Final Fantasy Tribute - Thanks -

Čuveni japanski serijal video-igara Final Fantasy napunio je 25 godina. U čast tom jubileju, Square-Enix je 5. decembra objavio album na kome 25 izvođača ukazuje počast serijalu aranžirajući kompozicije iz njegovog obimnog muzičkog kataloga.

Od tih 25 imena, neka su mi dobro poznata, neka znam samo po čuvenju, a neka su mi potpuno nepoznata. Numere su podeljene na 2 diska, a mnoge od njih se sastoje od više kompozicija stopljenih u jednu (eng. "medley").

Nije tajna da nikada nisam bio fan originalnog kompozitora Nobua Uemacua - nisam čak ni poštovao njegov rad preterano - i uvek sam beskrajno više voleo njegove naslednike na serijalu: Masašija Hamauzua (HAMAUZU Masashi) i Đun'ju Nakana (NAKANO Junya). Kako bilo, Uemacuove kompozicije su obeležile mladost mnogih generacija i za neke ljude poseduju ogromnu nostalgičnu vrednost, a i mnoge vredi čuti na ovom albumu u novim aranžmanima, daleko kompleksnijim i raznovrsnijim od originalnih. Od uvodne Uvodne teme u ska-džez verziji legendarnih Ska-para (Tokyo Ska Paradise Orchestra) do jedine vokalne pesme na albumu, Melodies of Life, u izvođenju anđeoske Aoi Tešime i elektro-čarobnjaka De De Mouse-a (od koje, doduše, ni oni nisu mogli da naprave dobru pesmu), ovo je prilično zanimljiv i žanrovski i tonalno dovoljno raznovrstan album da omogući slušanje od skoro 2 i po sata bez zasićenja.

Listu izvođača možete videti ovde (CD Japan). Evo ga i trejler:

Album možete naći ako krenete od sledećeg linka:
http://jmp3up.info/page/1
i ubacite u pretragu njegovo ime.

Yasushi Nirasawa

Da ste me pitali pre godinu-dve koji je moj omiljeni dizajner čudovišta, našao bih se na muci, ali bih verovatno odgovorio Kazuma Kaneko, čovek koji je dugo vremena bio odgovoran za izgled najmračnijih Atlusovih video-igara, a to su pre desetak godina bile Persone, Shin megami tensei ili Maken X. Akira Toriyama takođe ima genijalne momente u svom radu za Dragon Quest, ali mi je Kaneko u svojoj manjoj pristupačnosti bio za nijansu draži . Ovde ne računam ljude kojima je takav dizajn bio preduslov za njihov osnovni rad, kao što su Hirohiko Araki ili Kentaro Miura i drugi.

Da me neko pita isto pitanje danas, ne bih mogao da odgovorim. Jer pojavio se novi konkurent za to mesto, Japanac Yasushi Nirasawa. Pre par meseci sam, listajući jedan japanski časopis, naleteo na reklamu za njegovu knjigu ilustracija Zangyack Works: LOG, koja na nešto manje od 100 stranica u boji prikazuje njegove radove vezane za novi tokusacu serijal Gokaiger.

Svet japanskih igranih televizijskih SF programa mi nije preterano poznat, ali, u svakom slučaju, neki dizajni koje sam video izgledaju impresivno na papiru, nezavisno od (ne)uspešnosti producenata da ih prenesu u naš realni svet. Nirasawa radi taj posao već duže vreme, dizajnirajući za neke nove iteracije Kamen Rider-a ("Maskiranog jahača"), koji se u Japanu prikazuje već decenijama.

Ako vas ovo zanima, možete započeti pretragu od ovog linka ka Wikipediji.

Nagrade i glamur

Pre par dana su objavili spisak nominovanih izvođača za 54. Nihon Record Taisho (Japan Record Awards) događaj, koji je neki japanski ekvivalent američkom Grammy-ju, i održava se krajem decembra. E, to već jeste čisti mejnstrim, i većinu tih izvođača nisam slušao - ali jesam nekoliko, na primer Leo Ieiri, koja je veliki favorit za nagradu za najboljeg novog izvođača. Meni zvuči kao Tamurapan, samo prosečnije i sa mnogo manje interesantnim aranžmanima. No, evo nekoliko fotografija sa konferencije za štampu, zbog kojih i pišem ovaj unos (kao i zbog šarmantne Tine Carine) - tu su svi učesnici konferencije, AAA, tri članice super-grupe AKB48, Kyary Pamyu Pamyu, Tina Carina, Ieiri Leo, i grupa Sekai no Owari ("smak sveta"), tim redom:

Moraću da preslušam i album od Kyary Pamyu Pamyu, "Pamyu Pamyu Revolution", pošto ga smatraju značajnim za trenutnu muzičku klimu - čak ga je i synchroflash (videti prethodni unos) stavio u "najbolje iz 2012.", mada sam ja još sumnjičav po tom pitanju...

Razotkrivanje J-popa

Već sam u prethodnim porukama pisao na šta mislim kad kažem 'J-pop' - ukratko, na popularnu muziku nastalu u Japanu.

Na osnovu brojnih informacija, može se zaključiti sledeće:

1. Japan je drugo po veličini muzičko tržište na svetu.

2. Tokio je svetska muzička prestonica, prema broju muzičkih dešavanja i ponuda.

Naravno, nisam proverio brojke, zato što na osnovu utiska dobijenog tokom istraživanja potpuno verujem u te informacije, ali ću jednom i to pokušati da potvrdim, ako ni zbog čega drugog ono zbog samozadovoljavajućeg osećaja autoritativnosti.

