja lako otpisati kao "akciju s elementima natprirodnog" (čujte, elementima!?), a drugi kao SF ili, još bolje, "dark fantasy avanturu". Ti filmovi neosporno imaju neke neprijatne scene, ali zar ih nema i bilo koji ozbiljan ratni film? Njihov osnovni senzibilitet ih vodi negde drugde, dalje od horora. Ima još sličnih primera. Oni su mi bili uzbudljivi na način na koji horor-filmovi nisu.

Ipak, animirani horor itekako postoji. Početkom 90-tih u Japanu je snimljeno nekoliko adaptacija horor-mangi, i to, naravno, samo-za-video tržište:
- Ankoku shinwa, poznat na engleskom kao Dark Myth, 2*50 minuta

- Umezu Kazuo no noroi, oko 40 minuta

- Kyofu shinbun (Novine straha), 2* ?(ovde čak ni ANN ne daje informaciju, a ja nisam gledao)

Prvi i treći su delo isto režisera, Takašija Ana (Takashi Anno). Ankoku shinwa nije loš: iako je dosta kulturno specifičan - i svako ko nije strastveni fan japanske istorije i legendi će biti bukvalno zdrobljen pod naletom informacija - najveća objektivna mana je užasno loša glasovna gluma na engleskom, nedostojna čak i obrazovnih emisija. Na našu nesreću, samo ta verzija kruži netom.

Kletva Kazua Umezua je veća misterija. Imena režisera i scenariste se nigde drugde ne pominju i studio koji je to producirao je isto toliko mističan. Objavljena je samo u Japanu i samo na VHS-u, što znači da je kopija koju možete naći očajno loša.

(Link: http://www.megaupload.com/?d=SSW6XEA8)

Epizoda se sastoji od dve nepovezane priče, čija jedina veza je slična tema: "Šta je kamera pokazala?" i "Ukleta kuća". Deca kao protagonisti - što je standardno za Umezua - ovoga puta sve devojčice. Priče idu jednim predvidljivom tokom, međutim - i na sreću - ne završavaju se tako.

Spojler: kao što je često slučaj u Umezuovim pričama, najveći užas je u nama samima

Dizajn likova je polu-realističan (kao i u mangama istog autora), animacija je vrlo štura, ali muzika je u određenim trenucima efektno disonantna.

Za decembar je najavljena CG-adaptacija mange Gyo Đunđija Ita (Junji Ito), tako da se nadam da ćemo imati jedan lep dodatak gornjoj listi.

Kazuo Umezu i Mardock Scramble

2011-09-11T17:46:00.002+02:00

Evo, ukratko, nešto od onoga šta sam čitao i gledao u poslednjih nedelju dana.

Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.

Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.

Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.

Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.

Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.

Od animea: Mardock Scramble: The First Compression

Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)

Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.

Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.

Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.

Big In Japan

2011-08-26T15:42:00.000+02:00

Danas sam na forumu Znaka Sagite izneo neku listu najbolje ocenjenih japanskih stripova na sajtu Manga Review. Prenosim je i ovde, zajedno sa trenutnim prosekom (samo mange sa preko 10 glasova su uzete u obzir):

50. Kentou ankokuden Cestus 7.85
49. G senjo Heaven's Door 7.85
48. Animal Doctor 7.86
47. Last Inning 7.87
46. Silent Service 7.87
45. Kodoku no Gourmet 7.88
44. Ten - tenho doori no kaidanji 7.88
43. Kobe resident 7.88
42. Town of Evening Calm, Country of Cherry Blossoms 7.89
41. Yotsuba and... 7.89
40. Shakariki! 7.89
39. Ocha ni gosu (A Bad Boy Drinks Tea) 7.90
38. Karakuri Circus 7.91
37. Real 7.91
36. Hyogemono 7.92
35. Otoosan wa shinpai suru 7.92
34. Glass Mask 7.92
33. Dokyoboshi 7.92
32. Sugar 7.93
31. capeta 7.94
30. Air Master 7.94
29. The Way of Manga 7.96
28. Master Keaton 7.96
27. Historie 7.96
26. Kingdom 7.97
25. Tomorrow's Joe 7.97
24. Shigurui (Death Frenzy) 7.97
23. Doraemon 8.01
22. Imperial Guards 8.01
21. Hunter x hunter 8.06
20. Level E 8.09
19. Dorohedoro 8.11
18. Kyoshiro 2030 8.15
17. Maison ikkoku 8.20
16. My Name Is Shingo (Watashi wa Shingo) 8.21
15. Ushio and Tiger (Ushio to Tora) 8.23
14. Nausicaa of the Valley of the Wind 8.25
13. Ping-pong 8.25
12. Tobaku mokushiroku Kaiji 8.27
11. Yokohama Shopping Trip 8.28
10. Fujiko F. Fujio ishoku tanpenshuu (kolekcija kratkih priča) 8.29
09. Phoenix (Hi no tori) 8.29
08. Sanctuary 8.30
07. 7 Seeds 8.42
06. Natsuko's Sake 8.44
05. JoJo's Bizarre Adventure 8.44
04. Black Jack 8.57
03. Gin to kin 8.60 (bukvalan prevod "Srebro i zlato")
02. Slam Dunk 8.64
01. Parasyte (Kiseijuu) 8.79

Neki nama poznati naslovi:
Berserk 7.82
Devilman 7.74
Akira 7.67
Gunnm (Battle Angel Alita) 7.52
Fullmetal Alchemist 7.46
Dragon Ball 7.45
Blade of the Immortal 7.42
Blame! 7.32
Vinland Saga 7.27
Ghost in the Shell 7.20
Monster 7.00
Death Note 6.50
One Piece 6.44
Gantz 6.42
20th Century Boys 5.77
Naruto 4.69
Bleach 3.31

Neki autori se ponavljaju na listi, a među njima su Nobujuki Fukumoto (Nobuyuki Fukumoto), Hitoši Ivaaki (Hitoshi Iwaaki), Takehiko Inoue, pa i sam Osamu Tezuka.

Jedan 'point of interest' bi svakako bila vrlo visoka pozicija za Slam Dunk, i to ne samo na ovoj, nego na bilo kojoj listi koju pravi japanska publika. Taj naslov jednostavno uživa bogoliki status tamo. Inoue je odličan crtač i ovaj naslov je dosta realističniji (i u smislu crteža i u smislu priče) od prosečnog šonen-naslova, ali mene nikad nije privlačilo da se posebno bavim njime. Dobro, ono što nisam čitao ne mogu ni kritikovati, jelte.

Druga interesantna stvar bi bila popularnost nekih šonen-autora koji nisu toliko poznati na Zapadu. Kazuhiro Fuđita (Kazuhiro Fujita) je primer. Njegova dva najveća dela su Ušio i Tigar (Ushio to Tora) i Cirkus lutaka (Karakuri Circus). Ovo drugo nisam ozbiljnije čitao, ali Ušija i Tigra jesam (iako ne sve - koliko se sećam, nije ni sve bilo prevedeno u to vreme, a moje znanje japanskog je suviše malo da bih se mučio sa 33 toma). To je strip o jokajima i neka vrsta modernog naslednika (onoliko koliko su 90-te "moderne", jelte) GeGeGe no Kitara Šigeru Mizukija (Shigeru Mizuki). Ušio je dečak, a Tigar (Tora) je jokaj (natprirodno biće iz japanskog folklora) zarobljen uz pomoć magičnog koplja, koga Ušio potom oslobađa. Iako je glavni lik suviše ispravan i pravolinijski-razmišljajući za moj ukus, Ušio i Tigar imaju neke od najmračnijih scena koje sam ikada video u šonen-stripu.

S druge strane, trenuci humora ublažavaju mračne scene kao što je ova gore, s onijem (demonom) koji živi u slici.

Takođe, slažem se sa visokim mestima za Black Jack i JoJo's Bizarre Adventure. Slažem se i sa mudrom procenom Bleach-a (lol). My Name Is Shingo je najbolje delo Kazua Umezua (prema mom znanju), a Maison ikkoku Rumiko Takahaši (prema svačijem znanju). Gantzom nikada nisam bio posebno oduševljen (Berserk i Hellsing su mi daleko bolji, recimo) - nije loš, ali ideja daleko nadmašuje realizaciju, po meni. Dorohedoro me (pozitivno) iznenađuje svojim prisustvom, a Kyoshiro 2030, čuveni SF-SF (science fiction sexual fantasy) možda još i više. A Parasyte je manga zbog koje sam tu gde sam.

Jedino "negativno" iznenađenje bi možda bio niski ugled Naokija Urasave (Naoki Urasawa) - mada je Master Keaton u vrhu, Urasava je tu samo crtač.

Kada se sve sabere i oduzme, ilustratorska veština je japanskoj publici najmanje bitan faktor u proceni stripa.

The coolest punch ever!

2011-08-12T17:02:00.002+02:00

Jojo's Bizarre Adventure, deo IV, Diamond Is Unbreakable.

Kratko objašnjenje: zločinac drži ženu kao taoca i preti joj nožem. Kada mu Đosuke (a to je tip sa smešnom frizurom, ali ako ste pametni, nećete mu to reći) priđe, on se odluči da ubije ženu, na šta Đosuke pušta svog psihičkog dvojnika (to je lik u oklopu, koga obični ljudi ne vide, kasnije nazvan Crazy Diamond). Ovaj rukom probuši ženu, zgrabi nož, i probuši zlikovca. Pošto vrati ruku, vrati sve kako je bilo (to je njegova primarna sposobnost), ALI - ostavlja nož u stomaku kriminalca! Sve se desilo u sekundi (Crazy Diamond ne može da oživljava), a žena je nepovređena.

Čik neka neko nadmaši ovo!

Nekoliko stvari o ĐoĐo-u

2011-08-10T14:36:00.003+02:00

Oni koji duže prate moja pisanija znaju da sam veliki fan ĐoĐo-eve bizarne avanture. Pošto sam pogledao dve animirane serije rađene po trećem delu stripa, odlučio sam da se bacim i na sam strip, čije sam mnoge delove već čitao, ali nije na odmet podsetiti se. A takođe, nisam čitao ništa posle četvrtog dela.

Nažalost, (nezvaničan) prevod je isto onoliko loš koliko je bio i ranije i napredovanje je pravo mučenje (pogotovo za I i IV deo). Na samom početku, u divnom prikazu neobrazovanosti dragih nam skenlatora, saznajemo da su Asteci živeli 12-16. veka pre nove ere! Velika šteta, jer zbog takvih stvari delo ostaje nepristupačno većini ljudi.

Arakijev crtež je vremenom evoluirao, ali mnogi će primetiti da je ukus njegovih likova u oblačenju u najmanju ruku čudan. Drugi će to nazvati kičem. Treći će primetiti da, na strogo zanatskom nivou, crtež boluje od nerealnih proporcija i nemogućih poza. Sve se to može oprostiti. Na nivou kadriranja (biranja šta će da bude prikazano i iz kog ugla) i kompozicije (odnosa kadrova na stranici), ĐoĐo je masterpiece. Priča se da je, u jednom trenutku, Šou Tađima (Sho-u Tajima), čovek koji je crtao MPD Psycho-a i radio na animiranom delu Kill Bill-a, bio u dilemi da batali svoju karijeru manga-crtača, jer je mislio da nikad neće moći da dostigne ĐoĐo-a.

Planiram da napišem vrlo obiman tekst o tom stripu - ili čak seriju tekstova. Razmišljam o Arakijevom rešenju za problem koji dugo muči superherojski strip - nerealni vremenski tok i kompresiju hiljada različitih događaja u nekoliko godina. On je lepo podelio sagu na više priča koje se odigravaju u različitim vremenskim periodima: 1880-te, 1930-te, 1980-te, itd, i svakoj je dodelio (uglavnom) druge likove. S druge strane, sada radi na nekoj vrsti alternativnog univerzuma i tu se može povući paralela sa Marvelom i DC-om.

Psihičke moći koje se pojavljuju u ĐoĐo-u jesu neki ekvivalent super-moćima iz američkih stripova, ali, većina likova ima sposobnosti koje deluju vrlo čudno i ... metafizički, čak. Možda bismo dobili nešto slično da su Kant ili Hegel pisali rane Marvelove stripove umesto Stana Leeja (lol). J. Geil, negativac sa dve desne ruke, ima "stend" (psihičkog "pomoćnika") koji se pojavljuje samo u odrazu, i ono što uradi tamo utiče na realnost - recimo, priđe čoveku s leđa i prereže mu vrat. A za to vreme ovaj je bespomoćan jer iza njega nema nikoga!

A, uostalom, gde drugde možete sresti mačkastu biljku...?

...kao i Džeka Trboseka, zombije, nacističke kiborge, vampirske bogove, kockare koji uzimaju duše, pse sa psihičkim moćima...

I onda uzviknu "The World" i svet...stade.

