Još malo muzičkih utisaka

Pišem ovo dok slušam pretposlednji album Kahimi Karie (čita se Kari), Nunki, koji je prilično spor, miran, i uglavnom akustičan (uz dosta semplova, doduše). I poetičan, pre svega. Neki će momentalno prepoznati imena Jim-a O'Rourke-a i Yoshihide Otoma, koji su učestvovali na njemu. Ono što će teže prepoznati je stil same Karie, ali taj se menja od albuma do albuma, i to više ne treba nikog da iznenadi.

U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.

Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.

Ipak, nekoliko postojanih utisaka  iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.

- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.

Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica  (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):

Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.

Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:

Volim li j-pop?

J-pop je prilično mutan pojam koji je među određenom publikom suptilnih muzičkih potreba stekao lošu reputaciju - s pravom, donekle, pošto je iznedrio neke od najgorih primera umetnosti zvuka svih vremena i prostora. Ali, nemojmo se zavaravati, u pitanju su određene tendencije strogo komercijalnih struktura japanskih muzičkih krugova. Izvan toga postoji nepregledno bogatstvo stilova i izvođača, koji se još uvek mogu smatrati j-popom, ako pod tim terminom podrazumevamo "japansku pop(ularnu) muziku" - a hoćemo, za naše potrebe.

Mnogo toga nema nikakve veze s tradicionalnom japanskom muzikom, već je nastalo na temeljima zapadne tradicije (evropske i afro-američke). Iako se često može čuti mišljenje da takva muzika nije "japanska", to je pogrešno, jer Japanci ipak uspevaju da daju specifičan šmek stranim muzičkim žanrovima - ne znam šta je to... možda određen spoj inteligencije i ludila koji omogućava prividno nespojivim elementima da funkcionišu zajedno, i to funkcionišu besprekorno.

Primer loše (meni neslušljive) j-pop pesme (slušati na svoju odgovornost!): Akino - tema za anime-seriju Sousei no Aquarion

Primer solidne (slušljive) j-pop pesme: Dreams Come True - I'm a Liar

Primer fenomenalne j-pop pesme: jedna druga Akino (Arai) - Gareki no rakuen

Čak i ako zanemarimo sveto trojstvo Yoko Ueno, Akino Arai i barokne kraljice japanske elektronske muzike i možda njihovog najvećeg živog kompozitora, Nahoko Kakiage (ne, ne Yoko Kanno, koliki god da sam fan - ovo je još bolje, verovali ili ne!), postoji zilion drugih izvođača i grupa, malih i velikih, nezavisnih ili pod okriljem velikih kuća, vrednih da se čuju i da se vole.

Glavni razlog za ovaj post je saznanje da su Dip in the Pool objavili novi album. Ta vest verovatno nikom od čitalaca ne znači ništa, ali za mene su Dip in the Pool jedan od najboljih elektro-pop bendova 80-tih, često upoređivani sa Cocteau Twins (iako ne baš pravedno - atmosfera ume da bude slična, ali DitP ne koristi gitare), i ovo je njihov prvi rad od 1997! Njih praktično nigde ne biste mogli čuti da neka dobra duša nije okačila njihovu kolekciju spotova, Dipping, na Youtube - kolekciju koja je u Japanu objavljena samo na laserskom disku daleke 1991. Čak i ja imam samo jedan njihov rani album, Silence (u mp3 obliku).


Sledi poklon za vernih 8 čitalaca ovog bloga, bar za one koji nisu već znali: par linkova ka blogovima s kojih možete skinuti šta vam je volja od ponuđenog. Ne mogu da pomognem za sve izvođače - neke imam samo u CD/DVD obliku, neke sam skinuo kao torente koji, pretpostavljam, više nisu aktivni, čak i kada bih se setio na kom su serveru bili, a pojedine sam skinuo sa manjih blogova koji su suviše brojni da bih ih ovde nabrojao (ali, ako volite modernu i minimalističku klasičnu muziku, blagu elektroniku i eterične ženske vokale, skinite odavde jedan mali biser, prvi album grupe films, zvani Messenger).

Dakle, linkovi:

TheSirensSound - blog koji promoviše teško dostupnu nezavisnu muziku. Širih interesovanja, obuhvata muziku svih meridijana ako zadovoljava gornji kriterijum. Dosta je post-rok orijentisan, ali ima svega.