Prema sajtu zasshi-data.com, Japanci imaju 64 muzička časopisa (pogledati tabelu na dnu linkovane stranice), a muzika je donekle zastupljena u i onima koji se bave drugom tematikom. Neki od njih se bave domaćom produkcijom, drugi stranom, neki su žanrovski, drugi su fokusirani na određeni instrument, treći na audio-opremu, i može se naći nešto za svakoga. Meni je prvobitno Marquee bio zapao za oko, jer sam u njemu našao neke članke i intervjue sa izvođačima koji me interesuju, i on se bavi domaćom (japanskom, da ne bude zabune!) pop-rok scenom i izlazi dvomesečno. Sada, suočen sa takvim mnoštvom magazina, više nisam siguran šta bih najradije nabavio. Ah, te čari super-kapitalizma!

Najveći japanski sajt koji se bavi muzikom je već pominjana Natalie.mu (volim da je pominjem u ženskom rodu), koja donosi brdo vesti iz svih mogućih žanrova popularne muzike, kao i rubriku Power Push, sa tematskim člancima i intervjuima, a ima i veliku bazu izvođača, gde možete naći fotografije i linkove za dalje istraživanje. Natalie ima i dva prateća sajta, jedan koji se bavi stripom (Comic Natalie), i drugi koji se bavi komičarima (Owarai Natalie), koji su značajan deo japanske popularne kulture. Mene taj drugi ipak ne zanima preterano (a nemam ni vremena da proverim da li grešim), ali Comic Natalie je jedan od mojih osnovnih izvora informacija o japanskom stripu već duže vreme.

Iako je Natalie po svom položaju najveći izvor japanskih muzičkih vesti - dakle, mejnstrim po definiciji - ono o čemu oni pišu nije ni izbliza uvek mejnstrim muzička scena (ili stripska). Nema baš svega, to je tačno, ali pojavljuju se i mnoga "opskurna" imena. Mnogo toga možete pronaći na internetu kao preporuku ovog ili onog znalca, ali to je rascepkano i podeljeno na toliko strana (tj. znalaca) da jednostavno gubim volju za takvim istraživanjem. Ovde je sve na jednom mestu, i nedostatak bilo kakvog vrednovanja je čak osvežavajući. Ostavljen sam sam sa svojim... ukusom, valjda? Do sada sam se vodio preporukama ljudi koji delimično prate japansku scenu, kao što su bili ongakusei ili Olivier Van, ali otkrio sam da postoji mnogo više - mnogo, mnogo više - meni vredne muzike nego što je ijedan pojedinac sposoban da mi preporuči. Najbliži ukus mome ima Francuz sa nadimkom synchroflash, i on sluša u proseku nekoliko novih albuma dnevno već godinama, ali čak i njegove liste najboljeg iz određenih godina imaju propuste i viške (po meni). Recimo, njemu je na (trenutno) 33. mestu najboljih izdanja iz 2012. album Plus to Minus no shikumi od grupe nano.RIPE koji je meni sasvim prosečan, a glas pevačice mi je čak iritantan. Sličnu muziku - melodičan gitarski rok sa fantastičnim temama - sviraju Pirokalpin, koji su mi mnogo draži, i njih nema na pomenutim listama. Chara mi je genijalna, i kad je na vrhuncu forme, malo toga iz svetske popularne muzike može da se meri s njom, ali novi album od Urbangarde mi je nekako smisleniji i koherentniji od njenog (koji je odličan, moliću lepo!). Ipak, globalno su to mnogo moćne liste.

Sada se, međutim, javlja drugačiji problem. U poslednja dva meseca, Natalie je objavila preko 100 muzičkih članaka u rubrici Power Push. Kako u takvom mnoštvu pronaći ono što me zanima? Nema pravila - možda se sve svodi na intuiciju - ali za mnoge bendove sam se zainteresovao preko njihovog izgleda ili vizuelnog identiteta (koji ne mora uvek da se svodi na fotografije članova) - ili je to možda kod nekih bilo odsustvo "neželjenog" izgleda? Recimo, World Order - sedmorica muškaraca u poslovnim odelima koji zauzimaju čudne poze:

 Kako je moguće da oni ne budu interesantni? Ah, dobro, verovatno jeste moguće, ali slučaj je hteo da ne bude tako ovaj put, i naleteo sam na nešto koreografski daleko zanimljivije od Gangnam style-a - da ne kažem da je muzički superiornije. I Urbangarde sam "otkrio" na taj način. Mislim , pevač koji ima frizuru poput ludog umetnika i pevačica koja izgleda poput prelepe porculanske lutke... i urodilo je plodom. Ta metoda mi je pomogla čak i kog izvođača potpuno normalnog i neupadljivog izgleda kao što je Sekitori Hana. Kad smo već kod nje, evo snimka sa njenog koncerta (pesma sa prošlomesečnog albuma):

Ova pesma, budući bazična po svom aranžmanu, dobro pokazuje po čemu se moderna japanska muzika razlikuje od, recimo, američke - muzički ni po čemu, jedino što japanski jezik ima drugačiju fonetiku i drugačije se peva na njemu. Neki će taj nedostatak nacionalnog muzičkog identiteta uzeti za zlo, ali recimo da on ipak postoji, samo je prilično ograničen u odnosu na neku vrstu globalnog muzičkog identiteta koji vlada tamo.