Manga-novosti

2011-08-03T15:19:00.000+02:00

Pošto sam preuzeo obavezu da doprinesem jedan tekst godišnje za strip-magazin Parabellum, ovi dana sam razmišljao o mogućoj temi. Jedna mogućnost je bila određeni pregled trendova i bitnih dešavanja u japanskom stripu u 2010, pošto do sada nisam pisao o tome. U stvari, ta zamisao je trebalo da se realizuje na strip-sajtu UPPS, ali me je nesreća sprečila u tome. Za takvu temu nije kasno ni 7-8 meseci posle isteka godine, s obzirom koliko sporo informacije te vrste dolaze do svesti čak i zapadnih fanova, a kamoli generalne publike. No, odlučio sam se da budem malo konkretniji, pa će tekst biti posvećen jednom naslovu, mada ću se osvrnuti na čitav trend koji taj izuzetno lepo predstavlja. Radi se o I am a Hero Kenga Hanazawe, po meni (i dobrom delu japanske kritike) jednom od najznačajnijih predstavnika japanskog stripa u novije vreme. Trend sam nazvao "neo-distopija", i kao što ćete videti u tekstu (čije ću delove kasnije objaviti ovde) postao je prilično moćan. Verujem da će skorašnji katastrofalni zemljotres i cunami još više da poguraju stvari u tom pravcu.

Konačno je neko počeo da objavljuje engleski prevod Umezuovog Watashi wa Shingo (Moje ime je Šingo), možda njegovog najcenjenijeg dela. To je priča o robotu koji je nastao iz ljubavi dečaka i devojčice, i koji sada traži svoje roditelje koje nikada nije upoznao. Zvuči potpuno suludo i nalik na Umezua. Od takvog dela ne treba očekivati realizam - već je i sama postavka nemoguća - ali psihološke i filozofske istine (ili radije, zapažanja) bi trebalo da mu daju dovoljnu umetničku snagu, kao i Umezuov napet način vođenja radnje (evo, desiće se, približava se, samo što nije, tu je...). Još nisam počeo da čitam, ali to je nešto što neću propustiti.

Još jedna manga koja se pojavila u poslednje dve godine, koja ima zanimljiv koncept a nije prevedena, je WOMBS od Yumiko Shirai. Ona je nezavisni autor koga je Šogakukan uzeo pod svoje, i stavio ovaj njen rad u časopis Ikki, koji daje šansu autorskim radovima drugačijim od norme. Evo opisa ovog naslova, u mom prevodu sa engleskog:

Priča se odvija na planeti Hekio, gde se imigranti sa Zemlje bore među sobom u ratu između prve i druge generacije (Prvih i Drugih). Ovaj SF govori o Mana Ogi i drugim ženskim vojnicima koji imaju nibase, stvorenja sa te planete, usađene u materice. Ove trudne žene nazivaju "teleportacionim vojnicima" i one čine značajnu vojnu snagu sa teleportacionim sposobnostima nibasa. Priča o "trudnim vojnicima" nosi snažan osećaj realnosti.

Hirohiko Araki, čuveni autor ĐoĐo-ovih bizarnih avantura, potpisuje novu knjigu u kojoj priča o svojih 100 omiljenih horor-filmova, i koju bi bilo jako zanimljivo pročitati. Naziv je Araki Hirohiko no kimyou na horror eiga ron (nešto kao "H. Arakijeva diskusija o bizarnim horor-filmovima").

U toku avgusta izaći će prvi tom mange Exoskull Zero Takayuki-ja Yamaguchi-ja, koja je neka vrsta nastavka kontroverzne Apocalypse Zero (u originalu Kakugo no susume). Ova manga izlazi u sejnen-časopisu, a ne šonen-, kao što je bio slučaj sa AZ. Fanovi se nadaju i nastavku Shigurui-ja, koji je završen prošle godine, ali pošto je rađen po prvom poglavlju knjige Suruga-jou gozen jiai u kojoj se opisuju razni mečevi samuraja, možda nije čudno očekivati i adaptaciju drugih mečeva iz knjige.

Be afraid. Be very afraid!

Recenzija (anime): 12 kraljevstava (Juuni kokuki)

2011-07-24T17:33:00.010+02:00

12 kraljevstava (originalno Juuni kokuki ili kokki, što znači "Hronika 12 zemalja") je televizijska anime-serija emitovana 2002. i 2003. na mreži NHK, i animirana od strane studija Pierrot. Sastoji se od 45 epizoda. Najveće ime povezano sa njenom produkcijom je svakako Fuyumi Ono, čija istoimena serija romana je poslužila kao predložak

Premisa se ukratko može opisati kao putovanje devojke iz savremenog Japana u jedan drugi svet, gde vladaju drugačiji zakoni i magija, i u čijoj sudbini ona igra značajnu ulogu. Koliko li je samo animea, a kamoli drugih dela, rađeno s takvom premisom? Fushigi Yugi prvi pada na pamet, a ne odmaže ni činjenica da se oba sveta napajaju uticajem kineske mitologije. Međutim, svet iz Fushigi Yugija je direktnije vezan za mitološku Kinu; u 12 kraljevstava možemo da govorimo samo o inspiraciji, nalik na Tolkinovu inspiraciju ciklusom priča o kralju Arturu. Drugo - i važnije - ciklus priča o 12 kraljevstava je počeo pre nego što je takva tematika postala izuzetno popularna, čak pre Fushigi Yugija, i zato su sve priče o neoriginalnoj osnovi neosnovane (pun intended).

Za razliku od mnogih drugih dela te vrste (Escaflownea, na primer), 12 kraljevstava su čista epska fantastika, bez robota, bez svemirskih brodova i bez bilo kakvih uređaja koje vezujemo za naprednu nauku. Takođe, komedija i romansa su minimalni u odnosu na druga slična dela. "Šta onda ostaje?", pitaće neko. Avantura, politička intriga i priča o sazrevanju, u najboljem izdanju.

Vizuelno, serija izgleda solidno. Ništa revolucionarno, ali ima lepih scena i grafičkih rešenja. Paleta upotrebljenih boja je široka, a dizajn glavne junakinje mi je posebno upečatljiv, i u ovakvoj vrsti dela daleko superiorniji u odnosu na standardni dizajn ženskih likova korišćen u prosečnim animeima, budući istovremeno realističan i fantastičan (i potpuno anti-moe). Isto se može reći i o animaciji i muzici - sigurno nisu među najboljima u žanru (tu titulu bi u vizuelnom domenu uzeo Seirei no moribito), ali obavljaju svoju funkciju i ne odmažu od uživljavanja u radnju.

Kakav je odnos ove adaptacije sa originalnim materijalom? Kao prvo, Fuyumi Ono je u okviru ciklusa napisala 7 romana i nekoliko priča, od kojih su samo prva četiri romana našla mesto u TV seriji, iako u donekle izmenjenom redosledu. U romanima je glavni lik sam svet, a ljudskih ili polubožanskih protagonista čije priče i sudbine pratimo ima nekoliko. U animeu je glavni lik pomenuta devojka Yoko Nakajima, i sve ostale priče su uokvirene njenom. Druga bitna razlika je u dvoje njenih prijatelja koji zajedno sa njom prelaze u drugi svet, što se u romanima ne dešava. Na sreću, to ne čini anime nekoherentnim ili nejasnim, kao što je slučaj sa mnogim sličnim adaptacijama književnih predložaka, već služi kao povod za nekoliko zanimljivih obrta u radnji. Ipak, postoji i nekoliko problema.

Najveći od njih je čuvena nezavršenost serije - iako je glavna priča o Yoko zaokružena, najvažnija sporedna priča se jednostavno prekida bez ikakvog razrešenja a i završetak čitave serije deluje slučajno, kao da je neko rekao: "prekidamo Game of Thrones (HBO-ovu seriju) posle 6.epizode". Kao razlog se navodi nekompletnost originalnog materijala u vreme produkcije animea, ali ne kupujem tu verziju. Producenti su od početka znali da gospođa Ono nije zvanično završila svoju seriju, a ipak su započeli rad na adaptaciji. Napravljena je prva sezona sa 39 epizoda, u kojoj se priča o Yoko završava prilično zadovoljavajuće. Potom, posle nekoliko meseci, TV serija se nastavlja drugom sezonom (još 39 planiranih epizoda, po nekim svedočanstvima), koja stiže do 6. epizode...i jednostavno se prekida, posle jedne završene priče koja, iako rasvetljava prošlost nekih likova, ne utiče na njihovu sadašnjost. I to je to. Razlog za snimanje tih 6 epizoda će mi ostati misterija, nažalost.

Drugi problem je velika količina specifične terminologije koja se provlači kroz seriju, i koja je daleko obimnija od svega što se pojavljuje u drugim anime-serijama. Građenje sveta je fantastično i služi seriji na čast, iako nam mnoge stvari nisu detaljno objašnjene (reprodukcija, na primer), što ostavlja još prostora za dalju dogradnju. Međutim, nepoznati termini se konstantno provlače, i ne ide u korist ljudskoj memoriji činjenica da mnogi zvuče slično, s razlikom samo u jednom slogu (ko zna nešto japanskog, razumeće bolje o čemu pričam): taika, taiho, taifu, taiki... U pisanoj formi takav pristup ne smeta koliko ovde, gde gledalac mora ili da često pauzira sliku da bi bacio pogled na neki od rečnika koji su pristupačni na internetu ili da zanemari problem i nastavi da gleda, ne razumevajući baš sve što se dešava. Težak izbor. Mada bi se taj problem mogao ublažiti odličnim prevodom, tako da se elementi reči i imena pretvaraju u slovenske ekvivalente (kao što je Zoran Jakšić uradio sa Hronikama Tomasa Kovenanta).

Treći problem, i daleko najsubjektivniji od svih, bi bio segment druge priče (one koja se ne završava), koji mi je bio prilično nezanimljiv jer su likovi uglavnom išli okolo srećni i zadovoljni i, pri susretu s nekim problemom, ubeđivali jedni druge kako će sve biti u redu. To nije trajalo predugo (nekoliko epizoda), ali mi generalno odskače od serije u kojoj se prikazuju mračne strane najplemenitijih ljudi i mračna dela nastala iz najboljih namera.

Dakle, ova serija nije savršena, ali čak i takva kakva je, sigurno je u samom vrhu svog žanra, a možda i njegov najeminentniji predstavnik (uz Berserka, koji je mračniji i nasilniji, ali deli neke slične vrline i mane). Prednosti 12 kraljevstava u odnosu na sve druge animee istog žanra su odlična psihologija glavnih likova i osećaj širine sveta potpomognut njegovim odličnim konstruisanjem.

Mini-recenzija (CD): Yuri Shiratori - Caramel Pop (1995.)

2011-07-06T19:08:00.004+02:00

Prva u nizu recenzija. Počeo sam češće da gledam animee ovih dana, pa će i oni doći na red. Krenimo, onda, s muzikom.

Neki od vas verovatno sad misle da sam skroz poludeo. Album koji se zove "Caramel Pop" i ima ovakav omot! Nečuveno!!! Pa onda, kao ulje dodato na vatru, tu je činjenica da je Yuri popularna glasovna glumica (seiyuu). Neki od vas verovatno znaju na šta liči to kada japanske glasovne glumice propevaju (čast izuzecima). Potpuno očekivano, Yuri nema sjajan glas (ima detinjast), i od nje se ne može mnogo očekivati u domenu pevačkih mogućnosti. Naravno, nisam dužan da pišem samo o stvarima koje volim i koje su me impresionirale ili inspirisale na bilo koji način, ali postoje stotine albuma o kojima bih mogao da pišem - nema razloga da gubim vreme na jedan od verovatno nekoliko desetina hiljada koje ne volim. Dakle, zašto baš ovaj album?

Kratak odgovor bi bio: zato što sam i ja iznenađen. Doduše, imao sam jednu informaciju koja je ublažila to iznenađenje i koja glasi: album je producirala Akino Arai, koja je i komponovala neke pesme, uz Yoko Kanno, njenog bivšeg muža Hajimea Mizoguchija, i još neke. Pa onda, tu je Hisaaki Hogari kao aranžer nekih pesama, a spominje se i Yayoi Yula. Kada se priča o japanskoj pop-muzici, to je ekipa iz snova. I, u konačnoj analizi, ispostavilo se da je ta činjenica odnela pobedu nad svim lošim nagoveštajima iznesenim u prethodnom pasusu i elegantno ih pretvorila u ništavilo.

Nazvao sam ovo mini-recenzijom zato što ću se ograničiti samo na zaleđinu i na ukupan utisak - ne mogu da formiram kompletnu sliku jer ne posedujem fizičku kopiju albuma sa obiljem informacija u bukletu, a bez toga, između ostalog, ne razumem dobar deo tekstova koji su na japanskom. S druge strane, tekstovi mi nisu od primarnog značaja u pop-muzici - ne moraju da budu na nivou poezije, dovoljno je da nisu trivijalni ili glupi, ili bar da imaju opravdanje ako se čini da jesu.

Yuri Shiratori je pozajmljivala glasove i interpretirala mnoge animirane likove tokom svoje dugogodišnje karijere, koja traje još uvek. Međutim, njena muzička karijera bila je mnogo kraća (1994-99) i iznedrila je 5 solo-albuma (4 + 1 mini) i nekoliko singlova. Caramel Pop joj je drugi album i, po mišljenju mnogih fanova, najbolji uz (ili posle) Tendence d'eau iz 1997, koji bi tek trebalo da čujem.

Muzički, ovo jeste karamela-pop. Ali ne "sladunjavi pop" kako ga zamišlja zli, cinični muzički kritičar, već pop čut kroz nevine uši u nekom svetu punom čudesa i magije, gde svaki zvuk nosi istovremeno detetu beskrajnu radost i odrasloj osobi neizmernu tugu i gde svaka boja nosi odgovarajući ukus. Što znači da nosi sve odlike muzike Akino Arai, čiji album ovo u suštini i jeste, samo izdat pod drugim imenom i sa detinjastim glasom. Ipak, svaka čast i Yuri, jer ne može svako (a pogotovo ne svaka seiyuu!) da se okruži takvom ekipom. Tokom prve polovine 90-tih Arai nije izdavala solo-radove, već se koncentrisala na namensku muziku (=saundtrekove) i saradnju sa drugim muzičarima, tako da njen rad sa Shiratori savršeno popunjava tu "rupu" u njenoj karijeri. Muzički, Arai nema težnju ka nekom posebnom instrumentu, već elegantno kombinuje sve moguće akustične i električne instrumente i elektroniku, u zavisnosti od albuma ili prilike (koncertne verzije pesama su uvek drugačije aranžirane od studijskih).

