Evo, ukratko, nešto od onoga šta sam čitao i gledao u poslednjih nedelju dana.
Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.
Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.
Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.
Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.
Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.
Od animea: Mardock Scramble: The First Compression
Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)
Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.
Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.
Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.
Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.
Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.
Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.
Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.
Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.
Od animea: Mardock Scramble: The First Compression
Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)
Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.
Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.
Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.