Uf, mnogo sam se raspisao ovaj put, a o muzici nema mnogo smisla pričati. Imam u planu jednu malu prezentaciju u narednim mesecima, i bićete obavešteni o njoj na vreme. Predlažem da u međuvremenu odete na ovu stranicu i počujete nekoliko ekscentričnih pesama od Her Ghost Friend, koji su ih besplatno stavili na SoundCloud - ali, požurite, biće tamo samo do 25. decembra!

Out of Print!?

Kultna japanska folk/progresivna rok grupa Zabadak reizdala je svoje najbolje albume! 12. decembra objavljen je boks-set od 5 SHM-CD-ova. Neka vas ova slova ne zaplaše, SHM-CD je u Japanu čest format - CD od nešto boljeg materijala - za koji vam ne treba nikakva posebna oprema, a ni u ceni nisam primetio nikakvu razliku. Evo, ovih 5 u kutiji koštaju 10000 jena (za strano tržište, tj. bez plaćanja poreza), što nije skupo za takvo izdanje (oko 100 evra). S druge strane, nisam imao da izdvojim toliku cifru za te potrebe, a tu bi još bili poštarina i eventualni troškovi na carini. Dodatni udarac zadaje činjenica da je već 15. decembra, kada sam bacio pogled na CD Japan u vezi datog proizvoda, ovaj bio Out of Print! Samo 1000 primeraka je napravljeno, nažalost.

Boks sadrži 4 originalna izdanja (s novog mastera) i jedan dodatni disk sa pesmama objavljenim na singlovima, koncertnim verzijama i slično. Sve pesme su iz njihovog perioda vezanog za etiketu moon alfa, što će reći, 1989-93, što se generalno smatra njihovim vrhuncem.

Inače, koncerti Zabadaka su stvarno bili legendarni i dan-danas volim da ih gledam.

Od sada: strahoslovna muzika

Ako danas ukucate "Urbangarde" u Guglov pretraživač, dobićete među prvih 20 rezultata link ka ovom malom blogu. Veoma sam ponosan na tu činjenicu i potrudiću se da nastavim taj trend opisa i promocije relativno opskurnih izvođača na Zapadu. Odlučio sam da proširujem i apdejtujem profile (iako za sada postoji samo jedan!) kako se budem upoznavao sa radom muzičara, i čitaoci će biti pravovremeno obavešteni kada se to desi.

Žena na gornjoj slici je "kriva" za moju trenutnu... hm, opsednutost svetom japanske popularne muzike. Njeno ime - ili, bolje rečeno, ime njenog solo-projekta - je Tamurapan, i ona peva tradicionalni pop, ali vrlo dobar - odličan čak, moliću lepo. Uz to, sama komponuje, aranžira, piše tekstove i crta za svoje albume, i to je bila njena izložba slika na koju sam naleteo, koja me je naterala da pomislim: "Ah, ovo nisam znao! Da vidimo šta još ne znam!" I tako sam se okrenuo ka Natalie-i, stecištu svega bitnog što se dešava u japanskoj muzici, od idola do avangarde, i uronio u nepregledne okeanske dubine jedne strane muzičke scene, druge po veličini na svetu - ali dok se sa američkom zbližavamo od detinjstva, japanska nam ostaje velika nepoznanica.

Koji je razlog toga? Japanski jezik u većini pesama (kad već nisu na engleskom ili engreskom, jel'te)? Gluposti - većina ljudi ni ne sluša pažljivo reči, pa čak i ja retko to radim. Uostalom, Gangnam Style je dokaz da jezik nije nikakva barijera u popularnoj muzici. Možda zato što se većina stranaca prvo sretne sa idolima, visual kei bendovima ili sa popularnim grupama kao što su Perfume (koji su ipak svi redom - budimo iskreni - muzički bezvredni)? Koji god da je razlog, problem ostaje, zajedno sa predrasudama. E, protiv toga ćemo se boriti zvukom - pa i čekićem, ako treba!


Na slikama dole su neki od izvođača čija mi je muzika privlačna a koje sam slušao u poslednjih mesec dana: Chara, Chocolat, Special Others, Rin toshite Shigure, Furukawa Honpo, Negoto, Saotome satsuki, Uchuujin, Bomi, Polysics.

Svega tu ima, od fuzije džeza i post-roka (Special Others) do divljačkog garažnog roka (Saotome satsuki). Od nekih od njih (kao što su Uchuujin) čuo sam samo nekoliko pesama, jer mi nije moguće naći njihov (mini-)album onlajn. Govorim o piratskoj verziji, ali u ironičnom spletu okolnosti, vrlo mi je lako naći taj isti album ako ga platim. Međutim, u poslednjih par meseci kupio sam samo jedan CD: Geiger Counter Culture od Urbangarde, jer mislim da je vredan toga (time mislim na u startu duplo veću cenu japanskih CD-ova + poštarinu + moguću carinu...), i za sada najbolji album ove godine u Japanu (rek'o ja). Ako budem kupovao još nešto u skorije vreme, to će biti album od Bomi ili, eventualno, Saotome satsuki. Bomi, koja je rođena u Njujorku od roditelja Korejaca, ali živi u Japanu od detinjstva, u saradnji sa producentom wtf-om izdala je takođe jedan od najboljih albuma ove godine; Saotome satsuki imaju 2. mini-album koji je čista eksplozija agresivne razuzdanosti i iskrene emotivnosti (to su oni što na slici gore izgledaju kao grupa omamljenih narkomana).

