Berserk u japanskim bioskopima

Prvih 10 minuta animiranog filma Berserk - Zlatno doba I: Jaje vrhovnog kralja, koji mogu da se gledaju besplatno preko Yahoo-ovog japanskog servisa GyaO! do određenog datuma. Taj servis ne strimuje u našu zemlju, ali neko milostiv je stavio odlomak na YouTube. U tih 10 minuta je uključena i uvodna špica, a nekoliko scena je cenzurisano - verovatno zbog prirode servisa - ali verujem da toga u zvaničnoj bioskopskoj verziji nema. Ostalo procenite sami.

 

Pregled odabranih vesti za januar i februar 2012.

Pre nego što se bacim u izolaciju, sumiraću meni najzanimljivije vesti iz sveta japanskog stripa.

30. januara je u Japanu izašao 8. tom I Am a Hero. Naslovnica (slika dole) deluje zanimljivo. Takođe, skenlacijska grupa Last Vestige Scans je nastavila prevod tamo gde su Illuminati-Manga i GWR stali, od početka 5. toma. Još nisam overio kvalitet istog.

Juče, 3. februara, u Japanu je izašao 178. tom Koćikame, stripa sa najvećim brojem stranica u svakom univerzumu osim politički korektnog DC-jevog. Skenlacijska grupa koja je radila na njemu je doživela nervni slom kada je shvatila da Akijama (autor) radi brže od njih, pa je stupila u štrajk glađu u parku ispred lokalne policijske stanice. I onda su im rekli da ne smeju to da rade jer je to ugrožavanje tuđe intelektualne svojine i bla, bla, bla... Samo se šalim, naravno.

11. februara u japanske bioskope dolazi igrana verzija stripa Life Is Dead. Povodom toga je obavljen razgovor između autora mange (Koizumi Tomohiro) i Hanazave, autora I Am a Hero, čiji zapis postoji na internetu. Dotični me živo zanima, ali trenutno nemam vremena da ga dešifrujem (na japanskom je, naravno).

Kada smo već kod bioskopa, danas se pušta Berserk: Haou no tamago.

U Japanu je izašao prvi deo iz serije odabranih najboljih dela Hidea Azume (Azuma Hideo), pod nazivom Hideo Azuma za 21. vek (21 seiki no tame no Azuma Hideo). Azuma je jedan od najznačajnijih japanskih autora stripa 80-tih, prvenstveno po naučno-fantastičnim delima, ali i po "lolitizaciji" svojih ženskih likova. Urednik prvog dela je Naoki Jamamoto (Yamamoto Naoki), i sam čuveni manga-autor i Azumin fan. Jamamoto je takođe i fan čuvene kosplejerke Iniku Ušiđime (Ushijima Iiniku), a bogami, posle ovoga dole - gde ona pozira kao jedna od Azuminih heroina - postaće to i neki od mojih muških čitalaca:

Nemojte da vas naslovnica zavara - Azumina dela često jesu puna erotike, ali je on imao i genijalne ideje. Nažalost, na engleskom govornom području je gotovo potpuno nepoznat.

Toru Izu (Izu Tooru ili Izu Tohru), o kome sam već pisao ovde, ima novu seriju koja je pokrenuta 21. januara u Kodanšinom mesečniku Morning Two, i zove se Ace (Eisu):

Naslovnica 54. broja časopisa Morning Two

Iz nekoliko rečenica sam shvatio da priča ima veze sa ekologijom i verovatno je naučna fantastika. Da li je ANN to prijavio? Nije, naravno. Bitno je da prijavljuju da je neki tamo ŠLJ autor stripova poput Moja mlađa sestra je super-slatka izjavio da planira da završi seriju ove godine. (Znam, znam, taj naslov ne postoji, ali uspešno sumira esenciju čitavog trenda.)

Plavi egzorcista (Ao no exorcist) dobija pozorišnu predstavu. Taj naslov se prilično zahuktao u poslednjih godinu dana i bez napora je prešao Bleacha po popularnosti, iako ne izlazi u Nedeljnom džampu za dečake kao dotični (već u egzotičnijem Džamp Skveru od istog izdavača).

To je bilo to. Što se tiče predavanja o JoJo-u, u planu je priča o Arakiju, strukturi serije i likovima, vizuelnoj evoluciji, nasilju, onomatopejama, pozama, muzičkim referencama, lošim prevodima i medijima, sa mnoštvom lepih slika i nekoliko video-odlomaka.

Manga/anime parafernalije 7: Passione+

Nema predaha - posle jednog predavanja već počinjem da se spremam za drugo. Ipak, kako se ono bavi onim o čemu sam često pisao na ovom blogu - a to je JoJo's Bizarre Adventure (JBA) - nije na odmet da izdvojim koji minut na nešto jako zanimljivo.

