Ima li ovde srodnih Mračnih duša?

Nisam još pisao o video-igrama, koje su mi nekada bile jedan od omiljenih oblika zabave. Nemam više vremena i para za taj hobi. Ako ništa drugo, novac je uvek potreban za hardver, a ja volim razne žanrove i naslove sa raznih platformi, što bi mi stvorilo neopisive probleme već u startu.

U poslednjih nekoliko meseci jedan naslov jeste privukao moju pažnju - naslov koji oličava moju viziju kakve bi video-igre trebalo da budu.  To je Dark Souls od japanske kompanije From Software, napravljen za PlayStation 3 i Xbox 360. Nema mnogo reči o njemu na domaćoj sceni, dok na stranim igračkim forumima i sajtovima često možete naleteti na međusobno pljuvanje između njegovih fanova i Skyrimovih, što je budalaština kakva se već može očekivati od takvih mesta. Te dve igre nemaju mnogo veze jedna s drugom, osim po tome što su obe fantazijski RPG-ovi koji vam predočavaju fiktivne svetove bazirane na (pseudo)evropskim mitovima i legendama. Dakle, mogu da se igraju i vole potpuno nezavisno. Mada se ja ne bih mislio ni sekundu šta pre da igram. Skyrim je interaktivna priča (koju sami pravite) u video-igračkom formatu, ali Dark Souls je sama esencija onoga što video-igre jesu, uglavnom bez književnih, likovnih i filmskih dodataka. Dobrim delom je čak lišen i muzike.

I ranije sam imao dodira sa proizvodima From Software-a i dopao mi se njihov stil. Uvek su temeljni u dizajnu gejmpleja i imaju prepoznatljivu i zaokruženu estetiku - ovde pre svega mislim na umetnički dizajn, ne na tehnologiju koja ga obuhvata. Probao sam nekoliko njihovih igara, a Lost Kingdoms (poznat kao Rune u Japanu) sam odigrao do kraja. Kako je ta igra takođe fantasy-tipa i koristi sličan zverinjak - iako nije RPG - to mi pruža dodatni uvid u neke aspekte sveta Mračnih duša.

Kada koristim termin "RPG" u kontekstu ove igre, mislim na njegovu "akcionu" podvrstu. Da li bi to RPG-čistunce nagnalo na bes ili ne nije mi u ovom trenutku bitno, pošto sam igru iskusio samo na pola sata. Tu je svrstavaju i tako sam je označio ovde. U suštini - iako postoji aspekat kreiranja "lika" - igra mi sveukupno više liči na Metroida (po atmosferi, a donekle i strukturi) ili Zeldu - možda neki njen mračni rođak koji je bio otet u ranom detinjstvu i proveo ostatak života u paklu?

Igrač je u ulozi jednog od neumrlih (undead). Priča je minimalna i ovo je jedan od slučajeva kada nije najbitnija za sveukupno iskustvo. Vi, na neki način, osim borca morate da budete i arheolog nepoznatog sveta, jer o njemu znate samo ono što ste u stanju da saznate (izuzimajući kratak prolog rađen u filmskom stilu - neko je već spomenuo Džeksonovog Gospodara Prstenova kao očigledan uzor). Vaše lično znanje i veština protiv jednog neistraženog sveta - ili svet protiv vas, bukvalno - i udri. "Prapare to die" je slogan na kutiji igre. Potpuna otuđenost u potpunom mraku.

U međuvremenu su ubačene neke genijalne ideje, kao što je "ljudskost" kao merna veličina i način komunikacije između igrača u multiplejer varijanti. Ovo nije naslov koji se može proceniti kroz gledanje ili slušanje, jer je u njemu najbitnije upravo neposredno iskustvo igranja, koje je daleko žešće nego što Bethesda može da se nada da će ikad postići (s druge strane, njihove igre nude raznovrsnije opcije). Ljudi koji su igrali i ovo i Skyrim tvrde da je ovaj potonji lakši čak i na najvećem nivou težine.

Ako sam ikad zažalio što nemam PS3, to je sada. U toku je peticija da se ova igra dovede na PC - čiji broj potpisa se svakim danom povećava u hiljadama - ali ipak bih radije igrao prvu verziju. U većini modernih RPG-ova kada ubijete čudovište osećate se kao da ste odradili neki rutinski posao. U ovoj igri - ako je verovati svedočanstvima na internetu - osećate se kao da ste ubili čudovište. Zato što su čudovišta... pa, čudovišna.