Jedino što može odbiti ljubitelje popa (a ostalima ova recenzija nije ni namenjena) je pevačicin glas, ali to bi bila šteta, jer, dok je manji deo muzike vezan za 90-te (upotreba sintesajzera, ponekad) veći njen deo je večan. Ili skoro večan. Svejedno. Ja sam, na nesreću, čuo mnogo gore glasove od Yurinog kako pevaju i mogu ovo lako da preguram. Dakle, za mene, verovatno jedan od najboljih albuma J-popa 90-tih.

Trajanje: 46 minuta

Lista pesama:
1. Caramel
2. sayonara Doctor
3. atarashii kutsu (nove cipele)
4. hikouki (avion)
5. Gingham Check de isshuukan (jedna nedelja u Gingham Check-u)
6. suteki na Seelie (lepa Seelie)
7. Emerald no mori (smaragdna šuma)
8. Bird
9. egao no kimochi (osećanje osmeha - ovo mi zvuči nezgrapno u prevodu, ali šta da radim)
10. Paw
11. Child Again
12. kaze no suna (vetrov pesak)

Link
(svi albumi osim prvog)

Još malo muzičkih utisaka

2011-06-24T21:35:00.002+02:00

Pišem ovo dok slušam pretposlednji album Kahimi Karie (čita se Kari), Nunki, koji je prilično spor, miran, i uglavnom akustičan (uz dosta semplova, doduše). I poetičan, pre svega. Neki će momentalno prepoznati imena Jim-a O'Rourke-a i Yoshihide Otoma, koji su učestvovali na njemu. Ono što će teže prepoznati je stil same Karie, ali taj se menja od albuma do albuma, i to više ne treba nikog da iznenadi.

U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.

Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.

Ipak, nekoliko postojanih utisaka iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.

- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.

Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):

Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.

Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:

Volim li j-pop?

2011-06-04T20:53:00.002+02:00

J-pop je prilično mutan pojam koji je među određenom publikom suptilnih muzičkih potreba stekao lošu reputaciju - s pravom, donekle, pošto je iznedrio neke od najgorih primera umetnosti zvuka svih vremena i prostora. Ali, nemojmo se zavaravati, u pitanju su određene tendencije strogo komercijalnih struktura japanskih muzičkih krugova. Izvan toga postoji nepregledno bogatstvo stilova i izvođača, koji se još uvek mogu smatrati j-popom, ako pod tim terminom podrazumevamo "japansku pop(ularnu) muziku" - a hoćemo, za naše potrebe.

Mnogo toga nema nikakve veze s tradicionalnom japanskom muzikom, već je nastalo na temeljima zapadne tradicije (evropske i afro-američke). Iako se često može čuti mišljenje da takva muzika nije "japanska", to je pogrešno, jer Japanci ipak uspevaju da daju specifičan šmek stranim muzičkim žanrovima - ne znam šta je to... možda određen spoj inteligencije i ludila koji omogućava prividno nespojivim elementima da funkcionišu zajedno, i to funkcionišu besprekorno.

Primer loše (meni neslušljive) j-pop pesme (slušati na svoju odgovornost!): Akino - tema za anime-seriju Sousei no Aquarion

Primer solidne (slušljive) j-pop pesme: Dreams Come True - I'm a Liar

Primer fenomenalne j-pop pesme: jedna druga Akino (Arai) - Gareki no rakuen

Čak i ako zanemarimo sveto trojstvo Yoko Ueno, Akino Arai i barokne kraljice japanske elektronske muzike i možda njihovog najvećeg živog kompozitora, Nahoko Kakiage (ne, ne Yoko Kanno, koliki god da sam fan - ovo je još bolje, verovali ili ne!), postoji zilion drugih izvođača i grupa, malih i velikih, nezavisnih ili pod okriljem velikih kuća, vrednih da se čuju i da se vole.

Glavni razlog za ovaj post je saznanje da su Dip in the Pool objavili novi album. Ta vest verovatno nikom od čitalaca ne znači ništa, ali za mene su Dip in the Pool jedan od najboljih elektro-pop bendova 80-tih, često upoređivani sa Cocteau Twins (iako ne baš pravedno - atmosfera ume da bude slična, ali DitP ne koristi gitare), i ovo je njihov prvi rad od 1997! Njih praktično nigde ne biste mogli čuti da neka dobra duša nije okačila njihovu kolekciju spotova, Dipping, na Youtube - kolekciju koja je u Japanu objavljena samo na laserskom disku daleke 1991. Čak i ja imam samo jedan njihov rani album, Silence (u mp3 obliku).

Sledi poklon za vernih 8 čitalaca ovog bloga, bar za one koji nisu već znali: par linkova ka blogovima s kojih možete skinuti šta vam je volja od ponuđenog. Ne mogu da pomognem za sve izvođače - neke imam samo u CD/DVD obliku, neke sam skinuo kao torente koji, pretpostavljam, više nisu aktivni, čak i kada bih se setio na kom su serveru bili, a pojedine sam skinuo sa manjih blogova koji su suviše brojni da bih ih ovde nabrojao (ali, ako volite modernu i minimalističku klasičnu muziku, blagu elektroniku i eterične ženske vokale, skinite odavde jedan mali biser, prvi album grupe films, zvani Messenger).

Dakle, linkovi:

TheSirensSound - blog koji promoviše teško dostupnu nezavisnu muziku. Širih interesovanja, obuhvata muziku svih meridijana ako zadovoljava gornji kriterijum. Dosta je post-rok orijentisan, ali ima svega.

Vault - Japanese Music Town - ogromna muzička kolekcija jednog čoveka, otprilike oko 2500 izvođača, i raste. Neke od meni omiljenih figura japanske muzike nisu prisutne, ali ima ponešto za svakoga.

Uživajte!

The Eccentric Opera

2011-05-29T17:30:00.002+02:00

Ovaj blog je neko vreme bio zapostavljen jer su mi se dogodile neke loše stvari - konkretno, polomio sam nogu (na mestu vrlo blizu kuku, tako da je lom uticao na zglob) i neko vreme sam proveo u bolnici, neko u banji, a ono koje sam proveo kod kuće nisam trošio na interakciju preko interneta. Rehabilitacija ide uglavnom dobro, tako da ću za par meseci (pretpostavljam) biti kao nov. Toliko o tome.

A sada ću pokušati da se iskupim za tišinu veličanstvenim zvukom.

The Eccentric Opera je japanska muzička grupa aktivna tokom 90-tih, pioniri tzv. "klasičnog krosover" stila u Japanu. Odlikuje je mešavina elektronske muzike i najčešće (ali ne uvek) operskih vokala, a dobar deo opusa čine obrade klasičnih i folk kompozicija. Sastojala se od dve žene koje su prošle najviše muzičko obrazovanje, a jedno vreme je tu bio i treći, muški član (na prvom albumu).

Slede dve pesme sa albuma Hymne (1997) - koji je verovatno najpristupačniji za upoznavanje sa grupom (iako je prvi album najeksperimentalniji, a Paradiso mi je najbolji) - i to uživo!

Muzika je od Čajkovskog, a reči su iz jedne Bodlerove pesme (Hymne).

Iako mislim da je žena za klavijaturama, Nahoko Kakiage, srce grupe, osetim jezu svaki put kada čujem zastrašujući sopran Nami Sagare u sredini ove obrade francuske pop-pesme iz 60-tih. U svakom slučaju, obe članice imaju bogate i plodne karijere i posle raspada ove grupe, ali to je priča za neki drugi put.

Za kraj, njihova verzija Fausta sa albuma Paradiso (1998):

Napad divova na Bg-Animeu

2011-02-06T14:40:00.000+01:00

Poslednjih pola meseca sam bio zauzet obavezama, pa nisam stizao da pišem ni za blog ni za nekoliko sajtova na kojima sam povremeno aktivan. Ali, nekoliko tekstova je u izradi i biće objavljeni kada dođe vreme za to.

Prvi od njih se već pojavio na Bg-Animeu. Shingeki no kyojin je njegova tema - tačnije, prvi utisci o prvom tomu te mange.

O nekim stvarima nisam želeo da pišem u tekstu - sledi VELIKI SPOJLER - recimo, o činjenici da protagonista gine na kraju tog prvog toma. Sa Elenom Jegerom čitaoci provedu najviše vremena tokom priče, a onda sledi šok... Da li je on zaista mrtav? Verovatno ne, ali njegova priroda, po svim zakonima kvalitetnih tragedija kakvima pripada i ova priča, ne može ostati ista. U svakom slučaju, izgubio je ruku i nogu - ova manga je tokom prvog toma došla do mesta za koje je Berserku bilo potrebno 12 ili 13. Još nekoliko pokazatelja ukazuje na Elenovu odsutnost: na koricama drugog toma ne vidimo njega, već Mikasu, a, takođe, od silueta 10 najboljih kadeta ostalo je 9 (bez njegove).

Ostaje i zanimljivo pitanje porekla divova. Oni me najviše podsećaju na gargantuovska Frankenštajnova čudovišta, napravljena kao poruga čoveku ili možda samo od ruke tvorca bez ikakvog smisla za estetiku. Njihova priroda mora biti rasvetljena, prema zakonima kvalitetnih priča u kojima se naglašava misterioznost nečijeg porekla od samog početka. "Super-veliki" div koji probija mamutske zidove grada pojavljuje se i nestaje bez traga? Budite sigurni da postoji objašnjenje!

Moje nagađanje je da je u nastanak divova umešana ljudska ruka.

Novosti

2011-01-20T20:24:00.001+01:00

Konačno mi je stigao paket iz Japana koji čekam već gotovo mesec dana. Između ostalih stvari, dobio sam Kono manga ga sugoi! 2011, decembarski broj časopisa Monthly Comic Beam i prvi tom pominjanog Napada divova (Shingeki no kyojin). Kako je taj tom već preveden na engleski pre neki dan, zakasnio sam za ekskluzivni opis - međutim, prevod nije najsjajniji i puno stvari može da se kaže o samom delu, tako da će opisa ipak biti.

Comic Beam ima oko 500 stranica i u njemu se nalaze Thermae Romae, Imuri, Hourou musuko, Chimamire sukeban chainsaw i mnoge druge serijalizovane mange, kao i dosta kratkih, kompletnih priča od mnogih specijalnih gostiju pozvanih za ovu priliku - časopis je proslavio 15 godina izlaženja. Naslovnicu je uradio Kacuja Terada (Katsuya Terada).

Od drugih vesti:
- objavljeni su kandidati za Veliku manga nagradu 2011. (Manga taishou), o čijem dodeljivanju odlučuju ljudi zaposleni u knjižarama i koja se odnosi na kraća dela (od maksimalno 8 tomova). Pomenuta Thermae Romae je pobedila prošle godine i to je, pretpostavljam, silno podiglo njenu prisutnost i popularnost do nivoa od preko pola miliona prodatih primeraka prvog toma (što će reći, jedne od najprodavanijih sejnen-mangi u Japanu) - slično se sada dešava sa Napadom divova. Dakle, 13 kandidata:
Kengo Hanazava - I am a Hero
Kaoru Mori - Otoyome gatari (Priče o čudnoj nevesti)
Akiko Higašimura - Omo ni naitemasu (Uglavnom plačem)
Seita Horio - Kokkoku
Kentaro Ueno - Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)
Daisuke Igaraši - SARU
Ćika Umino - Sangatsu no raion (Martovski lav)
Setona Mizuširo - Shitsuren shokoratie (Čokoladar slomljenog srca)
Hađime Isajama - Shingeki no kyojin (Napad divova)
Kota Hirano - Drifters
Tomoko Jamašita - Don't Cry, Girl
Masajuki Kusumi (priča)/Ecuko Mizusava (crtež) - Hana no zubora meshi
Marimo Ragava - Mashiro no oto (Zvuk potpune beline)

Žanrovski, ovde ima svega: drame, romanse, fantastike, horora... Zanimljivo je da se Higašimura svake godine pojavljuje sa barem jednim popularnim delom.

Omo ni naitemasu od Akiko Higašimure, 2. tom

- na svom blogu, Andrew Cunningham daje svoje mišljenje o nekoliko anime-serija iz ove TV sezone. Pošto je on čovek koji je preveo prva dva toma Gosick-a na engleski, zanimalo me je šta ima da kaže o TV adaptaciji:

There are some books that just can't be made into a TV series, and I'm not sure this is one of them, but the anime staff certainly didn't figure out how to do it at all. The pacing is just a mess, and none of the beats are given room to play out properly. Shame, since the actress playing Victorique seems to have landed perfectly on the fine line between Victorique's character and what anyone would actually want to hear that design sound like. I assumed the first episode was rushed to get to the meat of it. With the second episode I can only assume they're doing some sort of Cliff Notes version of the story. Can't recommend.

Koje mange Japanci čitaju? 2010, deo II

2011-01-12T01:52:00.008+01:00

Možda bi bolji naslov bio "Najbolje mange u 2010.", ali radi doslednosti sam ostavio kako jeste.