U prošloj epizodi na temu robe vezane za mange i animee predstavio sam kompaniju Di molto bene, koja obavlja sjajan posao sa svojim figurama iz JBA. Ovog puta predstavljam brend Passione+ i jedan proizvod koji predstavlja sam high-end ovakve robe - i to za sada stavljam ekskluzivno na ovaj blog, a ostale podatke o brendu i njegovoj ponudi čuće oni koji budu na predavanju 20. februara, kao i svi ostali koji prate ovaj blog, ali posle predavanja. Dakle, prsten sa astečkom kamenom maskom, gledan odozgo:

 

Zastrašujuće dobro? I cena je - 50 400 jena. Oko 504 evra.

Ima li ovde srodnih Mračnih duša?

Nisam još pisao o video-igrama, koje su mi nekada bile jedan od omiljenih oblika zabave. Nemam više vremena i para za taj hobi. Ako ništa drugo, novac je uvek potreban za hardver, a ja volim razne žanrove i naslove sa raznih platformi, što bi mi stvorilo neopisive probleme već u startu.

U poslednjih nekoliko meseci jedan naslov jeste privukao moju pažnju - naslov koji oličava moju viziju kakve bi video-igre trebalo da budu.  To je Dark Souls od japanske kompanije From Software, napravljen za PlayStation 3 i Xbox 360. Nema mnogo reči o njemu na domaćoj sceni, dok na stranim igračkim forumima i sajtovima često možete naleteti na međusobno pljuvanje između njegovih fanova i Skyrimovih, što je budalaština kakva se već može očekivati od takvih mesta. Te dve igre nemaju mnogo veze jedna s drugom, osim po tome što su obe fantazijski RPG-ovi koji vam predočavaju fiktivne svetove bazirane na (pseudo)evropskim mitovima i legendama. Dakle, mogu da se igraju i vole potpuno nezavisno. Mada se ja ne bih mislio ni sekundu šta pre da igram. Skyrim je interaktivna priča (koju sami pravite) u video-igračkom formatu, ali Dark Souls je sama esencija onoga što video-igre jesu, uglavnom bez književnih, likovnih i filmskih dodataka. Dobrim delom je čak lišen i muzike.

I ranije sam imao dodira sa proizvodima From Software-a i dopao mi se njihov stil. Uvek su temeljni u dizajnu gejmpleja i imaju prepoznatljivu i zaokruženu estetiku - ovde pre svega mislim na umetnički dizajn, ne na tehnologiju koja ga obuhvata. Probao sam nekoliko njihovih igara, a Lost Kingdoms (poznat kao Rune u Japanu) sam odigrao do kraja. Kako je ta igra takođe fantasy-tipa i koristi sličan zverinjak - iako nije RPG - to mi pruža dodatni uvid u neke aspekte sveta Mračnih duša.

Kada koristim termin "RPG" u kontekstu ove igre, mislim na njegovu "akcionu" podvrstu. Da li bi to RPG-čistunce nagnalo na bes ili ne nije mi u ovom trenutku bitno, pošto sam igru iskusio samo na pola sata. Tu je svrstavaju i tako sam je označio ovde. U suštini - iako postoji aspekat kreiranja "lika" - igra mi sveukupno više liči na Metroida (po atmosferi, a donekle i strukturi) ili Zeldu - možda neki njen mračni rođak koji je bio otet u ranom detinjstvu i proveo ostatak života u paklu?

Igrač je u ulozi jednog od neumrlih (undead). Priča je minimalna i ovo je jedan od slučajeva kada nije najbitnija za sveukupno iskustvo. Vi, na neki način, osim borca morate da budete i arheolog nepoznatog sveta, jer o njemu znate samo ono što ste u stanju da saznate (izuzimajući kratak prolog rađen u filmskom stilu - neko je već spomenuo Džeksonovog Gospodara Prstenova kao očigledan uzor). Vaše lično znanje i veština protiv jednog neistraženog sveta - ili svet protiv vas, bukvalno - i udri. "Prapare to die" je slogan na kutiji igre. Potpuna otuđenost u potpunom mraku.

U međuvremenu su ubačene neke genijalne ideje, kao što je "ljudskost" kao merna veličina i način komunikacije između igrača u multiplejer varijanti. Ovo nije naslov koji se može proceniti kroz gledanje ili slušanje, jer je u njemu najbitnije upravo neposredno iskustvo igranja, koje je daleko žešće nego što Bethesda može da se nada da će ikad postići (s druge strane, njihove igre nude raznovrsnije opcije). Ljudi koji su igrali i ovo i Skyrim tvrde da je ovaj potonji lakši čak i na najvećem nivou težine.