Hoozuki no reitetsu

"Na onom svetu postoje raj i pakao."
"Pakao se deli na dve grupe, 8 velikih i 8 hladnih paklova i, dalje, na 272 manje oblasti."

Ukucajte u Guglov pretraživač gornji naslov i kladim se da ćete među prvim rezultatima dobiti link ka ovom tekstu. To je upravo i bio jedan od razloga koje sam imao u umu kada sam pokretao blog, a ne pisanje o stvarima o kojima pišu na hiljadu drugih manga i anime blogova - osim u slučaju da postoji nešto što mislim da drugi nisu rekli. I, eto, ipak uspevam da dotaknem nedotaknuto. Veliki uspeh sa obzirom na rastojanje koje me deli od Japana. Zamislite šta bi tek bilo da živim tamo.

 Naslovnica trećeg toma

Ovaj naslov izlazi u čuvenom Kodanšinom časopisu Morning, tako da je pristupačan širokoj publici najraznovrsnijeg usmerenja. Autor je Nacumi Egući (Eguchi Natsumi), kojoj je to prvi serijalizovan rad, i čiji avatar možete videti ovde:

Mnogi japanski autori (stripova, ali i drugih formi) koriste ovakve slike umesto fotografija i time stvaraju oreol misterije oko svoje javne persone. Ovde je zanimljivo to što gospođ(ic)a Egući izgleda poput "demona" iz svog glavnog dela.

Za razliku od Šuejšinog sajta S-manga.net, Kodanšin KC+ (Kodansha Comics Plus) ne omogućava besplatno čitanje čitavih poglavlja, već samo uzoraka od nekoliko stranica (barem ovo malo naslova što sam gledao). U ovom slučaju dobili smo 7 stranica, od čega su samo 3 bile iz prvog poglavlja (ostalo otpada na korice i sadržaj). Takođe, Šuejšini stripovi su u flešu, pa može da ih čita bilo ko, dok je za Kodanšine potrebno instalirati specijalni plagin zvan Kroše (Crochet).

Iz gore rečenog sledi da nisam uspeo mnogo da vidim. Ali, iz onog što sam uspeo, kao i iz onog što sam pročitao u Kono manga ga sugoi! (gde deli 19. mesto u muškoj grupi), mogu da zaključim sledeće:
- radnja se dešava u paklu;
- tankoboni su neuobičajeno kratki - oko 120 stranica po tomu, uz standardnu cenu;
- glavni lik je Hozuki, prvi pomoćnik Jame, vladara pakla i velikog sudije iz budističke mitologije (Enma daioh je njegovo japansko ime);
- izgleda da ima dosta humora, ili barem cinizma - što me podsetilo na Disgaeu;
- vizuelizacija je na momente vrlo interesantna, i podseća me na drevne japanske ilustrovane svitke (emakimono).

Inače, tema raja i pakla je česta u modernom japanskom stripu i animaciji, ali predstave hrišćanske verzije dominiraju - ne mogu lako da se setim naslova koji koristi budističku varijantu. Hozukijevo ime sadrži 2 karaktera, od kojih je prvi oni - "demoni" je možda najbolji prevod - a drugi je "svetlo", "lampa". Sam naslov znači "Hozukijeva hladnokrvnost".

Za sada su objavljena tri toma, a ovih dana je izašao i spisak nominovanih dela za Veliku stripovsku nagradu (Manga taisho) - ukupno 15 naslova, a Hoozuki je među njima. Dobar početak za Đavosjaja.

Najave za neka kulturna dešavanja

Definitivno je odlučeno. Moje obaveze u narednih mesec dana, to jest.

Kao prvo, 31. januara u 20h u Domu kulture Studentski grad na Novom Beogradu biće održano predavanje o japanskom stripu, s piscem ovog bloga u ulozi predavača.

Kao drugo, 20. februara u 19h u Domu omladine Beograda isti predavač će pričati o fenomenu Đođove bizarne avanture i pokušati da obrazloži razloge za njen uspeh.

Pozivam sve koji su u mogućnosti da dođu, ako ih išta od toga zanima.

Ben-to (TV-anime, 2011.)

Televizijska serija u 12 epizoda, emitovana u Japanu u periodu od oktobra do decembra prethodne godine.

Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.

Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.

Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.

A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).

Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.

Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.

Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.

Pop-fenomeni: zabavljačke trupe

Kada bih birao samo jedan reprezentativan fenomen japanske popularne kulture u poslednjih nekoliko godina, to bi bila eksplozija ženskih zabavljačkih trupa, kao što su AKB 48 i Ayaman Japan. Niste čuli za njih? Shame on you. Ali, nažalost, niste propustili nikakav kvalitetan vid zabave - samo vrlo specifičan.

Čitam ja tako Kono manga ga sugoi! i naletim na listu najboljih stripova iz prethodne godine po mišljenju Fantaziste Sakurade, jedne od tri ključne članice Ayaman Japana. I znate šta? I Am a Hero na prvom mestu. Devojka uopšte nije glupa. Taj naslov nije privlačan na prvi pogled i svakako nije lako štivo.

To me je navelo na razmišljanje o japanskim idolima kao ljudima posvećenih određenoj profesiji. Koliko god te stvari nekima izgledale glupo ili čak idiotski, ništa nam ne govore o prirodi ljudi koji se time bave.

AKB je skraćeno od Akihabara (deo Tokija), a 48 je ukupni broj članica, podeljenih u nekoliko "timova". One su, prosto rečeno, zabavljačice - po potrebi idoli, pevačice, igračice, glumice, "talenti", kako već situacija zahteva. Imaju svoje dnevne predstave u sopstvenom pozorištu, izdaju singlove, pojavljuju se u svim mogućim medijima. Čovek koji je iza njih je verovatno najveći mastermajnd u svetu japanskih medija: Jasuši Akimoto (Yasushi Akimoto), jedna od ključnih ličnosti Univerziteta lepih umetnosti i dizajna u Kjotu. Ne učestvuje ih svih 48 u svim dešavanjima i sastav čitave grupe je promenljiv, ali neizvesnost i pompa oko izbora novih članica su na grandioznoj skali. Njihovi singlovi su najprodavanija muzička roba u Japanu poslednjih godina - normalno, vrlo sumnjivog muzičkog kvaliteta, iako ne toliko lošeg koliko su me neki kritičari naveli da mislim (tj. čuo sam i gore stvari) - a postoji priča o fanu koji je potrošio oko 200 hiljada evra na praćenje njihovih aktivnosti. Svašta čovek pročita na netu...

AKB 48

Ayaman Japan imaju sličnu ulogu, ali različitu taktiku. Njihova popularnost je eksplodirala u toku prethodne godine, i one više funkcionišu na principu urbanog mita. Ima ih oko 100, ali samo se tri glavne članice pojavljuju u medijima (Sakurada je jedna od njih). Nemaju svoju lokaciju, već se pojavljuju na žurkama i događajima u određenim delovima Tokija, i to bez novčane nadoknade, gde pričaju sa vama, piju, šale se i generalno glupiraju (a ni skidanje im nije strano). Svako ko poznaje barem jednu članicu može da ih dovede na svoju zabavu. Tamo gde su AKB 48 tipični idoli, čisti i uzorni, Ayamanke su vulgarne i provokativne. Snimile su i nekoliko pesama, a izgleda da im je česta tema jebanje.

Ayaman Japan (Fantazista Sakurada skroz desno)

Pop-gejše za (post-)moderno doba? Da, na neki način, mada će mnogi to shvatiti kao trivijalizaciju te plemenite prakse. Imaju sličnu funkciju u društvu - sasvim je druga stvar što je društvo takvo kakvo je.

Možda postoje i muške zabavljačke trupe nalik na AKB 48, ali ne, dođavola, ne! O tome nećete čitati ovde. ;) Nikad!

Manga u 2011. godini (Kono manga ga sugoi! 2012 - muška kategorija)

Ovaj vodič za mange, čiji se naziv prevodi kao "Ovi stripovi su sjajni!" objavljuje izdavačka kuća Takarađimaša (Takarajimasha) u decembru svake godine. Karakterističan je po tome što deli stripove u dve kategorije - mušku i žensku - na osnovu časopisa u kojima su prvobitno objavljeni. Međutim, časopisne verzije se ne uzimaju u obzir, već se računaju samo knjiška izdanja - tankobon - objavljena u periodu od 01.10. prethodne godine do 30.09. tekuće godine. Iz tog razloga se neka aktuelna imena - kao što su Hiranovi Drifters, čiji je prvi tom objavljen pre tog vremenskog perioda, a drugi, najnoviji, posle - neće pojaviti na ovogodišnjim listama.