Na jednom japanskom blogu sam video zbirnu listu urađenu prema top-listama 3 eminentna časopisa: Kono manga ga sugoi! (već pominjan), Otonafami (namenjen ljudima u 30-tim godinama i prilično glavnotokovski orijentisan) i Kono manga o yome! (Čitajte ove mange!, izdanje Freestyle-a, usmeren više ka umetničkoj eliti). Kako Otonafami radi odvojene liste za mange završene tokom godine i one koje još izlaze, i ja ću listu završenih naslova istaći odvojeno.

Dakle, tekući naslovi, 11 mesta (ne znam zašto 11, ali u tom obliku sam našao listu, pa neka i to ostane):
11. Ookami no kuchi - Wolfsmund (Vučja usta - Volfsmund)

Dokaz kako nešto za šta ni ja nisam prethodno čuo može da se nađe na "best of" listi.

10. Bakuman

Dokaz kako nešto što ne volim može da se nađe na listi.

9. One Piece

Dokaz kako i najpopularniji naslov može da se nađe na listi.

8. Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)

Dokaz kako nešto vrlo lično i "alternativno" može da se nađe na listi.

7. Kuragehime (Princeza Meduza)

Dokaz kako i slatka spoljašnost može da skriva kvalitetan naslov.

6. Aku no hana (Cveće zla, prema nazivu čuvene zbirke Bodlerovih pesama)

Dokaz kako se i 9999 puta prežvakana tema može učiniti zanimljivom.

(Valjda, nisam čitao, osim sinopsisa.)

5. Otoyome-gatari (Pripovetke o čudnoj nevesti)

Dokaz kako crtanje raskošnih i egzotičnih odevnih i arhitektonskih detalja više nije odlika isključivo šođo-mangi.

4. Giant Killing

Dokaz kako i u svetu izuzetno popularnih mangi crtač može da ima individualni stil.

3. I am a Hero

Dokaz kako strip može da se približi filmu po intenzitetu i napetosti.

2. Thermae Romae

Dokaz kako su u Japanu u poslednje vreme popularne izmaštane situacije od izmešanih istorijskih činjenica ili likova (i Saint onii-san spada tu).

1. Shingeki no kyojin (Napad divova)

Dokaz kako za uspeh nije potrebna veza...

Zanimljivo je da i Shingeki no kyojin i Aku no hana izlaze u istom, prilično egzotičnom časopisu, Kodanšinom Bessatsu Shonen Magazine-u, gde su još naslovi poput čuvenog xxxHOLiC-a, adaptacije SF-romana Mardock Scramble, vizuelno i konceptualno zanimljivog Vanilla Spider-a (jednog dana, nebo je bilo prekriveno ogromnom paučinom...), i gde je autorska sloboda prilično velika.

Završene mange (prva 4 mesta):

4. Shigurui (Ludilo za smrću)

3. Wakusei no Samidare (Planetarna Samidare, ili možda Samidare sa zvezda, poznata na engleskom kao Lucifer and the Biscuit Hammer)

2. Kiyoku yawaku (igra reči... neprevodivo mi je)

1. Hagaren (Čelični alhemičar, na engleskom Fullmetal Alchemist)

Planovi za ovu godinu

2011-01-11T21:53:00.003+01:00

Problemi sa prošlomesečnom pošiljkom su mi pokvarili prvobitne planove: želeo sam da napišem recenziju Napada divova (Shingeki no kyojin) PRE nego što se pojavi prevod (nezvanični, naravno), ali sad je kasno za to. No, kako imam podatke koje ljudi koji ne znaju japanski nemaju, od nje će ipak biti neke koristi.

Par stvari o kojima planiram da pišem u ovoj godini:
1. Kinovo putovanje (Kino no tabi) - da je TV serija bila stilizovana na način Mononokea ili Grofa Monte Krista (Gankutsuou), ponela bi titulu Najbolje anime-serije ikad. Bez konkurencije. Čak i ja, koji se opirem davanju ocene 10 (na skali 1-10), bih bio prinuđen da popustim. "Da je..." Nažalost, vizuelizacija je prilično stereotipna i nemaštovita. Serija se oslanja na snagu metafora i situacija, što je samo po sebi dovoljno da je smesti u sam vrh forme, ali ukus jedinstvene, a propuštene prilike ostaje. Kinovo putovanje je u originalu serija lajt-romana (nešto nalik na "manga-romane" ili "mange bez slika", kako je Tim Rogers, ikona gejming novinarstva, to opisao), i, iako među ljubiteljima klasične književnosti taj post-modernistički medij (književni rod? marketinška kategorija?) izaziva prezrivi osmeh ili napad podrugljivog smeha, ovde se radi o samom vrhuncu forme, ili, bolje rečeno, proširivanju njenih mogućnosti. Na engleskom je izašao prvi tom u izdanju Tokyopop-a i prevodu Andrew-a Cunningham-a, u čiji ukus imam neobično poverenje, ali knjigu sada već nije lako naći u prodaji.

Mnogi bi možda seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa: 1. zdravim razumom (ili to beše kritički um?) - stvarno, kada malo razmislite, shvatite da NE MOŽE brže od ovoga, a da ima smisla! 2. ukusom.

2. Moribito - serija dečjih romana, po čijem prvom tomu je napravljena TV anime-serija Čuvar svetog duha (Seirei no moribito).

Mnogi bi možda TV seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa ukusom, jer u pitanju je jedna od najboljih anime-serija prethodne decenije.

Romani jesu pisani za decu, ali svet koji je izgrađen u njima je izuzetan, i jedan od retkih dobrih primera fantastike koja nije rađena po Tolkinovom kanonu. U Japanu su bestseleri i među odraslom publikom. I, da ne bude zabune, ne radi se o lajt-romanima.

Biće i drugih stvari, naravno, ali ove dve me već neko vreme izazivaju da napišem nešto.

Šta je glavna vizuelna karakteristika mangi?

2011-01-04T21:53:00.007+01:00

"Likovi s krupnim očima i specifičnom frizurom?"

Pogrešno.

"Devojčice u erotskim situacijama i kofe krvi?"

Nema veze s mozgom.

"Linije pokreta i specifičan ritam naracije, (pogrešno) poznat na Zapadu kao "dekompresija"?"

Hm... možda ste ovde na tragu nečeg.

U prvom tekstu o mangama koji sam ikad napisao pomenuo sam da se u vezi mange može dokazivati bilo šta tako što se među stotinama hiljada ili milionima dela uvek možete pozvati na veliki broj primera. Zato se ovde neću pozivati na primere nego ću samo ispratiti način funkcionisanja sveta kulture. Šta mislite, zašto strani strip-crtači generalno nemaju uspeha u Japanu? Zato što su Japanci šovinisti, pa ne vole produkte tuđe kulture? Još jednom, ne. Američki filmovi su popularniji tamo od domaćih, a zapadna muzika je bar na istom nivou, čak i ako zanemarimo kopiranje trendova sa Zapada. Jedino su njihove video-igre bile više-manje zatvorena celina kojoj nije bilo lako konkurisati, ali i to je počelo da se menja. Onda, možda zato što su ponosni na tu oblast svoje kulture, pa nipodaštavaju strane pokušaje? Ne - većina Japanaca nema nacionalni ponos te vrste. Onda zašto, kada toliko zapadnih autora kopira "japanski stil", nijedan od njih praktično nema ni trunku uspeha u Japanu, niti može da je ima? Odgovor je jednostavan: zato što kopiraju POGREŠNE karakteristike, odnosno, stvari koje su japanskoj publici od sekundarne važnosti.

Glavna stvar u mangi je tok, manipulacija prostora, vremena i svesti, koja pravi od medija muziku mastila na papiru, dijalog sećanja i doživljavanja, nerazmrsivu mrežu sekvencijalnosti i sinhroniciteta, temporalnosti i bezvremenosti - zato je izraz "sequential art" neodgovarajući. To važi i za najprizemnije i najtrivijalnije primere šunda, kao i za najkompleksnije umetničke tvorevine (koje mogu imati i druge, dodatne slojeve).

Drugim rečima, poštujte ta pravila (vrlo kompleksna, inače) i ubacite kakav god hoćete izgled likova, i imaćete publiku u Japanu. Nemojte, i nikakvo kopiranje iz Baze standardnih manga- i anime-likova vam neće biti od pomoći. Prosto.

A i drugi (Brian Ruh, kolumna na ANN-u) polako dolaze do sličnog zaključka:

[Felipe] Smith's last point, I think, points to a big weakness in a lot of the so-called “how to” manga books that have been littering the shelves these past few years. A lot of them will discuss how to draw “manga” characters, which are usually distinguished by large eyes and surrounded by speed lines. However, almost none of the books talk about how to put images and arrange panels together to tell a story. You might have the prettiest artwork around, but if you can't use your art to convey action and character interaction then you can't really make manga.

Kalendar sa likovima iz mangi čuvenog Nobujukija Fukumota (Nobuyuki Fukumoto)

Srećna Nova godina!

2011-01-04T17:45:00.000+01:00

Onima kojima već nisam čestitao Novu godinu, činim to ovom prilikom. Pokušaću ove godine da učinim blog boljim i nadam se da ćemo dočekati zajedno i sledeću.

U poslednjih pola meseca, ovaj blog je imao dosta poseta iz zemalja koje nisu sa prostora bivše Jugoslavije, pa čak i Japana. A tema koja je gledana najčešće je Shingeki no kyojin. Osim teksta o toj mangi, imam u planu još nekoliko, ali ih neću još otkriti. Neka to budu prijatna iznenađenja.

Moto Hagio i narativna poezija u stripu

2010-12-22T01:43:00.004+01:00

Moto Hagio je jedna od najznačajnijih mangaki ikada, možda i najznačajnija kada se radi o autorima ženskog roda. Krajem prošle godine je slavljena 40-godišnjica njene karijere prigodnim izdanjima i jednom izložbom, koja se ovog meseca nastavlja na još nekoliko prominentnih mesta japanskog kulturnog života (slika ispod).

Iz Poovog klana (Poe no ichizoku)

Fantagraphics Books je sredinom godine objavio na engleskom jeziku zbirku njenih kratkih priča u veoma luksuznom izdanju. Naziv je A Drunken Dream and Other Stories, prema jednoj od priča. Kompletan sadržaj je sledeći:

Bianca

Girl on Porch with Puppy

Autumn Journey

Marie, Ten Years Later

A Drunken Dream

Hanshin: Half-god (originalni naziv je samo Hanshin, što znači "polubog")

Angel Mimic

Iguana Girl (Iguana no musume, Iguanina kći)

The Child Who Comes Home

The Willow Tree

Priređivač zbirke i prevodilac Matt Thorn (koji je prijatelj Moto Hagio i veliki fan njenog rada), ovako je opisao način na koji je odabrao priče iz njene bogate karijere: na japanskoj socijalnoj mreži Mixi, u klubu njenih fanova postavio je pitanje koje priče bi pokazali strancima kao najreprezentativnije.

Dok priče variraju po dužini, vremenu nastanka i žanru, jedna tema se provlači kroz većinu njih: bol neispunjene ljubavi. Ne samo ljubavi između muškarca i žene, već i između dece i roditelja ili između dve sestre. U jednom slučaju (A Drunken Dream) je bol bio tako veliki da je i samo vreme plakalo u nekoj vrsti karmičke retribucije. Kada biste me pitali koja priča mi je ostavila najjači utisak, ne bih znao sa sigurnošću da vam kažem. Možda Iguanina kći, zbog zanimljivog obrta i jer ispod slatke površine krije jezivu priču o otuđenosti.

Iguanina kći

Naoki Urasava (Naoki Urasawa) je jednom rekao da je za format kratke priče potrebna zadivljujuća veština (koja njemu svakako izmiče - cinična opaska autora). Hagio uspeva da simbolikom crteža, kompozicijom kadrova i funkcionalnim, ali inteligentnim tekstom isplete mrežu harmonije, praveći od stripa neku vrstu vizuelizovane poezije, a ipak zadržavajući narativ (za razliku od nekih crtača kao što je Maki Sasaki, koji od stripa prave isključivo niz simbola).

Hagio je bila jedan od pionira upotrebe raznih tehnika koje su u format mange uspešno prenele praćenje emocija likova i njihov tok svesti. Dok je to ranije bila definišuća odlika šođo (tj. ženskih) mangi, danas je deo rečnika koji je pristupačan svima koji žele da posegnu za njim (jedno skorije predavanje na tu temu je imalo naslov "Veza između šođo-mangi i uma"). Kako sam dublje ulazio u svet japanskog stripa, bilo mi je sve očiglednije da priča o kopiranju filmskog jezika i filmskih tehnika ne drži vodu - odavno već tvrdim da je jezik mangi meta-filmski jer može da prikazuje stvari u sinhronicitetu. Naravno, postoji jedan prilično veliki podskup mangi koji sasvim lepo funkcioniše kao "film na papiru" (najnoviji primer je odlični I am a Hero), ali to nije cela priča. Mogućnosti mange (i stripa uopšte) su daleko fleksibilnije.

Galaktička linija 999

2010-12-21T22:40:00.007+01:00

Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.

Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.

Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.

Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).

Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).