Za kraj, slika Joou-bachi (ili Ziyoou-vachi, kako oni sami pišu svoje ime latinicom), Kraljice-pčele, mada u starijem sastavu, sa početka godine, kada je sa njima još bila gitaristkinja Gigi. Glem-pank, ali za pravi utisak treba ih videti uživo.

(Inače, sve slike su sa Natalie.mu)

Profil: Urbangarde

Pošto sam za poslednjih mesec dana čuo gomilu japanskih izvođača koje ranije nisam slušao (Tamurapan, Uchuujin, Tokyo Ska Paradise Orchestra, Elephant Kashimashi, Urbangarde, amazarashi, Shinsei kamatte chan, Novels, Yazawa Youko, Ego-Wrappin', advantage Lucy, Man with a Mission, Saotome satsuki, Suneo Hair, Monica Uranglass, Babymetal, pa čak i Polysics...), mislim da bi bio red da kažem koju o nekima od njih, kao i o onima sa kojima sam bio upoznat, ali ih nisam spominjao. Počnimo sa jednim od najboljih, možda najčudnijim, i svakako najtežim za svariti.
 
Urbangarde (japanski: アーバンギャルド) je petočlani sastav nastao sa namerom sviranja "traumatičnog tehno-popa". Plemenit cilj, nema šta. Vođa grupe je pevač Tenma Macunaga (MATSUNAGA Tenma, na slikama dole tip sa naočarima), koji se prethodno bavio poezijom i pozorištem, a osim njega su tu:
- klavijaturista Kej Jaćimura (YACHIMURA Kei), koji je studirao džez i modernu muziku;
- gitarista Šin Zeze (ZEZE Shin), s velikim iskustvom na polju metala;
- pevačica Joko Hamasaki (HAMASAKI Youko), aka Jokotan, koja je prethodno pevala šansone;
- bubnjar Kjoići Kagijama (KAGIYAMA Kyouichi), koji se priključio poslednji, 2011. godine.

Macunaga radi većinu stvari vezanih za produkciju, kao i vizuelni dizajn i video-klipove, po kojima je grupa postala poznata i izvan Japana. Prošle godine su imali prvo izdanje za jednu veliku kuću, i to za Universal Japan. Krajem decembra je izašao njihov peti album, takođe za Universal, nazvan Geiger Counter Culture.

Prvi put sam ih čuo pre neki dan, i priznajem, nisam znao šta da mislim. Sviđaju mi se... hm, možda ipak ne... ali ovo je fenomenalno... i tako kičasto...aahh!!! Ipak, utisci su se polako slegli, ili sam se ja samo navikao na njihov stil - ili oboje - i sada mislim da su Urbangarde svakako jedna od najzanimljivijih pojava na modernoj japanskoj sceni.

Njihov najjači adut su tekstovi, i sam Macunaga je rekao u jednom intervjuu da na njih obraćaju najviše pažnje, a sve ostalo im je podređeno. Njihova muzika koristi elemente različitih žanrova (što se vidi iz pozadine članova), sa povremenim korišćenjem 8-bitnog zvuka. Za većinu slušalaca sa naših prostora najveća prepreka bi bila to što Urbangarde koriste dosta muzičkih fraza karakterističnih za mejnstrim J-pop, međutim, ako se samo malo potrudite, videćete da ih oni koriste u sopstvene svrhe, jer su u njihovim pesmama udruženi sa tekstovima i imidžom u čijem društvu ne izgledaju sasvim prirodno.

Urbangarde su jednim delom satiričan osvrt na kulturu idola i mnoge njihove teme su vezane za otakue. Na njihovom poslednjem albumu - jedinom koga sam za sada u celosti preslušao - nazvi nekih pesama su: "Ne zovite me magičnom devojkom", "Zbogom potkulturo", "Bizarna avantura jedne device" (ovo na japanskom zvuči još bolje: JoJo Shojo no kimyou na bouken) i "Da li su strip-časopisi i slične stvari loši?". Tenma i Jokotan pevaju na japanskom dovoljno jasno, međutim, moje znanje tog jezika je očiglednije pri čitanju nego pri slušanju, tako da razumem tek polovinu otpevanog. No, čak i tako vidim koliko se Urbangarde udaljavaju od muzike običnih pop-bendova, krećući se u pravcu njene dekonstrukcije.

Evo ga jedan muzički spot iz njihove ranije faze, za pesmu Concrete Girl:

A evo i nečeg sa poslednjeg albuma - kraća verzija spota za pesmu Umarete mitai:

A evo ih i uživo:

Keići Suzuki (SUZUKI Keiichi), legendarni kompozitor poznat na Zapadu po muzici za video-igru Earthbound, a u Japanu kao član grupe Moonriders, nazvao je u oktobru Geiger Counter Culture (trenutno) najboljim albumom godine u domaćim okvirima, a i meni sve više prirasta srcu...

JOJOmenon and Others

Desilo se nešto čudno. Novembarski broj časopisa Da Vinči, koji mi je poslat 15. oktobra, još uvek nije stigao, a JOJOmenon, poslat 23. - 8 dana kasnije - jeste, i to 1. novembra. To znači da je stigao za 9 dana, iako je ranije za takvu pošiljku obično bilo potrebno 12-16 dana. Nadam se da će kopija Da Vinčija ipak stići, pošto časopise, za razliku od knjiga i knjiga-časopisa (mooks), posle određenog vremena nije lako nabaviti. Tema broja je Fumi Jošinaga, manga-autorka, i to ne bih voleo da propustim.