Takarađimaša organizuje nekoliko anketa - sa poznatim ličnostima (idoli, muzičari, TV lica, glumci, pisci...), sa zaposlenima u knjižarama, sa urednicima određenih časopisa, među decom iz osnovnih, srednjih i viših srednjih škola, sa univerzitetskim manga-klubovima i sl. - u kojima svako daje svoju listu najboljih 5 naslova iz datog vremenskog perioda, pa zatim prva mesta dobijaju 10 poena, druga 9, treća 8 itd. Na kraju se svi poeni iz svih anketa sabiraju i dobijamo glavnu listu za određenu kategoriju. Skrećem pažnju da za "ženske" naslove ne glasaju samo osobe ženskog pola, kao ni za "muške" samo muškarci, već da su ispitanici prilično mešana grupa.

Osim tih standardnih anketa, svaki broj donosi i malu anketu sa 20 izabranih manga-autora, crtača ili scenarista koji su bili na prošlogodišnjim listama među prvih 20. Svaki put se postavljaju tri pitanja, a samo je jedno - "koje stripove trenutno pratite?" - konstantno. U ovom broju ima još nekoliko novina, ali hajde da se prvo bacimo na mušku listu i da je analiziramo u skladu sa našim skromnim znanjem.

Knjiga daje detaljnije opise za prvih 20 iz obe kategorije, ali postoji spisak prvih 50 mesta, koji ću ja preneti dole. Ukupno 481 naslov ima bar neki poen u ovoj kategoriji. U prvoj zagradi je broj poena, a imena autora sam dao po međunarodnoj transkripciji (da bi neko mogao eventualno da pronađe više podataka na internetu), iako po japanskom redosledu, tj. prvo prezime, potom ime.

01.(113) Black Jack sousaku hiwa (Tajna epizoda o produkciji Blek Džeka) - priča: Miyazaki Masaru, crtež: Yoshimoto Kouji
02.(105) Gurazeni - priča: Moritaka Yuuji, crtež: Adachi Keiji
03.(89) Mashiro no oto (Zvuk beline, ili možda, metaforički, "savršen zvuk") - Ragawa Marimo
04.(86) Hunter x Hunter (čita se "hanter hanter") - Togashi Yoshihiro
05.(59) Sangatsu no Lion (Martovski lav) - Umino Chika
06.(57) Dogesen - planer i kolaborator: Itagaki Keisuke, priča i crtež: Rin
07.(56) Ano hi kara no manga (Stripovi posle onog dana) - Shiriagari Kotobuki
08.(55) Shingeki no kyojin (Napad divova) - Isayama Hajime
09.(54) Meshibana deka tachibana (?) - priča: Sakado Sabei, crta: Tabii Tori
10.(49) Nobunaga concerto - Ishii Ayumi

11.(48) Ao no excorcist (Plavi isterivač đavola) - Katou Kazue
12.(47) Ryuu no gakkou wa yama no ue (Zmajeva škola je na vrhu planine), kolekcija priča - Kui Ryouko
12.(47) One Piece - Oda Eiichirou
14.(46) I Am a Hero - Hanazawa Kengo
14.(46) Gin no Saji (Silver Spoon, Srebrna kašika) - Arakawa Hiromu
16.(42) Nejimaki Kagyuu (Uvrnuta Kagju) - Nakayama Atsushi
17.(41) Asahinagu (?) - Kozaki Ai
18.(40) Hana mote katare (na engleskom Say It with Flowers) - Katayama Yukiwo (kooperacija: Higashi Momoji)
19.(38) I (englesko "ja") - Igarashi Mikio
19.(38) Hoozuki no reitetsu (Hozukijeva hladnokrvnost) - Eguchi Natsumi

Dalje ću dati samo naslove:

21.(37) Shin Tenisu no ouji-sama (Novi Princ tenisa)
21.(37) Bakuman.
21.(37) Magi
24.(36) Gintama
25.(35) AKB 49
26.(34) Thermae Romae
27.(33) Nanamaru sanbatsu
27.(33) Musicophilia
29.(31) Again!!
29.(31) Uchuu kyoudai (Kosmička braća)
29.(31) Barakamon
32.(29) Hina-matsuri (to je naziv za japanski Festival lutaka)
33.(28) ?
33.(28) Sket Dance
33.(28) Hoshi wo tsugu mono (prema romanu J.P.Hogana Inherit the Stars)
36.(27) A-bout!
36.(27) Gantz
38.(26) Kakko kawaii sengen!
38.(26) Genshiken druga generacija
38.(26) Nichijou (Svakodnevno)
38.(26) Hibi rock (?)
42.(25) Kingdom
42.(25) Soushi Book Guide (Sound Book Guide je engleski podnaslov)
42.(25) Chuugoku yome nikki (Dnevnik kineske neveste)
42.(25) ?
46.(24) ?
47.(23) Otoyomegatari (Priča o nevesti)
47.(23) Kokkoku (Trenutak po trenutak)
47.(23) 1/11 (Jedna jedanaestina)
47.(23) Mahou shoujo Madoka Magica

? znači da ne znam kako se čita neka reč ili da imam dilemu, pa ću ubaciti informaciju kad saznam više (ah, te prednosti elektronskog objavljivanja!). Za prvih 20 sa spiska knjiga daje tačan izgovor, pa ako postoji neslaganje sa nekim drugim izvorima informacija (ANN, Baka-updates...) ovo kod mene je tačno.

Prvo o onome čega nema. Od prošlogodišnjih prvih 20, 5 naslova je ostalo u toj grupi, još 5 se našlo između 21. i 50. mesta (i jedne i druge sam gore boldovao), Drifters nisu imali novo izdanje u datom periodu, 4 mesta su zauzimala jednotomna izdanja, Hagaren (Čelični alhemičar) je završen, a 4 naslova su znatno pala: Cveće zla, Teppuu, Giant Killing i Yowamushi Pedal. Dok su prva dva serijala bila tek započeta, poslednja dva su već nekoliko godina standardna imena na ovim listama - posebno Đaikiri (skraćeno od Đaianto kiringu, kako Japanci izgovaraju taj naslov), koji je u prvih 20 od početka svoje serijalizacije - tako da me je njihovo odsustvo iznenadilo.

Nema Naruta, Bleacha ili čak Berserka, a oni koji misle da je to propust... pa, recimo da onda ili ova lista verovatno nije za njih ili su njihove ličnosti ostale neraskidivo vezane za prošlost, dok ovde pričamo o najnovijim izdanjima. Mene više rastužuje nedostatak naslova kao što je Imuri, ali, kako se ipak pojavljuju neki moji favoriti (I Am a Hero i Kingdom, recimo) neću se preterano žaliti.

Prva 4 naslova su se prilično odvojila, ali ni blizu koliko se odvojio Shingeki no kyojin prethodne godine sa svojih 313 poena. Prvo mesto me je takođe iznenadilo, jer prethodno nisam bio ni čuo za naslov (koji je izlazio neregularnim ritmom u časopisu Weekly shonen champion), ali znam koliko Japanci vole priče autobiografske ili kvazi-autobiografske prirode (poput Bakumana.), pogotovo kada se radi o životu crtača stripova. Ovde je glavni lik Osamu Tezuka i priča se (navodno) zasniva na njegovim beleškama.

Gurazeni je o bejzbolu, Mashiro no oto o sviraču šamisena, a zatim je tu čuveni Hunter x Hunter, koji posle 29 tomova i mnogobrojnih peripetija oko izlaženja doživljava preporod interesovanja.

Od 5-9. mesta razlika je minimalna. Nisam preterano zainteresovan za Ćiku Umino, i o Martovskom lavu možete saznati dovoljno iz drugih izvora, ali Dogesen mi je bio zanimljiv pošto je u rad uključen Itagaki, poznat po Grapleru Bakiju. Oni koji znaju nešto o tome biće iznenađeni da čuju da ovaj novi rad ispituje temu nenasilja. Ali, Itagaki ne bi bio on kada ta ideja zastupanja nenasilja ne bi bila odvedena do ekstrema. "Dogeza" je reč za molitveni položaj potpunog pokoravanja i glavni lik u ovom stripu koristi takvu taktiku kada želi da zaustavi zločin ili nepravdu. Takvo poništavanje ega i pristajanje na poniženje uvek imaju jak psihološki efekat na sve prisutne. Kako bilo, pročitao sam samo prvo poglavlje preko neta (kao i u slučaju nekih drugih naslova ovde) i ne mogu da kažem mnogo o radnji osim već rečenog. Crtački stil je čist Itagaki, iako je on potpisan kao "planer i kolaborator", a za tekst i crtež je bio zadužen određeni Rin, o kome ne znam ništa. Možda bi neko pomislio da je u pitanju Itagakijev pseudonim, ali postoji kvaka: posle 3 toma Dogesen je završen zbog neslaganja između svojih tvoraca i Itagaki je u decembru započeo drugu seriju sa istom temom i u istom časopisu (a to je Weekly Manga Goraku). Moguće je da je dotični Rin njegov bivši asistent.