Vault - Japanese Music Town - ogromna muzička kolekcija jednog čoveka, otprilike oko 2500 izvođača, i raste. Neke od meni omiljenih figura japanske muzike nisu prisutne, ali ima ponešto za svakoga.

Uživajte!

The Eccentric Opera

Ovaj blog je neko vreme bio zapostavljen jer su mi se dogodile neke loše stvari - konkretno, polomio sam nogu (na mestu vrlo blizu kuku, tako da je lom uticao na zglob) i neko vreme sam proveo u bolnici, neko u banji, a ono koje sam proveo kod kuće nisam trošio na interakciju preko interneta. Rehabilitacija ide uglavnom dobro, tako da ću za par meseci (pretpostavljam) biti kao nov. Toliko o tome.

A sada ću pokušati da se iskupim za tišinu veličanstvenim zvukom.

The Eccentric Opera je japanska muzička grupa aktivna tokom 90-tih, pioniri tzv. "klasičnog krosover" stila u Japanu. Odlikuje je mešavina elektronske muzike i najčešće (ali ne uvek) operskih vokala, a dobar deo opusa čine obrade klasičnih i folk kompozicija. Sastojala se od dve žene koje su prošle najviše muzičko obrazovanje, a jedno vreme je tu bio i treći, muški član (na prvom albumu).

Slede dve pesme sa albuma Hymne (1997) - koji je verovatno najpristupačniji za upoznavanje sa grupom (iako je prvi album najeksperimentalniji, a Paradiso mi je najbolji) - i to uživo!

Muzika je od Čajkovskog, a reči su iz jedne Bodlerove pesme (Hymne).

Iako mislim da je žena za klavijaturama, Nahoko Kakiage, srce grupe, osetim jezu svaki put kada čujem zastrašujući sopran Nami Sagare u sredini ove obrade francuske pop-pesme iz 60-tih. U svakom slučaju, obe članice imaju bogate i plodne karijere i posle raspada ove grupe, ali to je priča za neki drugi put.

Za kraj, njihova verzija Fausta sa albuma Paradiso (1998):

Napad divova na Bg-Animeu

Poslednjih pola meseca sam bio zauzet obavezama, pa nisam stizao da pišem ni za blog ni za nekoliko sajtova na kojima sam povremeno aktivan. Ali, nekoliko tekstova je u izradi i biće objavljeni kada dođe vreme za to.

Prvi od njih se već pojavio na Bg-Animeu. Shingeki no kyojin je njegova tema - tačnije, prvi utisci o prvom tomu te mange.

O nekim stvarima nisam želeo da pišem u tekstu - sledi VELIKI SPOJLER - recimo, o činjenici da protagonista gine na kraju tog prvog toma. Sa Elenom Jegerom čitaoci provedu najviše vremena tokom priče, a onda sledi šok... Da li je on zaista mrtav? Verovatno ne, ali njegova priroda, po svim zakonima kvalitetnih tragedija kakvima pripada i ova priča, ne može ostati ista. U svakom slučaju, izgubio je ruku i nogu - ova manga je tokom prvog toma došla do mesta za koje je Berserku bilo potrebno 12 ili 13. Još nekoliko pokazatelja ukazuje na Elenovu odsutnost: na koricama drugog toma ne vidimo njega, već Mikasu, a, takođe, od silueta 10 najboljih kadeta ostalo je 9 (bez njegove).

Ostaje i zanimljivo pitanje porekla divova. Oni me najviše podsećaju na gargantuovska Frankenštajnova čudovišta, napravljena kao poruga čoveku ili možda samo od ruke tvorca bez ikakvog smisla za estetiku. Njihova priroda mora biti rasvetljena, prema zakonima kvalitetnih priča u kojima se naglašava misterioznost nečijeg porekla od samog početka. "Super-veliki" div koji probija mamutske zidove grada pojavljuje se i nestaje bez traga? Budite sigurni da postoji objašnjenje!

Moje nagađanje je da je u nastanak divova umešana ljudska ruka.

Novosti

Konačno mi je stigao paket iz Japana koji čekam već gotovo mesec dana. Između ostalih stvari, dobio sam Kono manga ga sugoi! 2011, decembarski broj časopisa Monthly Comic Beam i prvi tom pominjanog Napada divova (Shingeki no kyojin). Kako je taj tom već preveden na engleski pre neki dan, zakasnio sam za ekskluzivni opis - međutim, prevod nije najsjajniji i puno stvari može da se kaže o samom delu, tako da će opisa ipak biti.