No, JOJOmenon je dovoljan da me baci u ekstazu svojom sadržinom, a bogami i dizajnom, pošto sadrži puno lepih ilustracija i fotografija. Ovde se radi o mook-u (videti gore) koji je izdala Šuejša, najveći japanski izdavač stripova (po zaradi, ne po broju publikacija), kao specijalno izdanje svog modnog časopisa Spur, posvećeno proslavi 25 godina postojanja ĐoĐove bizarne avanture. Verujem da je Hirohiko Araki najzastupljeniji crtač stripova u japanskim medijima poslednjih meseci (a možda i duže), i ovo je samo šlag na torti. Pošto je proizvođač tog šlaga ista kompanija koja objavljuje i pomenuti strip-serijal, moglo bi se posumnjati u "objektivnost" tih prikaza, ali zato postoje i mnogi drugi članci i retrospektive, uvodi i odvodi i slojevi na toj torti, za koje su često bili zaslužni i drugi, nezavisni izvori. Pre nego što pređem na JOJOmenon, evo nekih pojavljivanja Arakija ili njegovog magnum opusa u medijima:
- intervju sa Arakijem u časopisu Euromanga, koji se bavi evropskim stripom, i to u memorijalnom broju posvećenom Mebijusu;
- specijalni dodatak strip-časopisu Ultra Džamp posvećen ĐoĐou, sa ilustracijama drugih crtača (Torijame, Ode, kolektiva Clamp, Togašija i mnogih drugih, iako uglavnom iz Šonen Džampa) i prikazima raznih projekata, kao što je nova video-igra ili serija romana rađenih na osnovu ĐoĐovog univerzuma; video sam ilustracije na nekom sajtu, i ne znam da li zvuči apsurdno ili ne, ali najviše mi se dopala ona od Masašija Kišimota (autora Naruta), što mi  u stvari govori da je on odličan ilustrator, kada shvati ozbiljno temu :) ;
- razgovor Arakija i Mike Ninagave (NINAGAWA Mika), možda najpoznatijeg japanskog fotografa i sigurno rediteljke filma Helter Skelter, u modnom časopisu Men's Non-No, za koji je ona uradila seriju fotografija inspirisanu V delom ĐoĐoa;
- Arakijevo lice na časopisu Aera, sa člankom o njemu unutra (Aera je glavnotokovski do srži, tj. zadnje kapi mastila);

- čitav broj časopisa za umetnost Bijutsu techou (Umetnička beležnica) posvećen Arakiju, gde imamo: raspravu između dvojice proučavalaca medija stripa, od kojih je jedan Go Ito, najčuvenije ime savremene japanske stripovske kritike, glavom i bradom; pa onda članak "Stendovi kao niža božanstva neoplatonizma"; pa pogled na ĐoĐoa iz uglova zapadne umetnosti, francuskog stripa, mode i modernog horora; i još mnogo toga...

- blok NHK-ovog TV programa MAGnet (Manga, Anime, Game, Net), posvećen Arakijevom najpoznatijem delu, sve sa lekcijama iz poziranja.

Ima još toga, ali ovde ćemo povući granicu. Ništa od svega pomenutog nisam čitao ili gledao, nažalost (iako bih JAKO voleo da nabavim razgovor sa Ninagavom, koja priznaje da je veliki fan ĐoĐoa... ma, jako bih voleo da vidim sve od pomenutog!), ali zato je tu za sada JOJOmenon.

Taj se sastoji iz dva dela. Prvi je nazvan "Hirohiko Araki" i tu se nalaze:
- susret sa Klintom Istvudom koji se desio u septembru ove godine u Los Anđelesu. Kratak uvod sa 10 najboljih Istvudovih filmova po Arakijevom izboru i razgovor njih dvojice; Istvud dobija sliku koju vidite na naslovnici muka i zauzvrat pozira kao Đotaro sa slike;
- ogroman intervju sa Arakijem, na skoro 10 strana;
- reportaža o putu u Njujork, gde je posetio mnoge znamenitosti i sreo se sa Fridom Đanini (Frida Giannini), kreativnim rukovodiocem modne kuće Gući;
- razgovor Arakija i Akire Jamagućija (YAMAGUCHI Akira) o vizuelnim aspektima ("Govor četkice i penkala"). Jamagući je jedan od najpoznatijih savremenih japanskih slikara, i ovde nam daruje jednu ilustraciju sa stendom iz sopstvene mašte, koja izgleda super-awesome. Šteta što nije iz jednog dela - bila bi fenomenalna kao poster - već je presavijena na dve strane;
- reportaža o studiju gde Araki radi;
- razgovor Arakija i Toa Enđa (ENJOE Toh) o narativnim aspektima. Gospodin Enđo je jedan od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca SF-a.

Drugi deo je nazvan "Stand" i tu imamo:
- priču Banane Jošimoto (YOSHIMOTO Banana), Heaven's Door;
- seriju fotografija, "The Little Girl Who Lives in the Triangular Roof House";
- reportažu o izložbi;
i nekoliko drugih stvari koje još nisam pregledao.

Tu je i kratak strip u boji, "Rohan Kišibe ide do Gućija", a dobio sam i nalepnice sa nekim čuvenim motivima. Čitavo izdanje je, što bi Amerikanci rekli, priceless za svakog fana ĐoĐoa.