A onda, tu je Kotobuki Širiagari (Stripovi posle onog dana). Od svih imena japanskog stripa, on je jedno od poslednjih koje sam očekivao da vidim ovde - neuobičajan, nadrealan i van svih pomodnih tokova, jedan od mojih omiljenih autora, svakako. Ima on svoju publiku, naravno - inače nikad ne bi stekao reputaciju koju ima - ali mislio sam da ona ne može ni u ludilu da ga ubaci u top 10, osim ako to ludilo nije on manufakturisao. Na sreću, nisam bio u pravu. "Onaj dan" iz naslova je asocijacija na 11. mart, dan velikog zemljotresa koji je izazvao katastrofalan cunami i šokirao svet. U pitanju je kolekcija kratkih priča, prvobitno objavljenih u Comic Beam-u (Thermae Romae, Imuri) i sakupljenih u samo jednom tomu.

Shingeki no kyojin je predstavljen sa tomovima 3-5 (6. je izašao u decembru), ali tim naslovom ću se baviti posebno (mada verovatno ne tako brzo).

O 9. mestu ne znam ništa osim da ima veze sa hranom. Japansko pismo čitam uz veliki napor, tako da se prvo usmeravam na meni najinteresantnije naslove. Inače, gurmanske mange ćemo prilično sretati ovaj put, pogotovo u ženskoj kategoriji. Nobunagin koncert je o momku koji prolazi kroz vreme (česta tema u modernom japanskom stripu, čak prečesta) u doba Zaraćenih država i Ode Nobunage.

Od ostalog, a meni do sada nepoznatog, Uvrnuta Kagju, I i Hozukijeva hladnokrvnost su mi privukli pažnju - prvi zbog izgleda (ludilo!), drugi zbog autora (Igaraši), treći zbog teme (fantazija, pakao) - ali tim stvarima ću se takođe baviti posebno, što sam već započeo u ovom unosu.

Za kraj sledi lista najboljih časopisa namenjenih muškoj publici. To nije neka originalna lista - kao što biste možda poverovali na osnovu izveštavanja drugih izvora informisanja - već je dobijena na osnovu sabiranja poena za svaki naslov koji je izlazio u datoj publikaciji.

1.(349) Shuukan shonen jump (Nedeljni džamp za dečake): Hunter x Hunter, One Piece, Bakuman, Gintama, Sket Dance, Toriko, Naruto, Bleach, Hetappi Manga Laboratory R(eturns), Medaka Box...
2.(270) Morning: Gurazeni, Hozukijeva hladnokrvnost, Kosmička braća, Uglavnom plačem...
3.(234) Shuukan shonen champion (Nedeljni šampion za dečake): Tajna epizoda iz produkcije Blek Džeka, Plod četvrtka...
4.(176) Big Comic Spirits: I Am a Hero, Asahinagu, Gledaj ovo S!, Ušiđima Kamataš...
5.(173) Jump Square: Plavi isterivač đavola, Novi princ tenisa, Zgodna i slatka deklaracija!, Gag manga biyori...


6. Shuukan shonen magazine (Nedeljni magazin za dečake)
7. Comic Beam
8. Shuukan young jump (Nedeljni džamp za mlade)
9. Afternoon
10. Gekkan shonen magazine (Mesečni magazin za dečake)

Nedeljni shonen jump na prvom mestu ne iznenađuje, za razliku od Shonen championa na trećem, ali taj je dosta poena osvojio zahvaljujući stripu o Tezukinom radu na Blek Džeku. Od časopisa za zreliju publiku, Morning je ubedljivo prvi, uprkos padu interesovanja za Giant Killing ove godine, ali tu su i meni dragi Big Comic Spirits (koji, istorijski gledano, ima neprevaziđen portfolio) i Comic Beam, sve draži Nedeljni young jump, kao i za fanove SF-a i fantastike nezaobilazni mesečnik Afternoon.