Ako sam ikad zažalio što nemam PS3, to je sada. U toku je peticija da se ova igra dovede na PC - čiji broj potpisa se svakim danom povećava u hiljadama - ali ipak bih radije igrao prvu verziju. U većini modernih RPG-ova kada ubijete čudovište osećate se kao da ste odradili neki rutinski posao. U ovoj igri - ako je verovati svedočanstvima na internetu - osećate se kao da ste ubili čudovište. Zato što su čudovišta... pa, čudovišna.

Hoozuki no reitetsu

"Na onom svetu postoje raj i pakao."
"Pakao se deli na dve grupe, 8 velikih i 8 hladnih paklova i, dalje, na 272 manje oblasti."

Ukucajte u Guglov pretraživač gornji naslov i kladim se da ćete među prvim rezultatima dobiti link ka ovom tekstu. To je upravo i bio jedan od razloga koje sam imao u umu kada sam pokretao blog, a ne pisanje o stvarima o kojima pišu na hiljadu drugih manga i anime blogova - osim u slučaju da postoji nešto što mislim da drugi nisu rekli. I, eto, ipak uspevam da dotaknem nedotaknuto. Veliki uspeh sa obzirom na rastojanje koje me deli od Japana. Zamislite šta bi tek bilo da živim tamo.

 Naslovnica trećeg toma

Ovaj naslov izlazi u čuvenom Kodanšinom časopisu Morning, tako da je pristupačan širokoj publici najraznovrsnijeg usmerenja. Autor je Nacumi Egući (Eguchi Natsumi), kojoj je to prvi serijalizovan rad, i čiji avatar možete videti ovde:

Mnogi japanski autori (stripova, ali i drugih formi) koriste ovakve slike umesto fotografija i time stvaraju oreol misterije oko svoje javne persone. Ovde je zanimljivo to što gospođ(ic)a Egući izgleda poput "demona" iz svog glavnog dela.

Za razliku od Šuejšinog sajta S-manga.net, Kodanšin KC+ (Kodansha Comics Plus) ne omogućava besplatno čitanje čitavih poglavlja, već samo uzoraka od nekoliko stranica (barem ovo malo naslova što sam gledao). U ovom slučaju dobili smo 7 stranica, od čega su samo 3 bile iz prvog poglavlja (ostalo otpada na korice i sadržaj). Takođe, Šuejšini stripovi su u flešu, pa može da ih čita bilo ko, dok je za Kodanšine potrebno instalirati specijalni plagin zvan Kroše (Crochet).

Iz gore rečenog sledi da nisam uspeo mnogo da vidim. Ali, iz onog što sam uspeo, kao i iz onog što sam pročitao u Kono manga ga sugoi! (gde deli 19. mesto u muškoj grupi), mogu da zaključim sledeće:
- radnja se dešava u paklu;
- tankoboni su neuobičajeno kratki - oko 120 stranica po tomu, uz standardnu cenu;
- glavni lik je Hozuki, prvi pomoćnik Jame, vladara pakla i velikog sudije iz budističke mitologije (Enma daioh je njegovo japansko ime);
- izgleda da ima dosta humora, ili barem cinizma - što me podsetilo na Disgaeu;
- vizuelizacija je na momente vrlo interesantna, i podseća me na drevne japanske ilustrovane svitke (emakimono).

Inače, tema raja i pakla je česta u modernom japanskom stripu i animaciji, ali predstave hrišćanske verzije dominiraju - ne mogu lako da se setim naslova koji koristi budističku varijantu. Hozukijevo ime sadrži 2 karaktera, od kojih je prvi oni - "demoni" je možda najbolji prevod - a drugi je "svetlo", "lampa". Sam naslov znači "Hozukijeva hladnokrvnost".

Za sada su objavljena tri toma, a ovih dana je izašao i spisak nominovanih dela za Veliku stripovsku nagradu (Manga taisho) - ukupno 15 naslova, a Hoozuki je među njima. Dobar početak za Đavosjaja.

Najave za neka kulturna dešavanja

Definitivno je odlučeno. Moje obaveze u narednih mesec dana, to jest.

Kao prvo, 31. januara u 20h u Domu kulture Studentski grad na Novom Beogradu biće održano predavanje o japanskom stripu, s piscem ovog bloga u ulozi predavača.

Kao drugo, 20. februara u 19h u Domu omladine Beograda isti predavač će pričati o fenomenu Đođove bizarne avanture i pokušati da obrazloži razloge za njen uspeh.

Pozivam sve koji su u mogućnosti da dođu, ako ih išta od toga zanima.

Ben-to (TV-anime, 2011.)

Televizijska serija u 12 epizoda, emitovana u Japanu u periodu od oktobra do decembra prethodne godine.

Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.

Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.

Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.

A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).

Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.

Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.

Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.