The Wonderful World of Ryoko Kui

Od svih autora koji su se pojavili u poslednjih nekoliko godina, ona je jedan od najperspektivnijih. Debitovala je prošle godine sa kolekcijom priča, Zmajeva škola je na vrhu planine (Ryuu no gakkou wa yama no ue), i pokupila pozitivne reakcije. U poslednjem Kono manga ga sugoi! taj naslov je delio 12. mesto na muškoj listi sa One Piece-om. U poslednjem Freestyle-u, koji je više naklonjen umetničkim kvalitetima od ovog prethodnog vodiča za japanske stripove, prošao je još bolje, deleći 8. mesto sa drugim naslovom. Međutim, Go Ito, možda najuticajniji japanski kritičar stripova nove generacije, dao mu je maksimalan broj glasova, što nije mala stvar.

Ovog meseca se pojavila u prodaji nova kolekcija priča, Sedam slatkih zmajića (Ryuu no kawaii nanatsu no ko), i Comic Natalie je objavio članak o odabiru i pravljenju naslovnice za taj tom, gde dobijamo i mogućnost besplatnog daunloda jedne priče iz kolekcije - što sam ja naravno uradio, i mogu vam reći da sam prilično zadovoljan. Više detalja o samoj priči ćete čuti u bliskoj budućnosti.

Crtež Rjoko Kui me najviše podseća na rad Aki Irie, koju sam već pominjao kao autora Ran i sivog sveta oko nje - a i slična je to vrsta fantastike, pomešana sa puno pozitivnih emocija i dizajnom koji udovoljava današnjim moe-standardima, ali ih na neki način i prevazilazi.

Kui ima svoj blog, koji se zove Nishi ni wa ryuu ga ita (Na zapadu bejahu zmajevi) i na japanskom je, ali uvek možete uživati u ilustracijama (ako već ne možete u kratkim stripovima), poput one koja prikazuje božanstvo vatre (hi no kami).

Inače, ona je iznikla iz amaterske scene (dođinši), i njeno prvo delo je prvobitno bilo distribuirano preko interneta. 

And now, something completely different...

Dakle, posle Morohošija, imamo ovo:

Comic Natalie (u slučaju da ne znate, to je japanski sajt na koji sam se često pozivao, deo većeg sajta Natalie) je sponzorisao jednu nagradu koja se zove "Manga jesen 100", i koja se sastoji u odabiru najboljih mangi iz prethodnih godinu dana, zaključno sa krajem jula, od strane aktivnih urednika časopisa. Njih 176 je učestvovalo u glasanju, a Lovely Muco! (Itoshi no Muuko) je na 9. mestu, sa 11 glasova, što je za jedan glas iznad Arakavine Srebrne kašike (Gin no saji), koja je sigurno jedan od najčešće pominjanih naslova ove godine.

Ne mogu da vam opišem koliko mi ovaj naslov deluje šarmantno i simpatično, i mislim da je vreme da psi uzmu stvar u svoje ruke... ovaj, šape, posle više desetina naslova koji su se bavili mačkama (ok, tu je i Pas koji bdi nad zvezdama, aka Hoshi mamoru inu, aka Stargazing Dog).

Molim vas da obratite pažnju: pas na slici nema manga-oči!!!

Daijiro Morohoshi's first artbook

Daiđiro Morohoši je verovatno najveći japanski autor stripova za koga niste čuli, osim ako niste čitali nešto od mojih pisanija. Poštovani Dejan Ognjanović, aka Ghoul, možda i najveći autoritet za horor na ovim prostorima, održao je pre neki dan predavanje na Sajmu knjiga o Lavkraftu u stripu - na koje nažalost nisam mogao da odem - koje je verovatno prošlo bez pominjanja Morohošija, ali ja ne znam crtača stripova koji ima sličniji senzibilitet Lavkraftu od njega. Citiraću samog sebe sa drugog mesta:

„Samo crteže gospodina Morohoshija ne umem da podražavam." Osamu Tezuka

 Tezukino priznanje je izrečeno tokom razgovora - odštampanog u specijalnom dodatku u časopisu Super Action sredinom 1985. - sa samim Morohoshijem i još jednim legendarnim autorom fantastike, Yukinobuom Hoshinom, i danas je već deo istorije. Možda u takvom „okruženju" ono može da deluje čudno - zaista, Hoshino je taj koji je najistaknutiji predstavnik detaljnog i realističnog crteža u svetu mangi. Međutim, ja sam vremenom shvatio kakvu to sposobnost ima Morohoshi koja je opčinila njegove kolege i mnoge druge tadašnje i buduće umetnike iz raznih oblasti: za razliku od sledbenika realističnog pristupa crtanju stripova, on ume da približi čitaocu neprikazivo.

 Dakle, velika je šteta (a možda i nije?) što zajednica fanova japanske pop-kulture nije zainteresovana za njega. On nikada nije bio "popularan" ni u svojoj rodnoj zemlji, ali je bio "autor stripova za autore stripova" i druge osobe iz kreativnih branši i njegov uticaj je neizmeran.

Razlog za njegovo pominjanje ovde je objavljivanje njegove prve knjige ilustracija (26.10.2012. u Japanu), u čiju produkciju je lično bio maksimalno uključen, od izbora slika do određivanja njihovog redosleda. U nju je ubačen i razgovor između njega i Josukea Takahašija (TAKAHASHI Yousuke), koji je takođe jedan od najeminentnijih autora horor-stripova u Japanu, tako da smatram svojom obavezom da nabavim knjigu u dogledno vreme, iako je cena oko 3500 jena, tj. 35 evra.