Objavljene nezavršene mange Satoshija Kona

2010-12-14T15:44:00.000+01:00

U Japanu će prvi put biti objavljena tankobon-izdanja 2 mange nedavno preminulog Satošija Kona (Satoshi Kon): Opus (u 2 toma) i Serafim - 266 613 336 krila. Obe ove serije su izlazile sredinom 80-tih, i nisu završene. Scenario za Serafima je napisao Mamoru Oši (Mamoru Oshii), i ta manga je bila popularna među fanovima SF-a u svoje vreme.

Strip-adaptacija trećeg filma iz serije Tetsuo

2010-12-12T16:41:00.000+01:00

Elitni časopis Comic Beam je najavio početak serijalizacije mange rađene po filmu Tetsuo: The Bullet Man, trećem iz čuvene serije Tetsuo (Gvozdeni čovek) režisera Šinje Cukamota (Shinya Tsukamoto). Za crtež je odgovoran Akira Fukaja (Akira Fukaya), i serija će krenuti od januarskog broja časopisa.

Dobra vest za fanove Tetsua, pod uslovom da neko to prevede.

Shingeki no kyojin (Napad divova)

2010-12-10T00:20:00.004+01:00

Pročitao deo prvog poglavlja na Kodanšinom sajtu. Pristupačno je celo, ali je furigana (to su sitna slova koja pokazuju kako se kanđi čita) na ekranu gotovo nevidljiva za moje oči, i pričekaću prvi tom koji sam naručio sa bk1. Ništa bez papira. Za sada sam jako zadovoljan crtežom i pseudo-srednjovekovnom i bajkovitom atmosferom koja vlada ovim stripom. Počinje direktno i nema nikakvog okolišanja (ovo ispod je tabla koja se prostire na stranicama 2 i 3).

Još par detalja:
- u najavama za novi broj časopisa Bessatsu Shonen Magazine, u pregledu sadržaja ova manga se nalazi na prvom mestu, a CLAMP-ov xxxHOLiC je na drugom - a ko nije čuo za CLAMP?
- juče je izašao treći tom u Japanu
- Japanski festival medijskih umetnosti, koji sam opisao u prethodnom postu, objavljuje i liste preporučenih dela u svim kategorijama - a to su dela kojima su promakle nagrade ali su vredna pažnje. Shingeki no kyojin je jedno od njih.
- autor, Hađime Isajama (Hajime Isayama), je u matičnom časopisu bio najavljen kao najveći novi talenat. Priča se da je prvobitno ponudio svoj rad Shonen Jump-u - i bio odbijen! Suviše mračno za Shonen Jump? Moraću da proverim tu priču.

Očekujte rivju prvog toma u dogledno vreme - možda prvi u Evropi...

Nagrade Japanskog festivala medijskih umetnosti i Hitoshi Iwaaki

2010-12-08T18:14:00.012+01:00

Ove vesti su me zatekle nespremnog. Znao sam da se pobednici obelodanjuju u decembru, ali sam izgubio tačan datum iz vida.

Za razliku od Kono manga ga sugoi! liste, koja više pokazuje popularnost (u intelektualnim krugovima, doduše) nego kritičku priznatost neke mange, Japan Media Arts Festival je indikator ovog drugog i predstavlja pokušaj japanske vlade da promoviše razne grane modernih umetnosti. Dakle, osim mangi, ima i druge kategorije: Art Division, Entertainment Division (ovde ulaze video-igre i razna interaktivna umetnost) i Anime Division (uz Manga Division).

Dobitnik Velike nagrade u anime-kategoriji je Tatami Galaxy (režija: Masaaki Yuasa), što ne mogu da komentarišem, iz sasvim etički opravdanog i politički razumljivog razloga: nisam gledao. Ali ljudi istančanog ukusa kažu da je odlična (moja prijateljica Isidora i NGboo u kratkom osvrtu na BG-Animeu), i za sada nema mi druge nego da im verujem.

Ali dobitnik Velike nagrade u manga-kategoriji je najpozitivnije iznenađenje koje sam doživeo u poslednjih par godina od kada pratim ove nagrade: Historie od Hitošija Ivaakija (Hitoshi Iwaaki). Zašto? Zato što je to manga zbog koje sam počeo da učim japanski. Ipak, krenimo redom.

Moj prvi susret sa Ivaakijem je bio preko mange Kiseijuu (Parazitske zveri), poznate na engleskom kao Parasyte. I to je bio prvi put da sam bio iznenađen, nasmejan, razbešnjen, rastužen, fasciniran i oduvan čitajući jedan strip, što je verovatno bio ključni faktor u mom opredeljenju ka mangama kao glavnom hobiju. Čitao sam ga kao skenlaciju preko neta, i sećam se da je prevod bio beznadežno loš. Dve grupe su radile prevod, ali samo je deo koji je odradila ova poslednja imao smisla - nažalost, kratak, možda desetak poglavlja. Mnoge rečenice u prvom delu su bile bez smisla, a imena su transkribovana različito, i u drugom delu se citiraju stvari koje nigde ne vidimo u prvom (iako u originalu postoje). Činjenica da sam se uprkos tome zaljubio u ovu mangu govori o snazi same priče, koja jeste glavni kvalitet. Ni Naoki Urasava (Naoki Urasawa) ni Kentaro Miura (Kentarou Miura) - da uzmem dvojicu u Evropi izuzetno popularnih autora - nisu bili u toj ligi (iako imaju druge kvalitete). Kod Ivaakija nije bilo nikakve misterije, i znalo se ko je ko - bar se tako činilo čitaocu. A, onda, sa par scena, čitav tok radnje biva obrnut naopačke i otkriva svoju poleđinu - kada je jedan vojnik izgovorio samo tri reči (računajući na srpskom ili engleskom), one su imale efekat poput udarca macolom u mozak - pet minuta sam zurio u ekran ne verujući svom zaključivanju, dok je jedan delić svesti grozničavo tražio rupu u piščevoj logici - na kraju sam shvatio da je stvarnost tako prosta, ali da ljudi (računajući i sebe, naravno) mogu da budu tako grandiozno slepi. A scena u parku sa Reiko Tamurom (asocijacija mi je bila na kraj filma Blade Runner) i sam kraj mange su me doveli do dve najveće katarze koje sam ikad doživeo čitajući jedan strip. (Uz, možda, Devilmana, ali ta manga je suviše rastrgnuta promenama žanra, teme i cilja, i poruka često toliko očigledna - kao da je priča bila samo odelo za nju - da je generalan utisak slabiji. I, ne, nemojte reći da je i poruka u Parasyte-u očigledna, kad nije!)

Ne mogu da kažem da je Ivaaki moj omiljeni mangaka - ali sigurno jeste jedan od njih. Senšu Jošidu (Sensha Yoshida) volim isto toliko, iako je skroz drugačiji (više kao najeminentniji predstavnik zena u popularnoj kulturi). Nekoliko drugih autora volim isto toliko - takođe iz potpuno drugih razloga. Druge poštujem više nego što volim (ahem... Tezuka). Ali niko nema tako dobar spoj najboljih sejnen-elemenata praćenja akcije i najboljih šođo-elemenata praćenja emotivnih stanja. Nije bezrazložno postavljen sledeći komentar na japanskom forumu 2ch: "da li ste primetili sličnost Ivaakijeve priče Zvuk kostiju (Hone no oto, o ljubavnicima koji se bacaju pod voz) sa Tominim srcem (Toma no shinzou) Moto Hagio?" A na japanskom sajtu Manga Review, koji rangira mange prema ocenama članova, Kiseijuu u sejnen-kategoriji zauzima prvo mesto.

Vratimo se na nagradu. Historie je poslednje Ivaakijevo delo, započeto pre nekih 7 godina u sejnen-časopisu Afternoon, i do sada je sakupljeno u 6 tomova. Priča prati Eumena iz Kardije, koji je postao lični sekretar Aleksandra Makedonskog, a uvek je zanimljivo videti japansku (ili bilo koju stranu) interpretaciju ključnih događaja iz istorije zapadne civilizacije. I za ovo delo je izvršeno prilično dobro istraživanje činjenica. Pročitao sam prva 4 toma u skenlaciji (ova je bila odlična, Kotonoha ju je radila) i kupio prva dva toma na japanskom i tu sam stao. Jedan od razloga je bila Ivaakijeva sporost - Afternoon izlazi mesečnim tempom, ali Historie se ne pojavljuje u svakom broju, tako da izađe otprilike jedan tom godišnje. Više me je brinulo to što nisam čuo ništa bitno posle ta 4 toma - kao da je manga nekako ispala iz žiže javnosti. Druga grupa je nastavila tamo gde je Kotonoha stala, ali nije mi se sviđala njihova metoda skeniranja časopisa umesto tankobona (= kasnije, mekokoričeno izdanje). Moguće da je Ivaaki držao stvari niskoprofilnim, tako da se neko vreme činilo da se ništa bitno ne događa. Ali, takav pristup je imao i u Kiseijuu-u, i zato budite sigurni da ćete, kada otkrije svoje adute, biti zgromljeni emotivnom snagom događaja. A dodela ove nagrade govori u prilog činjenici da je žiri verovatno bio zgromljen.

Japan Media Arts festival je u početku imao prilično snobovski (ili hermetičan, u boljoj varijanti) pristup dodeli nagrada. Birana su dela koja imaju visoke umetničke pretenzije, čak i ako nisu poznata (i uglavnom i nisu bila). Ako mene pitate, bolji naziv za dobar deo njih je "pretenciozno". Od kako su Tecuja Ćiba (Tetsuya Chiba) i Go Nagaj u žiriju (poslednjih par godina), popularnija i zanimljivija dela dobijaju ovu počast - prethodne godine je to bila Vinland Saga.

Hm, stara evropska istorija je u modi! Vive l'histoire!

EDIT: upravo videh spisak članova ovogodišnjeg žirija, i Ćiba više nije na njemu - ali, umesto njega je tu Kavagući (Kaiji Kawaguchi).

Najvažnije anime-vesti iz 2010. i mangaizacija japanskog filma

2010-12-07T23:57:00.003+01:00

ANN je javio početkom meseca da je japanski komunikacioni provajder Biglobe napravio spisak onoga što smatra najvažnijim vestima iz ove godine. Lista ide ovako:
1.   Veliki uspeh K-ON-a
2.   Evangelion u prirodnoj veličini
3.   Uspeh igranih adaptacija mangi i animea
4.   Rekordna posećenost 78. Komiketa ovog leta
5.   Bioskopski animei u modi
6.   Smrt Satošija Kona
7.   TV drama Gegege no nyoubou postiže vrhunske rejtinge gledanosti
8.   Uspeh anime-pesama na Oriconovoj listi
9.   Pokretanje web-animea Yutori-chan
10. Popularnost glasovnih glumaca i glumica

Priznaću da me par stvari sa liste ne zanima, i žalim za Konovom smrću, ali stavke pod 1 i 3 bi zbunile svakog ko bi pokušao da objasni svet logičkim metodama. U stvari, prvu stavku razumem, ali ne opravdavam - podnaslov koji ide uz vest bi mogao biti "Kuda ide ovaj svet?!" (Odgovor: ka dobroćudno-slatkoj, ali do bola DOSADNOJ utopiji, bez muda, bez kičme i kostiju, i bez mozga.) Ali dosta pljuvanja po onome što nisam čitao ili gledao... Pređimo na primer koji mi bolje leži: igrane adaptacije. Eh, među onima koji me znaju poznat je moj apsolutno nipodaštavajući stav prema modernoj japanskoj kinematografiji, stav koji nije nastao bez razloga (postoje izuzeci, ali oni dokazuju pravilo). Film funkcioniše u određenoj realnosti koja je bliska našoj i ne bi trebalo da izlazi izvan toga, jer jednostavno ispada 'nerealan' i neplanirano smešan. Možda bih mogao da definišem tu realnost kao 'fizičku'. Strip i animacija mogu lagodno da operišu i izvan te realnosti i te umetnosti jednostavno nisu preterano kompatibilne. (Moj savet svim filmskim kritičarima koji se usput bave i stripom i objašnjavaju ga preko filma: batalite, taj pristup je odavno mrtav!)

Istina, neki manga-autori su želeli da budu režiseri (nekolicina je to i postala), i neke mange bi se mogle prevesti u film sasvim lako. Mnogi su gledali na filmove kao na svoje uzore. Ali, zašto su filmovi rađeni po delima Kazua Umezua među najgorim i najpatetičnijim pokušajima horora ikada snimljenim? Možda bi se moglo uraditi nešto kada bi talentovani ljudi radili na takvim projektima, ali i sami predlošci otežavaju stvar, jer je Umezu izrazito nerealan i pun preterivanja i dramatike, i njegove adaptacije se na filmu uvek neizbežno pretvaraju u jeftin spleter i patetiku - sve to uprkos činjenici da Umezu ume da bude vrlo filmičan u smislu montaže i kadriranja, mnogo više nego njegov sledbenik Đunđi Ito (Junji Itou).

Dakako, uspeh i prisutnost mange u savremenom japanskom životu su neopozivo pojeli kinematografiju - više nije aktuelan stav o mangi kao "filmu na papiru", već stav o filmu kao mangi snimanoj kamerom. Realne priče iz svakodnevnog života su najbolji kandidati za relativno uspešna ostvarenja, ali mene ipak mnogo više zanima upravo fantastika - u našem slučaju, pre svega igrana verzija Svemirske krstarice Jamato. Samo ću spustiti očekivanja da bih lakše preživeo eventualni ubistveni udar razočarenja.