Comic Beam ima oko 500 stranica i u njemu se nalaze Thermae Romae, Imuri, Hourou musuko, Chimamire sukeban chainsaw i mnoge druge serijalizovane mange, kao i dosta kratkih, kompletnih priča od mnogih specijalnih gostiju pozvanih za ovu priliku - časopis je proslavio 15 godina izlaženja. Naslovnicu je uradio Kacuja Terada (Katsuya Terada).

Od drugih vesti:
- objavljeni su kandidati za Veliku manga nagradu 2011. (Manga taishou), o čijem dodeljivanju odlučuju ljudi zaposleni u knjižarama i koja se odnosi na kraća dela (od maksimalno 8 tomova). Pomenuta Thermae Romae je pobedila  prošle godine i to je, pretpostavljam, silno podiglo njenu prisutnost i popularnost do nivoa od preko pola miliona prodatih primeraka prvog toma (što će reći, jedne od najprodavanijih sejnen-mangi u Japanu) - slično se sada dešava sa Napadom divova. Dakle, 13 kandidata:
Kengo Hanazava - I am a Hero
Kaoru Mori - Otoyome gatari (Priče o čudnoj nevesti)
Akiko Higašimura - Omo ni naitemasu (Uglavnom plačem)
Seita Horio - Kokkoku
Kentaro Ueno - Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)
Daisuke Igaraši - SARU
Ćika Umino - Sangatsu no raion (Martovski lav)
Setona Mizuširo - Shitsuren shokoratie (Čokoladar slomljenog srca)
Hađime Isajama - Shingeki no kyojin (Napad divova)
Kota Hirano - Drifters
Tomoko Jamašita - Don't Cry, Girl
Masajuki Kusumi (priča)/Ecuko Mizusava (crtež) -  Hana no zubora meshi
Marimo Ragava - Mashiro no oto (Zvuk potpune beline)

Žanrovski, ovde ima svega: drame, romanse, fantastike, horora... Zanimljivo je da se Higašimura svake godine pojavljuje sa barem jednim popularnim delom.

Omo ni naitemasu od Akiko Higašimure, 2. tom

 - na svom blogu, Andrew Cunningham daje svoje mišljenje o nekoliko anime-serija iz ove TV sezone. Pošto je on čovek koji je preveo prva dva toma Gosick-a na engleski, zanimalo me je šta ima da kaže o TV adaptaciji:

There are some books that just can't be made into a TV series, and I'm not sure this is one of them, but the anime staff certainly didn't figure out how to do it at all. The pacing is just a mess, and none of the beats are given room to play out properly. Shame, since the actress playing Victorique seems to have landed perfectly on the fine line between Victorique's character and what anyone would actually want to hear that design sound like. I assumed the first episode was rushed to get to the meat of it. With the second episode I can only assume they're doing some sort of Cliff Notes version of the story. Can't recommend.

Koje mange Japanci čitaju? 2010, deo II

Možda bi bolji naslov bio "Najbolje mange u 2010.", ali radi doslednosti sam ostavio kako jeste.

Na jednom japanskom blogu sam video zbirnu listu urađenu prema top-listama 3 eminentna časopisa: Kono manga ga sugoi! (već pominjan), Otonafami (namenjen ljudima u 30-tim godinama i prilično glavnotokovski orijentisan) i Kono manga o yome! (Čitajte ove mange!, izdanje Freestyle-a, usmeren više ka umetničkoj eliti). Kako Otonafami radi odvojene liste za mange završene tokom godine i one koje još izlaze, i ja ću listu završenih naslova istaći odvojeno.

Dakle, tekući naslovi, 11 mesta (ne znam zašto 11, ali u tom obliku sam našao listu, pa neka i to ostane):
11. Ookami no kuchi - Wolfsmund (Vučja usta - Volfsmund)

Dokaz kako nešto za šta ni ja nisam prethodno čuo može da se nađe na "best of" listi.

10. Bakuman

 

Dokaz kako nešto što ne volim može da se nađe na listi.

9. One Piece

Dokaz kako i najpopularniji naslov može da se nađe na listi.

8. Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)

Dokaz kako nešto vrlo lično i "alternativno" može da se nađe na listi.

7. Kuragehime (Princeza Meduza)

 

Dokaz kako i slatka spoljašnost može da skriva kvalitetan naslov.

6. Aku no hana (Cveće zla, prema nazivu čuvene zbirke Bodlerovih pesama)

 

Dokaz kako se i 9999 puta prežvakana tema može učiniti zanimljivom.