Akiko Higashimura on 999

Činjenice kažu sledeće: tekst na ovom blogu koji ima najveći broj pregleda je onaj koji se odnosi na damu iz naslova (evo ga ovde). I to ubedljivo najviše pregleda - otprilike koliko i sledećih najgledanijih 9 unosa uzetih zajedno. Zato je ovaj unos napravljen da podilazi željama publike (i mogućnostima gugla!), tako da je čak i naslov na engleskom, iz čega sledi da je njeno ime nužno u nominativu. Da li će broj pregleda ovog članka doći na prvo mesto? Ostanite sa mnom i videćemo!

Pošto već pričamo o Higašimuri, recimo onda nešto konkretno o njenoj delatnosti. Prvo - ali verovatno najmanje bitno - ona je bila zadužena za ilustraciju na omotu jedne muzičke kompilacije objavljene pre neki dan: King Songs of Captain Records, koja se bavi nezavisnim bendovima iz 80-tih i legendarnom etiketom Captain Records.

 

Druga stvar, Higašimura ima novi serijal koji se zove Kakukaku Šikađika (Kakukaku shikajika, iako nisam siguran šta se tu piše zajedno a šta odvojeno) i predstavljen je kao njena verzija Puta mange (Manga michi), što modernim čitaocima verovatno ne znači mnogo, pa ću ih uputiti na Bakumana, jer je ovde reč o devojci koja sanja o tome da postane crtač stripova. Zanimljiva uloga, sa kojom bi se mnoge srpske devojčice poistovetile. :)

Treće, u novom broju Da Vinčija (za novembar 2012), koji tek treba da mi stigne, nalazi se razgovor između Higašimure i Fumi Jošinage (YOSHINAGA Fumi), izuzetno aktuelne autorke stripova koja je i tema tog broja. Prava poslastica za sve ljubitelje japanskog stripa - razgovor dve od najvećih žena na modernoj japanskoj strip-sceni.

Iz septembarskog broja Da Vinčija

Tojota i Studio 4℃

Tojota je početkom ove godine - tačnije, u martu - pokrenula reklamnu kampanju nazvanu PES (Peace, Eco, Smile), koja je bila u vidu kratkih animiranih epizoda za koje je bio zadužen Studio 4℃, a muziku su radili 7 poznatih grupa i izvođača.

Ovako izgleda flajer za kampanju:

 

Poslednji od 7 izvođača su jedan od mojih favorita u japanskoj muzici: Spangle call Lilli line. Evo te, poslednje epizode:

Evo Tojotinog zvaničnog sajta za kampanju, gde možete videti i ostale epizode.

Pretpremijera filma "009 Re:Cyborg"

Sinoć u Tokiju. Bili su prisutne mnoge poznate ličnosti iz sveta mangi, ali reportaža je prilično dugačka, a ja sada nemam vremena da se bavim njome.

Ali, bez ovog neće proći: Go Nagaj, sa sopstvenom ilustracijom Džoa, glavnog "kiborga".

Film zvanično kreće u bioskopima (japanskim, naravno, ali i u još nekim zemljama) od 27. oktobra.

Ranjo Miyake's new work

25. oktobra izlazi 12. tom strip-serijala Imuri od Ranđo Mijake (MIYAKE Ranjou), o kome sam već govorio davno, na samim počecima ovog bloga. Ne samo to, već će i gospođa(?) Mijake imati svoju prvu autogramsku sesiju, uprkos relativno dugačkoj karijeri - crta stripove od 1998, a rođena je 1966. - i to u rodnom Saporu.

Ta vest verovatno apsolutno ništa ne znači ovdašnjim ljubiteljima stripa, pošto ne znači mnogo čak ni meni, ali sledeća bi mogla da privuče nečiji pogled.

Mijake je započela novi naslov, Mitsukuniden. Imuri nisu njen prvi serijal - pre toga je imala Bussen i Pet - i svaki je žanrovski drugačiji. Mitsukuniden je "Legenda o Micukuniju", rađena prema romanu Toa Ubukate (UBUKATA Tow), jednog od najpoznatijih japanskih pisaca fantastike, poznatog na Zapadu po romanu Mardock Scramble i scenariju za animiranu TV seriju Chevalier D'Eon. Evo naslovnica za prvi tom stripa i za roman:

 

Imam negde i intervju sa Ubukatom, ali ne povodom ovog romana već nekog drugog, ali... dođavola! :(

O novoj politici ovog bloga i jednom monstruoznom bestseleru japanske književnosti

Da bih se pojavljivao na ovom blogu češće od jednom mesečno, pokušaću drugačiji pristup: kratke unose posvećene jednoj temi. Nameračio sam se da objavim jedan duži tekst ovde, i od toga nisam odustao, ali dok se to ne desi, ovo će biti rukovodeći princip.

Pređimo malo na japansku popularnu književnost. Najveći hit u poslednjih godinu dana (možda uz Murakamijev 1Q84) je serija zvana Zapisnik slučajeva prodavnice polovnih knjiga Biblija od Ena Mikamija (MIKAMI En). Do sada su objavljena tri dela - poslednji u junu - i u tom trenutku tiraž svih knjiga iz serijala je bio 3 miliona!

Prvi tom Biblije

U časopisu Da Vinči je izašao članak o ovom serijalu, koji pokušava da objasni uzroke njegove popularnosti. Više o tome kada budem potpuno preveo isti - a to je jedna od stvari kojima se zanimam ovih dana - a za sada ću reći samo da se radi o detektivskim romanima, u kojima slučajevi imaju veze sa polovnim knjigama, a glavni lik je vlasnica dotične knjižare, Šioriko.