Od ostalih vesti, raduje me uspeh TV serije Gegege no nyoubou, rađenoj po životu Šigerua Mizukija iz perspektive njegove supruge. Verovatno je to jedan od razloga zašto su praktično sva Mizukijeva dela u štampi, čak i priče iz 60-tih rađene za rentalne biblioteke i nikad objavljene u časopisima.

Koje mange Japanci čitaju? 2010, deo I

2010-12-04T23:37:00.006+01:00

Da bih dokazao da ne zaostajemo za svetom, pre svih ne-japanskih sajtova ću objaviti pobednike ovogodišnjeg glasanja za najbolje mange u muškoj i ženskoj kategoriji:

Ova tajna je otkrivena zahvaljujući Amazonu - iako Kono manga ga sugoi! izlazi tek 10. decembra (shodno tome, ja ću dobiti svoj primerak tek pred Novu godinu), već vidimo sa naslovne stranice koje mange su bile "the hottest" u ovoj umirućoj godini.

Muška kategorija: Shingeki no kyojin (Napad divova).

Komentar povodom ove mange na jednom japanskom blogu je glasio: "Kada sam čuo naslov, mislio sam da se radi o bejzbolu." Tačno moje misli. (Za neupućene: Divovi su ime jednog od najvećih bejzbol-timova - Yomiuri Giants). Nekad, na sreću, je istina mnogo očiglednija.

Zanimljiva premisa: u svetu u kome se vodi rat između ljudi i divova, ovi prvi su se zatvorili u grad okružen ogromnim zidinama i tu vode miran život. Ali šta bi bilo kada bi divovi uspeli da uđu u grad? Na ovo ključno egzistencijalno pitanje i mnoštvo drugih odgovor ćemo pričekati još malo, ali nadam se da je ovo početak 'tower defense' žanra u japanskom stripu.

Neki su spomenuli da se priča uklapa u kanone pod-žanra "džinovskih robota", samo što su roboti zamenjeni divovima. Međutim, istorijski gledano, ovo je obrtanje teza. Za taj pod-žanr se smatra da je nastao sa Mazingerom Z Goa Nagaja (Go Nagai) i ne znam da je to iko ikad doveo u pitanje. Go Nagaj je pre Mazingera imao seriju Demonski kralj Dante - a rekao bih da odatle potiče japanska opsesija imenom 'Dante' (Nagaj je bio veliki fan Božanstvene komedije) - u kome je umesto robota bio div sa sličnom funkcijom. Ili, preciznije rečeno, džinovski demon, u čiju glavu je "ugrađen" čovek. Dakle, Napad divova je povratak korenima, na neki način. U početku sam mislio da će ličiti na neku podivljalu i nasilnu verziju video-igre Shadow of the Colossus, međutim, em što su u toj igri ljudi gurnuti u pozadinu, pa čak i iza nje, em što su divovi u mangi daleko ružniji i groteskniji. Videćemo koliko će ovaj prvi utisak "držati vodu" posle čitanja.

I, u pitanju je šonen-strip (znači, nije posebno namenjen odraslima, ko god oni bili).

Ženska kategorija: Her.

Priznajem da ne znam o čemu se ovde radi. Za sada.

Sve ovo u prevodu znači da će se za ove mange van Japana čuti kada dođe vreme. I to vrlo glasno.

Q Hayashida VS Tsutomu Nihei?

2010-11-30T22:21:00.004+01:00

Ah, taj Internet! Tako bogat informacijama, i tako sklon da ih olako pobrka sa glasinama! A i ja sam naseo ovaj put. Možda.

Problem je sledeći: našao sam podatak - a nije ga bilo teško naći - da je određena Kju Hajašida (Kyuu Hayashida) bila asistent Cutomu Niheju (Tsutomu Nihei). Već sam pomenuo tu "činjenicu" u jednom prethodnom postu. Na Hajašidinoj stranici na sajtu Baka-Updates Manga - kao i na nekoliko foruma posvećenim mangi - iznosi se ta tvrdnja neporecivo i nedvosmisleno. I to ima smisla, jer su crtački stilovi to dvoje mangaki slični - po obilatom korišćenju senki, po ljubavi prema čudnom i bizarnom, po maštovitosti u zamišljanju setinga.

Ali... nakon toga sam naleteo na intervju sa Hajašidom, dostupnom na engleskom jeziku na sajtu Sigikki, gde ona jasno kaže:

"Nikad nisam bila asistent" (I was never an apprentice)

A indikativno je i da se takav status nigde ne pominje na njenoj stranici na japanskoj wikipediji. Za sada ću se uzdržati od suda dok ne prodrem do mogućih uzroka ove zabune.

Pošto je danas u Japanu izašao 15. tom Hajašidine serije Dorohedoro, proslavićemo taj događaj razjašnjenjem nekih nedoumica koje možda imaju oni koji ne znaju ništa o njoj ili njenom radu.

Zamislite grad u kome, sem ljudi, žive i čudna i groteskna stvorenja koja su nekad bili ljudi. Zamislite grad koji čarobnjaci koriste kao laboratoriju za svoje najluđe eksperimente. Zamislite klasično cyberpunk-okruženje, ali skinite "cyber-" i stavite "magic-"... Zamislite sve to i eto vam postavke za ovu manga-seriju. Dobrodošli u Rupu.

Protagonista serije, Kajman (Caiman), je bio žrtva jednog takvog eksperimenta - ostavljen je sa glavom reptila i bez sećanja na prethodne događaje. Dok traži istinu o svojoj prošlosti i pravog krivca za svoje sadašnje stanje ubija svakog čarobnjaka na koga naiđe, što je rabota koja nije mogla da prođe neprimećena od strane vrhovnog maga, koji preduzima odgovarajuće protivmere.

Dorohedoro izlazi u časopisu Ikki, što će reći da se radi o alternativnoj mangi (u kontekstu Japana). I pored toga, poslednjih par godina uživa tamo solidnu popularnost.

Hajašida je u pomenutom intervjuu izjavila da su veliki uticaj na nju izvršile video-igre i, posebno, Silent Hill. Ipak, Dorohedoro nije horor - nedostaje mu gvozdeni stisak jeze i napetosti koji karakteriše tu seriju, i, takođe, protkan je crnim humorom. Najbolja odrednica bi bila "mračna i bizarna fantazija rođena iz braka Halucinacije i Razuma koja je pobegla od roditelja i sada gradi sopstvenu kuću". Čik prespavajte u njoj, ako smete!

Dakle, Blame ili Dorohedoro? Teško pitanje, i još ne znam dovoljno da bih dao definitivan - pa makar i subjektivan - odgovor.

Koje mange Japanci čitaju? Ženska lista

2010-11-28T21:18:00.001+01:00

Bio sam zauzet poslom ovih dana i nisam imao vremena za pisanje, ali to ne znači da nisam ništa čitao ili gledao. Evo, za početak, nečeg što sam ostao dužan - ženske liste za 2009. iz časopisa Kono manga ga sugoi! Naglašavam da je podela na muške i ženske mange strogo formalna - prema ciljnoj publici časopisa u kojem manga izlazi - i nipošto ne znači da će ove mange sa donje liste čitati samo žene ili one iz prvog posta samo muškarci. Ali, kako nisam upućen u ovu oblast mangi dovoljno dobro, mnogi naslovi će ostati bez prevoda na srpski (iako ponekad sa zvaničnim engleskim "podnaslovom"), jednostavno zato što ne znam kontekst priče, koji može znatno da modifikuje značenje naslova.

1. Chihayafuru - o devojci koja postaje majstor u igri koja kombinuje karte i stihove klasičnih japanskih pesnika. Ovaj naslov nećete uspeti da prevedete ni uz pomoć najboljih rečnika, zato što je u pitanju prvi stih jedne drevne poeme.
2. Kimi ni todoke - naslov na engleskom je From Me to You, ali mogao bih da prevedem kao Obaveštenje za tebe ili Dostava za tebe. O devojci koja liči na Sadako.
3. Mama je temparist (Mama wa temparisuto) - nemam ni najmanju predstavu šta je "temparist". O majci i njenom malom sinu. Akiko Higašimura.
4. Princeza Meduza (Kuragehime) - ponovo Akiko Higašimura (videti prvi utisak o animeu).
5. Moj sused je čudak (Tonari no kaibutsu-kun)
6. Otoko no ishou
7. Aozora yell (Yell for the Blue Sky)
8. Bezakonje u 3 ujutru (Gozen san-ji no muhouchitai, 3AM Dangerous Zone) - devojka koja je želela da postane ilustrator zapošljava se kao dizajner paćinko-igraonica i preispituje svoj život. Predivan crtež.
9. Kiyoku yawaku
10. flat

Chihayafuru je osvojila 3. mesto u 2008. godini, i njena autorka Juki Suecugu (Yuki Suetsugu) je imala prilično neobičnu karijeru - o tome više neki drugi put. A Kimi ni todoke je bila druga u 2006-oj, prva u 2007-oj i 4. u 2008-oj, što nam govori o dugoročnoj popularnosti koju uživa. Poslednji tom koji je do sada izašao, 12-ti, prodat je od septembra u preko milion primeraka. Dakle, tu mangu verovatno možemo smatrati najpopularnijim šođo-stripom danas.

Akiko Higašimura je skupila najviše poena od svih pojedinačnih autora - i sa muške i sa ženske liste - zahvaljujući više nego dobrom plasmanu dve svoje mange na gornjoj listi.

Princeza Meduza (Kuragehime) i Bezakonje u 3 ujutru

11. Nacumeova knjiga prijatelja (Natsume yuujinchou)
12. Čokoladar slomljenog srca (Shitsuren shokoratie) - jedno od najnovijih dela Setone Mizuširo (Setona Mizushiro)
12. Love, Hate, Love
14. Ibara la lullaby (Ibara-ra-rarabai)
14. Oooku - to je naziv za šogunov harem. Alternativna istorija u kojoj je muška populacija desetkovana i japanskim društvom upravljaju žene.
14. Staklena maska (Garasu no kamen) - jedna od najdugovečnijih šođo-mangi ikada, započeta 1976. O snovima i predanosti jedne glumice.
17. Nož koji tone (Oboreru naifu)
17. P.S. I Love You
17. Piece
20. U kupovini kolača (Keeki wo kai ni)

Ostatak liste, ukratko:
21. Under the Rose - Himna proleću (Haru no sanka)
21. Kafe Beli medved - ukus jagode (Shirokuma kafe ichigo-aji)
21. Terpsihorin ples deo II (Maihime Terpsihora II)
24. 7 seeds
25. Love So Life
26. Doublemints
27. Otomen
28. Aoi hana (prevod bi bio Plavo cveće ili možda Zeleno cveće, ali ne znam kontekst)
29. Dnevnik morskog grada (Umimachi diary)
29. Olimp
31. Apolon sa brdskog puta (Sakamichi no Apolon)
32. Pride
32. Watashi biyori
34. Strobe Edge (Sutorobo ejji)
35. Nodame Cantabile
35. Himitsu - The Top Secret
35. Piece of cake
35. Machi de uwasa no tengu no ko (Spiritual princess)
39. Star man
40. Akaneshinchi hanaya no sange
40. Eiki eiki no bucchaketai
40. Kayo-chan no nimotsu
40. Shanimuni GO
40. Pari pari densetsu
40. Misu misou
40. Mekurumeku
40. Nasmejana gospođica Kanoko (Warau Kanoko-sama)

Mitsubachi no Kisu

2010-11-20T20:22:00.003+01:00

U prevodu: Poljubac pčele . Momentalno sam se zainteresovao kada sam video korice izdanja:

Sejnen, SF, triler, 2 toma - japanski izvori navode da izlazi i dalje, iako su oba toma izašla još prošle godine. Autor se zove Toru Izu (Tooru Izu).

Prvo poglavlje je dostupno onlajn na sajtu izdavača Futabaše (Futabasha), tako da sam uspeo da saznam nešto više o ovoj mangi, praktično - ne, potpuno - nepoznatoj van Japana. Da odete na bilo koji sajt, čak i na Baka-Updates Manga, koji imaju informacije o skoro svim mangama koje su izašle u skorije vreme, nećete naći ništa sem osnovnih informacija, koje se sve ionako mogu pročitati na koricama. Ali, u Kono manga ga sugoi! su je preporučili, stoga valjda vredi nešto. Početak je obećavajući, ali ne govori mi mnogo. Podnaslov, napisan na engleskom, je Kiss Me Deadly.

O devojci za koju je ljudska duša otvorena knjiga i koja može da vidi i budućnost. I o njenom bekstvu od ljudi koji bi to da iskoriste. Način na koji Izu crta ljude me povremeno podseća na Naokija Urasavu. Valjda zbog noseva.

Kuragehime (anime)

2010-11-16T01:04:00.006+01:00

Kada sam spomenuo Akiko Higašimuru pre neki dan, znao sam da ću je vrlo brzo spomenuti ponovo, jer sam već tada planirao da pogledam prvu epizodu TV anime-serije koja je rađena po njenoj čuvenoj mangi Kuragehime, iliti Princeza Meduza (kurage = meduza, hime = princeza).

Serija se prikazuje u noitaminA bloku na televiziji Fuđi, što je dobar znak, jer je taj programski blok usmeren na ostvarenja koja imaju daleko veće umetničke ambicije od prosečnog televizijskog animea. Osim Higašimure, bitni faktori u ovoj adaptaciji su studio Brain's Base i reditelj Takahiro Omori (Takahiro Oomori) - da, da, isti oni ljudi koji su radili i Baccana, Nacumeovu knjigu prijatelja (Natsume yuujinchou) i Dulalalu. Vrlo dobar pedigre. Dinamika koja krasi Baccana (ove druge nisam gledao) je prisutna i ovde.