Očekujte na ovom blogu još puno zanimljivosti iz ovog vodiča za stripove.

Nejimaki Kagyuu

Uvrnuta Kagju. Tako bi glasilo moje tumačenje naslova, ne nužno i najbolje moguće - jer odaje pol protagoniste, dok na japanskom ovaj ostaje skriven - tako da ga uzmite sa rezervom. Ali, sve je u ovom stripu uvrnuto, počev od izgleda, koji uzima neke prepoznatljive stereotipe i izvitoperuje ih do originalnosti.

Pročitao sam samo prvo poglavlje na sajtu izdavača (Šuejša), i za sada je priča u skladu sa ovim izgledom. Iako sama ideja zabune oko pola glavnog junaka (junakinje) nije nova, ova serija odiše svežinom, jer spaja tu ideju sa borilačkim veštinama koje su me asocirale na Dragon Ball - ovde bi Gokuov parnjak bila Kagju sa svojom tehnikom "uvrnute pesnice" (bukvalno: pesnica uvrtanja šrafa) - i podiže čitavu tu nadrealnu atmosferu primerenije nivou odrasle publike.

Nejimaki Kagyuu izlazi u Nedeljnom jang džampu (Young Jump), rame uz rame sa naslovima kao što su GANTZ, Kingdom i 81 Diver. Autor je Acuši Nakajama (Nakayama Atsushi), u Japanu poznat po Traumeister-u, rađenom za Nedeljni šonen sandej (Shonen Sunday), ali Kagyuu mu je prva serija u sejnen-časopisima. Do sada su izašla tri toma.

Naslovnica 3. toma

Prevoda za sada nema - nema čak ni skenova originala - i zato sam i bio primoran da čitam zvaničnu probnu verziju. Mada, pošto mi je bila dovoljno zanimljiva, možda i naručim prvi tom. Izraz koji se pojavljuje u opisu koji sam čitao u Kono manga ga sugoi! je "vizuelni šok". Vala baš, ali na jedan uvrnut i neočekivan način.

Manga u 2011. godini (uvod)

Sada nas čeka zanimljiv deo, pun nepoznatih imena i naslova koji zvuče intrigantno, a o kojima ni ja ne znam skoro ništa. Dakle, Japanci biraju najbolje iz prethodne godine, a mi pažljivo slušamo, nadajući se da ćemo tu pronaći nešto za sebe - ne nužno nešto što će nam promeniti život ili pogled na umetnost, ali u najmanju ruku nešto što će nam doneti dosta zadovoljstva i prijatno utrošenog vremena.

Kao i prethodne godine, i ove ću se osvrnuti na 3 različite "best of" liste sastavljene od strane 3 različita izdavača - da podsetim, radi se o vodiču Kono manga ga sugoi! i časopisima Otonafami i Freestyle. Primerak ovog prvog mi je stigao poštom pre neki dan, a verovatno ću ove godine napraviti izuzetak i naručiti i ovaj poslednji.

Otonafami, izdanje za februar 2012, i Freestyle broj 17

Uzevši u obzir da prvi izvor posedujem, a za druga dva informacije pronalazim na internetu, prvi deo će biti najduži - osim ako se ovaj izveštaj ne oduži, a u međuvremenu mi stigne i Freestyle.

Manga/anime parafernalije 6: Di molto bene

To je naziv japanske kompanije koja se specijalizovala za izradu figurica prema likovima iz ĐoĐove bizarne avanture.

Figurice su super-kvalitetne, sa mnoštvom detalja i živopisnih boja. Evo najnovijeg proizvoda:

 

Ovo je Kejćo Niđimura (Nijimura Keichou) iz 4. dela, Dijamant je nesalomiv. Ispod njega vidite petoricu minijaturnih vojnika koji predstavljaju njegov stend, Bad Company. Niđimurina figurica je visoka oko 15cm, a vojnici su oko 2cm, i, s obzirom na tu veličinu, izgledaju mi izuzetno lepo napravljeni. Cena je 4 500 jena, što je trenutno nešto malo manje od 45 evra, a ovo je druga verzija ovog lika, sa drugačijim izborom boja.

Evo još par figurica od istog proizvođača koje su me impresionirale:

Sjajno, zar ne?