Koliko sam shvatio, popularnost ima neke veze sa interesantnom prezentacijom "klasične" književnosti modernoj publici, navikloj na "brzo" i "jednostavno".

Novi trejler za "009 Re:Cyborg"

Ali, prvo novi poster:

Svih 9 kiborga je na posteru, plus naučnik koji im je bio mentor (ako me sećanje ne vara), i zadovoljan sam kako sve izgleda. Moram da primetim, dok pratim "Heroje" ovih dana na RTS-u, da su Japanci počeli daleko pre Amerikanca sa ovakvim prikazom superherojskih grupa raznolike rasne i nacionalne pripadnosti - svaki kiborg predstavlja drugu državu ili kontinent. Japanac Džo Šimamura je najmoćniji od devetoro, ali, hej, nećemo sad da sitničarimo valjda! To su bile 60-te i prvi koraci u tom pravcu. Ne želim da dajem počast tamo gde je neko nije zaslužio, ali čini mi se da su Japanci u ovome bili pre Amerikanaca, iako im pojam "političke korektnosti" nikada nije ništa značio. Poput Marvelovih ili DC-jevih stripova iz tog vremena, to su bile naivne priče, ali sa dovoljno zanimljivih motiva i mitova da zavrede (post)modernu interpretaciju. Nadamo se najboljem od Kenđija Kamijame, koji već ima solidan portfolio kao režiser.

Eh, da, trejler:

Neki 3D modeli su nedovoljno suptilni za moj ukus, a neke scene su već viđene (u prvom filmu Ghost in the Shell, konkretno), ali, u najboljim trenucima akcija je dinamična i vratolomna i nabijena adrenalinom kako to samo umeju u japanskim animiranim bioskopskim filmovima rađenim po stripovima starim 50 godina... A možda ipak ne?

Moj prvi roman na japanskom!

(Da ne bude zabune, nisam napisao roman na japanskom - samo nameravam da kupim neki!)

Dobio sam novi broj časopisa Da Vinči, i o njegovoj sadržini ću pisati drugi put. Za sada me zanima glavni tematski članak ovog broja, koji se zove "Čitamo Fujumi Ono", i koji mi je važan isto koliko i članak o Arakiju iz prethodnog broja.

Fujumi Ono (ONO Fuyumi) je čuveno ime u svetu japanske književnosti. Mnoga njena dela se mogu svrstati u omladinsku književnost, ali vole je pripadnici oba pola, raznih doba starosti i raznih nacionalnosti i kultura. Ovo poslednje je zahvaljujući anime-adaptaciji nekih njenih dela, kao što su 12 Kingdoms, Ghost Hunt i Shiki. Nikada nisam imao prilike da je ozbiljno čitam, osim nekoliko odlomaka u engleskom prevodu tu i tamo. Ali, Dvanaest kraljevstava mi je bila i ostala jedna od omiljenih animiranih serija, možda i omiljena u žanru epske fantastike. Drugo, čovek koji je dobrim delom odgovoran za moje putešestvije u svetu japanske pop-kulture imao je veoma visoko mišljenje o gospođi Ono.

Zašto je uopšte Ono tema ovog novog broja Da Vinčija? Zato što su se, posle skoro 9 godina relativne neaktivnosti sa njene strane, dogodile dve stvari: objavljivanje "savršenog izdanja" Dvanaest kraljevstava (nema mnogo veze sa njom lično) i izlazak 2 nove knjige!

E, sad dolazi ono glavno. Odlučio sam da nabavim neku knjigu na japanskom, i gde ću naći bolje (odnosno, lakše za čitanje) od nekog romana omladinske književnosti? U dečjoj književnosti, kažete vi? Pa, da, naravno, ali ovako spajam rad sa užitkom, a šta ima lepše od toga?

Elem, dva glavna kanditata za "Moju prvu knjigu na japanskom" su:

1.  Masho no ko (Đavolsko dete) od Fujumi Ono.

Ovo je prolog za Dvanaest kraljevstava, ali spada u horor, ne epsku fantastiku. Prva knjiga novog izdanja čitavog serijala, sa naslovnom ilustracijom od ruku jednog od najboljih, Akihira Jamade (YAMADA Akihiro). Priča o dečaku koji je u detinjstvu tajanstveno nestao i, kada se vratio, čudne stvari su se događale svima koji mu se zamere.

2. The Book - JoJo's Bizarre Adventure 4th Another Day od Ocua Ićija (OTSU Ichi) ili možda Ocuićija (i meni je nejasno iz originalnog oblika)

Romani rađeni po poznatim franšizama iz drugih medija nisu baš najkvalitetnije štivo, to svi znamo. Ta zamislite samo romane ili priče o Spiderman-u!  U Japanu je sličan slučaj i takve romanizacije su rezervisane samo za najokorelije zavisnike od neke franšize, a čak ni oni ih preterano ne cene. Međutim, fanovi ĐoĐoa ovo smatraju dobrom knjigom, a i autor je prilično poznat po nekim drugim romanima i kolekcijama priča (na primer, Goth). A i kul je imati knjigu koja se zove Knjiga!

Ovo je priča o nekim novim likovima iz čudnog malog grada Morio u Japanu - pozornice za IV deo stripa -  koji imaju neke čudne super-moći.

Obe knjige su u bunko-formatu, koji je popularan u Japanu zbog jeftinoće i kompaktnosti, a to su kvaliteti koji me savršeno privlače.