Kada sam pročitao kratak opis, na pamet mi je pao film Neki to vole vruće, ali jedina prava sličnost s njim (osim cross dressinga) je žanr - oba dela su komedije. U Princezi Meduzi najlepša žena je muškarac. Zaključite iz toga šta hoćete.

Dakle, ako ne volite komedije iz realnog života (ili tematiku života otakua), preskočite. Ali, time ćete preskočiti i:
- jako prijatan vizuelni dizajn: čist, sa punom paletom jednostavnih boja, i sa specifičnim izgledom svih likova i njihovim osećajem za modu;
- jednu od najboljih uvodnih pesama koje sam čuo u TV animeima. Koliko god neka serija bila mračna i udaljena od praznog bleštavila J-popa, uvek nađu načina da ih nekako frankenštajnovski spoje - ova serija nije mračna, ali ima ukusa u tim stvarima. Nije mnogo samo po sebi, ali takva pažnja mi uliva nadu;
- dobar humor, čiji mnogi momenti ne bi bili mogući u igranoj seriji;

Činjenica je da je publika Higašimurine mange u jednoj anketi njenu najveću vrednost pronašla u likovima, sa čijim "nedostacima" ćete saosećati i istovremeno se smejati. Možda ne treba očekivati mnogo od "priče", što ne mora nužno da bude i loše.

Solidno i simpatično - za sada.

Želim da budem pop-zvezda... NE! Želim da budem manga-ka!

2010-11-15T18:48:00.003+01:00

Milion evra. Toliko je zaradio Eićiro Oda (Eiichirou Oda) prethodne nedelje samo na osnovu prodaje dva izdanja: 60-og toma One Piece-a i specijalne knjige One Piece Green: Secret Pieces.

Ali, možda najsjajniji primer u skorašnjoj istoriji mange nije reprezentativan i zato bacimo pogled na normalnije slučajeve.

I am a Hero me je podsetio na neke stvari koje sam već znao i dodao neke nove momente. U jednom trenutku, glavni lik - koji teži da dobije zeleno svetlo od izdavača za koncept svoje manga-serije - pravi računicu koliko novca bi mogao da zaradi i šta da radi s njim. Ali, pre nego što pređem na nju, sledi par objašnjenja.

Mange prvo izlaze u časopisima. Neki od njih su posvećeni isključivo stripu, neki nisu. Neki izlaze jednom mesečno, drugi jednom u dve nedelje, treći jednom nedeljno. Ono što je bitno za našu temu je da se manga-autori (a obično, ali ne isključivo, ista osoba je i scenarista i crtač) plaćaju po stranici. Više stranica znači više para. Zaboravio sam koja je suma u pitanju i da li zavisi od časopisa, ali sećam se da je takav rad jedva dovoljan da čovek preživi. Međutim, pravi novac je negde drugde. Ako je neka serija čak i relativno uspešna u toj svojoj probnoj fazi, izdavač je objavljuje u mekokoričenom izdanju (tankobon) i autor dobija 10% od cene svakog prodatog primerka.

Dakle, prethodno pomenuti lik iz mange podiže letvicu svojih želja na 100 000 prodatih kopija po tomu. Cena jedne kopije je u proseku 400-600 jena za normalna izdanja, i naš junak uzima 500 jena (= 4,44 evra) kao reper.

100 000 * 50 jena (10% od 500 jena) = 5 000 000 jena = 44 260 evra

Oduzmimo porez od 10% (to nisam bio siguran, ali ako gospodin Hanazava kaže da je tako, onda je tako):

44 260

- 4 426

-------------

= 39 834

Dakle, za 100 hiljada prodatih primeraka, čista zarada bi bila oko 40 hiljada evra. Ako autor izdaje u mesečnom časopisu - a to je tempo koji može da omogući relativno lagodan rad - na godišnjem nivou bi mogao/mogla da sakupi materijal za možda dva toma. To je 80 hiljada evra. Dovoljno za sasvim lep život, čak i u Japanu.

Šta u kontekstu manga-industrije znači cifra od 100 000 prodatih kopija? Na Orikonovoj (Oricon) listi za prethodnu nedelju, prvih 8 mangi (sve noviteti, osim Staklene maske) su je dostigle i prestigle još u toku te nedelje - tu su se našla i dva dela pomenuta na početku.

Da ne bi sve izgledalo sjajno i bajno, negde iz dubina sećanja izvlačim informaciju da samo oko 300-400 autora zarađuje dovoljno da može da živi od toga - nekih 10% ukupnog broja u Japanu. Ostali moraju da traže dodatne izvore prihoda.

Ali, ostaje otvoreno pitanje zarade od davanja licence (filmskim i anime-studijima, muzičkim kompanijama, proizvođačima igračaka), na koje još nemam odgovor. Istražiću... ako ne padnem u depresiju negde usput.

I am a Hero, prvi tom

2010-11-14T11:49:00.005+01:00

Kakav završetak prvog dela! Jedna od najjezivijih scena koje sam ikad video u stripu. Naravno, svoj efekat vuče iz celokupnog iskustva koje joj je prethodilo - besmisleno bi bilo očekivati da se listanjem samo tih nekoliko stranica može doživeti isto osećanje. Vizuelna neprijatnost jeste prisutna, ali ona nikada nije mogla duže da preživi sama po sebi. Slično kao u Ringuu - potrebno je gledati čitav film da bi poslednja scena sa izlaskom Sadako iz televizora imala očekivani efekat. A poređenje sa tom scenom mi je ovde najprimerenije.

Kada bi ova manga počinjala od drugog poglavlja, nestrpljiv čitalac bi možda imao utisak da se radi o još jednoj mangi o životu crtača mangi, vrlo popularnom žanru u Japanu poslednjih godina. Neka sejnen-verzija Bakumana...ili verzija anti-Bakumana. Protagonista nije mladić kome nijedan san nije suviše daleko, nijedan vrh suviše visoko, već čovek srednjih godina koji se davi u neispunjenim željama i protraćenom vremenu. Mnogo toga možete saznati ovde o načinu na koji manga-industrija funkcioniše: u čemu se sastoji rad asistenata, koliko crtači zarađuju (ovo će zahtevati poseban osvrt!), odnosi sa urednikom i izdavačem, i slično. I to je sve lepo, ali...ova manga ne počinje od drugog poglavlja. A prvo poglavlje nam pokazuje da nije sve u redu u glavi Hidea Suzukija (Hideo Suzuki), 35-godišnjeg manga-asistenta koji sanja o tome da objavi svoju seriju i postane profesionalni mangaka.

I am a Hero izlazi u nedeljnom časopisu Big Comic Spirits, jednom od najprodavanijih i najuticajnijih sejnen-manga-časopisa, čiji meni je raznovrstan, tako da nije bez smisla to što objavljuje jednu horor-mangu - tu se svojevremeno našao i Uzumaki Đunđija Ita (Junji Itou), između ostalih stvari. Ova manga je do sada dostigla 4 objavljena toma, a autor je Kengo Hanazava (Kengo Hanazawa).

I am a Hero pripada "filmskoj" školi stripa, ali u ovom trenutku neću da se bavim pitanjem šta, u stvari, to znači. Ovde koristim taj termin samo u smislu da akt čitanja prilazi dovoljno blizu iskustvu gledanja filma, iako nikad nije identičan (čak i kada ne bismo uzeli u obzir zvuk i muziku). Često sam imao utisak da gledam kadrove filmske trake - tu i tamo se javlja stilizacija i "deformacija" likova usled iskazivanja jačih emocija, ali pozadine su rađene prema fotografskom modelu i na njima se vidi svaki detalj. Nije pristup koji ja najviše volim u stripu, ali ovde je naglasak na priči, a ona me čvrsto drži - i pored toga što su mnoge ideje već viđene.

Svidela mi se referenca na Homunkulusa, i prvo sam mislio da će se radnja razvijati u sličnom pravcu. Sada više ne mislim.

P.S. "Hideo" znači "heroj" na japanskom. I, engleska skenlacija prva dva toma.

Čudesna mladolikost Akiko Higašimure

2010-11-13T12:14:00.003+01:00

Dok sam pisao wiki-unos za BG-Anime na temu popularne šođo-mangake Akiko Higašimure (Akiko Higashimura) naleteo sam na sledeće fotografije:

Iako sam video dosta Japanaca i, pogotovo, Japanki, kod kojih se starenje ne manifestuje tako očigledno kao kod nas, ipak sam bio pozitivno šokiran...prokletstvo, ona je 1975. godište!

Pošto sam video više njenih fotografija, prvo sam pomislio da su ovo slike iz mlađih dana, ali ne - na levoj slici je časopis Kiss i na naslovnoj strani njena manga Kuragehime, koja je počela da izlazi pre tačno dve godine.

I na drugim slikama izgleda mladoliko, ali ne baš ovoliko.

Well, život je pun iznenađenja.

Zombiji u japanskom stripu i animaciji

2010-11-12T19:34:00.001+01:00

Svi ste čuli za Resident Evil, zar ne? Naziv serije i čitave franšize u Japanu je Biohazard, ali je u Americi taj naslov odbačen zbog problema sa kopirajtom. Ako su zombiji najpoznatiji simbol možda najpoznatije japanske horor-video-igre - i sigurno poznatiji od duhova iz Fatal Frame-a, serije koja je vrlo "japanska" po senzibilitetu - postavlja se pitanje: zašto ne uživaju sličan ugled u mangama i animeima?

Zaobiću ću ovde pokušaj da dam odgovor, jer bi bio vrlo nespretan, a ja za nespretnost nemam vremena. Nekada su pitanja dragocenija od odgovora. Umesto toga, obratio sam se japanskoj wikipediji za pomoć u pronalaženju informacija. Tamo postoji članak o zombijima, i tu se, u jednom odeljku, nabrajaju mange/animei u kojima se ovi pojavljuju. Evo tog, ne-preterano-dugačkog spiska ovde:
- Makai Zombee, manga koja je izlazila u časopisu Koro koro comic, namenjenog najmlađima
- Zombi no kami-sama
- Gakuen mokushiroku - High School of the Dead, manga i TV anime čuveni i među domaćim fanovima, uglavnom zbog fanservice-a
- Dorohedoro - ah, evo nečeg ozbiljnijeg. To je manga Kju Hajašide (Kyuu Hayashida ili Q Hayashida), koja je bila asistent Cutomu Niheju (Tsutomu Nihei) i njen stil dosta liči na njegov. Pre ovoga, radila je na manga-adaptaciji kultne video-igre Maken X.

- ZOMBIE-LOAN, manga čuvenog dueta Peach-Pit, takođe animirana za TV.
- JoJo no kimyou na bouken (ĐoĐove bizarne avanture), deo I (hell, yeah - ovo bih uveo u školsku lektiru!)
- Life is Dead
- Zombiya Reiko (Reiko the Zombie Shop) - horor-manga Reja Mikamota (Rei Mikamoto). Nisam čitao, ali znam da je 'gore' i 'splatter' uz dobru dozu erotike i humora, a crtački stil deluje interesantno. Mikamoto trenutno radi seriju Chimamire (= krvlju isprskana) sukeban chainsaw za meni uvek dragi Comic Beam. Koristite maštu.

- Sengoku Zombi - Hyakki no ran (Pobuna stotinu demona)
- Sankarea - šonen-manga

Iako mnogi naslovi sa spiska nisu horor, nekoliko zaista jeste.

Yondemasu yo, Azazel-san.

2010-11-10T23:21:00.006+01:00

To je naziv mange koja izlazi u časopisu Evening, što u prevodu znači: namenjena je odrasloj muškoj publici, relativno je mejnstrim, i epizode izlaze dva puta mesečno. Autor se zove Jasuhisa Kubo (Yasuhisa Kubo), a naslov bi mogao da se prevede kao "Prizivam te, (poštovani) Azazel". Manga je započeta 2007, a do sada je sakupljena u 5 tomova. Koncept je sledeći: detektiv-okultista i njegova pomoćnica prizivaju najstrašnije demone da im pomognu u rešavanju slučajeva, ali ti demoni po dolasku na ovaj svet dobijaju slatka i pitoma obličja, što je činjenica koja im JAKO ide na živce. Ali, nema im pomoći nego da slušaju...

Rađene su dve animirane epizode - prva od 12 minuta, a druga nešto duža - koje su deljene sa specijalnim izdanjima 4. i 5. toma mange, ali ovu drugu nije lako naći na netu.

Prema japanskoj wikipediji, u Azazelu se pojavljuju, sem demona, i anđeli - među njima 4 arhanđela. Kada bi neko samo čitao spisak likova koji se tu mogu sresti, verovatno bi mu prvo pao na pamet Hellblazer; međutim, on nikad nije bio ovakav:

http://www.youtube.com/watch?v=cHSCFWnYLs0 (bez titlova!)

Glasovna gluma demona je vrhunska - pogotovo Azazelova, iz čijeg glasa zrači prepredenost. Takođe, režija je odlična, pa sam bacio pogled na ime reditelja: Cutomu Mizušima (Tsutomu Mizushima). To ime ću zapamtiti.

Dakle, čekam pojavu druge epizode van japanskih i kineskih video-sajtova.

Brain Diving i Veliki rat jokaja

2010-11-10T17:13:00.002+01:00

Brain Diving je kolumna Briana Ruha na Anime News Networku i jedina njihova kolumna koju čitam, posvećena literaturi o japanskoj popularnoj kulturi.