(Valjda, nisam čitao, osim sinopsisa.)

5. Otoyome-gatari (Pripovetke o čudnoj nevesti)

 

Dokaz kako crtanje raskošnih i egzotičnih odevnih i arhitektonskih detalja više nije odlika isključivo šođo-mangi.

4. Giant Killing

Dokaz kako i u svetu izuzetno popularnih mangi crtač može da ima individualni stil.

3. I am a Hero

Dokaz kako strip može da se približi filmu po intenzitetu i napetosti.

2. Thermae Romae

Dokaz kako su u Japanu u poslednje vreme popularne izmaštane situacije od izmešanih istorijskih činjenica ili likova (i Saint onii-san spada tu).

1. Shingeki no kyojin (Napad divova)

Dokaz kako za uspeh nije potrebna veza...

Zanimljivo je da i Shingeki no kyojin i Aku no hana izlaze u istom, prilično egzotičnom časopisu, Kodanšinom Bessatsu Shonen Magazine-u, gde su još naslovi poput čuvenog xxxHOLiC-a, adaptacije SF-romana Mardock Scramble, vizuelno i konceptualno zanimljivog Vanilla Spider-a (jednog dana, nebo je bilo prekriveno ogromnom paučinom...), i gde je autorska sloboda prilično velika.

Završene mange (prva 4 mesta):

4. Shigurui (Ludilo za smrću)

3. Wakusei no Samidare (Planetarna Samidare, ili možda Samidare sa zvezda, poznata na engleskom kao Lucifer and the Biscuit Hammer)

 

2. Kiyoku yawaku (igra reči... neprevodivo mi je)

1. Hagaren (Čelični alhemičar, na engleskom Fullmetal Alchemist)

Planovi za ovu godinu

Problemi sa prošlomesečnom pošiljkom su mi pokvarili prvobitne planove: želeo sam da napišem recenziju Napada divova (Shingeki no kyojin) PRE nego što se pojavi prevod (nezvanični, naravno), ali sad je kasno za to. No, kako imam podatke koje ljudi koji ne znaju japanski nemaju, od nje će ipak biti neke koristi.

Par stvari o kojima planiram da pišem u ovoj godini:
1. Kinovo putovanje (Kino no tabi) - da je TV serija bila stilizovana na način Mononokea ili Grofa Monte Krista (Gankutsuou), ponela bi titulu Najbolje anime-serije ikad. Bez konkurencije. Čak i ja, koji se opirem davanju ocene 10 (na skali 1-10), bih bio prinuđen da popustim. "Da je..." Nažalost, vizuelizacija je prilično stereotipna i nemaštovita. Serija se oslanja na snagu metafora i situacija, što je samo po sebi dovoljno da je smesti u sam vrh forme, ali ukus jedinstvene, a propuštene prilike ostaje. Kinovo putovanje je u originalu serija lajt-romana (nešto nalik na "manga-romane" ili "mange bez slika", kako je Tim Rogers, ikona gejming novinarstva, to opisao), i, iako među ljubiteljima klasične književnosti taj post-modernistički medij (književni rod? marketinška kategorija?) izaziva prezrivi osmeh ili napad podrugljivog smeha, ovde se radi o samom vrhuncu forme, ili, bolje rečeno, proširivanju njenih mogućnosti. Na engleskom je izašao prvi tom u izdanju Tokyopop-a i prevodu Andrew-a Cunningham-a, u čiji ukus imam neobično poverenje, ali knjigu sada već nije lako naći u prodaji.

Mnogi bi možda seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa: 1. zdravim razumom (ili to beše kritički um?) - stvarno, kada malo razmislite, shvatite da NE MOŽE brže od ovoga, a da ima smisla! 2. ukusom.

2. Moribito - serija dečjih romana, po čijem prvom tomu je napravljena TV anime-serija Čuvar svetog duha (Seirei no moribito).

Mnogi bi možda TV seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa ukusom, jer u pitanju je jedna od najboljih anime-serija prethodne decenije.

Romani jesu pisani za decu, ali svet koji je izgrađen u njima je izuzetan, i jedan od retkih dobrih primera fantastike koja nije rađena po Tolkinovom kanonu. U Japanu su bestseleri i među odraslom publikom. I, da ne bude zabune, ne radi se o lajt-romanima.


Biće i drugih stvari, naravno, ali ove dve me već neko vreme izazivaju da napišem nešto.