Novi tekst se zove The Youkai Show i bavi se jednom od mojih omiljenih tema: jokajima (youkai) i Šigeruom Mizukijem (Shigeru Mizuki). Kao što kaže Ruh,"potpuno je neprihvatljivo za umetnika koji je imao toliki uticaj na posleratni anime i mangu" da praktično nije prevođen na engleski. Planiram jednom prilikom da napišem nešto više o Mizukiju, pa se neću sad baviti time. Naravno, od Mizukija vodi kratak put do Kjogokua (Natsuhiko Kyougoku), i Ruh ga, očekivano, prelazi.

Ruh upućuje na 4. broj Mechademije, akademskog žurnala koji se bavi mangom, animeom, i sličnim formama popularne japanske kulture. Iako imam odbojnost prema hermetičnom jeziku i tautološkim teorijama koje mnogi "akademici" primenjuju, odatle me je zaintrigirao tekst Zilije Papp - a upravo njenom knjigom se Ruh i bavi u novom Brain Divingu - koji se zove Monsters at War: the Great Youkai Wars 1968-2005, i koji prati transformaciju jokaja i njihovog "velikog rata" kroz seriju stripova, animacija i igranih filmova, od jedne epizode Mizukijevog Gegege no Kitara pa sve do čuvenog Miikeovog filma iz 2005.

Zanimljiv tekst, iako se suviše bazira na političkoj interpretaciji čitave priče - a to je samo jedna iz palete mogućih.

Ubume na naslovnoj stranici knjige Zilije Papp

Imuri

2010-11-08T06:47:00.000+01:00

Imuri je naziv stripa od Ranđo Mijake (Ranjou Miyake) koji izlazi u časopisu Comic Beam - časopisu koji ne postiže visoke cifre prodavanosti, ali je jako cenjen po kvalitetnom sadržaju. Ovo gore je naslovna ilustracija za prvi tom, koja me je privukla još po prvom viđenju, zajedno sa činjenicom da su Imuri bili nominovani za neke značajne nagrade u Japanu, od kojih su jednu osvojili.

Posredi je priča o kulturama sa dve planete i rasvetljavanju događaja započetih 4000 godina ranije. Dakle, fantastika, što je cenjen žanr među zapadnom publikom. Vizuelno ovo je jedna od najlepših mangi koje sam ikad video, što bi takođe bila cenjena karakteristika među zapadnom publikom. Tako da je vrlo čudno da niko ovo nije preveo ni na jedan jezik - ni zvanično ni kao skenlaciju - a posle čitanja prvog toma, donekle shvatam i zašto. Teško je ovo prevesti... ne u smislu komplikovanih rečeničkih konstrukcija, već zbog bogatstva arhaizama i neologizama - onaj ko se toga poduhvati morao bi da zna jezik na koji prevodi savršeno. (Pada mi na pamet Zoran Jakšić i njegov prevod Donaldsonovih Hronika Tomasa Kovenanta.) Too difficult for the poor scanlators... Naravno, sve to nikada nije bila prepreka da neko prevede nešto.

U priči postoje tri naroda: Kaama, Ikoru i Imuri (tako se izgovaraju na japanskom). Već i sam poduhvat pronalaženja odgovarajuće fonetike u našem jeziku bi bio ne-baš-lak zadatak. Možda: Kaamani, Ikoli i Imuri. Društvo koje su Kaamani izgradili sastoji se od klasa i društvenih funkcija koje svetska istorija ne poznaje - dakle, bilo bi potrebno birati termine koji imaju smisla ili izmišljati nove. Recimo, japansko đuša (jusha) je naziv za "onog ko se bavi činima", ali nije klasična reč za "čarobnjaka", i u mom rečniku kanđija se ne pojavljuje kao zasebna reč. Iznad te klase je đuši (jushi), "majstor čini", a ispod je kakuđa (kakuja), "onaj koji je prosvećen", "prosvećeni" - takođe neuobičajene reči u savremenom japanskom, ali reči čije značenje ćete savršeno razumeti ako znate njihove sastavne delove.

Zanimljivo bi bilo dosetiti se kako bi zvučala odgovarajuća imena da su bila odmah asimilovana u srpski - japanski ima svoja pravila kada preuzima tuđe reči. Recimo, London je Rondon, a Španija je Supein (slično engleskom Spain). Tako da je transkripcija u suprotnom smeru zahtevan posao, posebno kada se radi o izmišljenim imenima. Kako mene Imuri podsećaju na Versajsku ružu (za neupućene: priča iz doba Francuske revolucije) - po raskošnim kostimima, frizurama i dekoru - naginjao bih francuskom (i sličnim jezicima). Žena sa gornje slike (inače, majka glavnog lika) se zove Piađu (Piaju), ali to bi moglo da se prenese kao Pijaž.

Inače, prilično komplikovana priča. Videću kako će se razvijati u narednim tomovima, ali za sada je uveden jako veliki broj upečatljivih likova i čitava civilizacija sa svojom društvenom strukturom i svojom naukom/magijom (kako god to nazvali).

Koje mange Japanci čitaju?

2010-11-06T16:14:00.006+01:00

Svesno sam napisao "mange" (a ne stripove), zato što Japanci praktično čitaju samo svoje stripove - u toj oblasti su verovatno najekskluzivniji. Meni je trebalo prilično vremena da se priviknem na veličinu i dubinu tog sveta i još ne mogu da tvrdim da sam se potpuno prilagodio. Jedno pravilo koje bi možda moglo lepo da opiše carstvo mangi bi bilo: "Koliko god da znate, ne znate dovoljno." Ali ovde ću pokušati da pažljivo uvedem stvari koje znam, malo po malo, i nadam se da niko neće da se uplaši neizmernog, a nepoznatog kulturnog prostranstva.

Kono manga ga sugoi! (Ove mange su sjajne!) je časopis koji izlazi u decembru svake godine, i predstavlja neku vrstu repera koji pokazuje šta je bilo najčitanije u prethodnih godinu dana. Pošto je ovogodišnji broj blizu, u iščekivanju novih informacija osvrnuću se na prethodni broj, za 2009. Ovaj časopis donosi mnoge vesti i intervjue, ali najpoznatiji je po svojim godišnjim listama od po (otprilike) 50 najboljih muških i ženskih mangi. Naravno, pod "muškim" mangama se smatraju one objavljene u shonen- i seinen-časopisima, a pod "ženskim" one u shojo- i josei-. Svakom naslovu se dodeljuju poeni na osnovu više kriterijuma: raznih anketa, prodavanosti u fizičkim i onlajn-knjižarama, odabira ljudi koji rade u manga-industriji i sl.

Dakle, lista 50 najčitanijih "muških" mangi, sa mojim prevodom naslova na srpski (tamo gde sam umeo da sklopim smislenu frazu) i, eventualno, engleskom verzijom:
1. Bakuman. - priča o trudu talentovanog mladića da postane crtač stripova i dođe do slave.
2. One Piece - znamo svi. Za svaki slučaj: pirati i potraga za legendarnim blagom.
3. Mladost Šonen magazina (Seishun Shonen Magazine 1978-1983.) - priča o mladim danima časopisa.
4. Pas koji čuva zvezde (Hoshi mamoru inu) - dirljiva i tragična priča o čoveku i njegovom psu. Iz perspektive psa.
5. Moteki - priča o 29-ogodišnjaku koji nikad nije imao devojku, a onda jednog dana dobije pozive od njih nekoliko.
6. Zawa iz školskog bejzbol-tima (Koukou kyuuji Zawa-san) - nezgrapan prevod, ali ne umem bolje. Priča o devojci koja vežba u školskom bejzbol-klubu, iako ne može da igra u njemu jer je žensko.
7. Čelični alhemičar (Hagane no renkinjutsushi, Fullmetal Alchemist) - ovo isto znate svi, zar ne? Alhemičari i potraga za legendarnim artefaktom.
8. Mladi sveci (Saint oniisan) - anegdote sa Budom i Isusom u današnjem Japanu. Pobednik iz 2008.
9. Toriko - lov na egzotične hranljive sastojke među fantastičnom i suludom florom i faunom.
10. Yowamushi pedal - o dečaku-otakuu koji pronalazi prijatelje u školskom biciklističkom klubu.

Pas koji čuva zvezde, Toriko i Moteki

Zanimljivo je da su tri naslova od prvih 10 iz Shonen Jumpa: Bakuman, One Piece i Toriko. U nedostatku mogućnosti (pa čak i želje) da sve pročitam, obično iskoristim prvo poglavlje - ako mi je nekako pristupačno - da bih odlučio da li ću se baviti time više. Znam, to može da zavara, i čest je slučaj mangi koje postaju mnogo bolje ili gore tokom narednih delova. Ali, nemam ni toliko para ni vremena, i sem nečije preporuke ili intrigantne anime-adaptacije, to mi je jedini način da se odlučim. Tako sam odlučio da mi Bakuman ne leži, iako znam mnoge (pogotovo naše ljude koji se bave stripom) koji su oduševljeni. Za razliku od njega, Toriko me je privukao od prve stranice - Toriko, preteran i nerealan, ali zabavan do suza.

Takođe, i Bakuman i Seishun Shonen magazine se bave životom koji ima veze sa industrijom stripa, što nije ništa novo za mange, ali je izgleda večno popularna tema u Japanu.

Nastavak liste (isti brojevi označavaju isti broj poena), uz poneki komentar:
11. U uglu ovog sveta (Kono sekai no katasumi ni) - nežna priča iz Drugog svetskog rata
12. Topionica gvožđa (Torokeru tekkoujo) - komedija o radnicima koji rade u fabrici.
13. I am a Hero - zombi apokalipsa
13. Ushijima crnoberzanac (Yamikin Ushijima-kun)
15. Hellsing
16. Martovski lav (Sangatsu no Raion)
17. Shigurui
18. Giant Killing
19. Amanchu!
19. Gintama
21. Vinland Saga
21. Gantz
21. Ponoćni restoran (Shinya shokudou)
24. Dorohedoro
25. Azumanga Daioh (novo izdanje)
25. Sister Generator - antologija nezavisnih priča Hiroakija Samure
25. Heugemono - priča iz srednjovekovnog Japana
28. Ikaryaku
28. Kabuku mon
28. ? (Gekiga hyouryuu, Drifting Life), ovo stvarno ne znam kako da prevedem a da bude kratko i tačno. Autobiografija, objavljena i u Americi.
28. Reforma bez protraćenih remija (Mudazumo naki kaikaku) - satira sa svetskim političarima kao igračima mahjonga. Nezgrapan prevod, ali nisam upućen u terminologiju te igre.
32. Bleach
32. Harizma posle časova (Houkago no karisuma) - o školi u koju idu klonovi poznatih istorijskih ličnosti
32. Prizivam te, poštovani Azazel (Yondemasu yo, Azazeru-san) - komedija o demonima zarobljenim u slatka obličja
35. Svet koji samo Bog poznaje (Kami no mizo shiru sekai)
35. Tomehane - o školskom klubu ljubitelja kaligrafije
35. Mogu li napraviti stotinu prijatelja? (Tomodachi 100-nin dekiru ka na)
38. Đin (Jin) - o lekaru koji iz današnjeg Japana propadne kroz vreme u doba Edo i tamo koristi svoje obimno znanje medicine.
38. Sket Dance
38. Steel Ball Run - nastavak ĐoĐo-vih bizarnih avantura koji se dešava na Divljem zapadu.
38. Pometenost gospođice Mozuje (Mozuya-san gyakujou suru)
42. Tajanstvena devojka X (Nazo no kanojo X)
42. Pluto
42. Planetarna Samidare (Hoshi no Samidare, Lucifer and the Biscuit Hammer)
42. Dobro vreme za komičan strip (Gyagu manga biyori)
42. One Outs
47. Akabane, oblast Kita, Tokio (Toukyou-to Kita-ku Akabane)
47. Beatitude
47. Demonski detektiv Neuro Nogami (Majin tantei Nougami Neuro)

Gde je tu Naruto, pitate se? Ili Berserk? Cifre prodavanosti ne lažu - a cifre kažu da je Naruto znatno prodavaniji od Bakumana i Torika (iako znatno ispod One Piece-a koji je izdavački fenomen u Japanu). Međutim, iz gornje liste vidim da nije cenjen - što znači ili da ljudi ne smeju da priznaju da ga vole (kao što je primetio jedan moj prijatelj), ili da ga vole uglavnom mlađi od 18 godina, čijem glasu je pri izradi liste dodeljena najmanja vrednost.

A Berserk...odavno nije aktuelan.

Početak!

2010-11-05T20:30:00.000+01:00

Pošto stvari nisu išle glatko sa mojim prethodnim blogom - a razlozi su mnogobrojni i nećemo sad ulaziti u njih - odlučio sam da završim sa njim i krenem iznova, nalik na pokretanje video-igre ispočetka kada više niste zadovoljni razvojem vašeg lika. Dakle, ovo će biti neka vrsta dnevnika onoga što sam gledao, čitao ili saznao, s tim što ću se truditi da budem koncizan i češće prisutan.

U toku poslednjih godinu dana upoznao sam neke divne ljude čije znanje o ovim oblastima o kojima pišem je prilično veliko, a radoznalost još veća, i nadam se da ću uspeti da nagovorim nekog od njih da se priključi ovde.

Zahvaljujem se svima koji su pratili prethodni blog i nadam se da će pratiti i dalje.

I...to je to. Krećemo!