Da Vinči bira: knjiga godine 2012.

Januarski broj časopisa Da Vinči, koji se pojavio u prodaji 6. decembra, doneo je rezultate godišnje ankete za najbolju knjigu, i to u nekoliko kategorija, od kojih nas najviše zanimaju romani (jel' tako?). Evo za sada prvih 12 mesta, od 50 ukupno (u zagradama je broj poena):

01. Leteća PR soba (Sora tobu kouhoushitsu) - Arikawa Hiro (258)
02. Tri starca ... ponovo (Sanbiki no ossan futatabi) - Arikawa Hiro (187)
03. Čudesa radnje "Namija" (Namiya zakkaten no kiseki) - Higashino Keigo (179)
04. Beležnica slučajeva prodavnice polovnih knjiga "Biblija" 3 (Biblia koshodo no jiken techou 3) - Mikami En (164)
05. Rajsko platno (Rakuen no kanvasu) - Harada Maha (161)
06. Virtuelni klovn (Kyozou no doukeshi - Galileo 7) - Higashino Keigo (160)
07. Solomonov lažni dokaz (Solomon no gishou) - 3 knjige, Miyabe Miyuki (152)
08. Zang-e - Ono Fuyumi (137)
09. Božja dijagnoza 3 (Kamisama no karute 3) - Natsukawa Sosuke (129)
10. Misterije će biti rešene posle večere 2 (Nozotoki wa dinaa no ato de 2) - Higashigawa Tokuya (110)
11. Kuper iz noćne zemlje (Yoru no kuni no Cooper) - Isaka Kotaro (102)
12. Legenda o Micukuniju (Mitsukuni-den) - Ubukata Tow (94)

*prevod sa japanskog umnogome zavisi od konteksta, a ja ga ne znam u većini slučajeva - tako može biti "Solomonov lažni dokaz" ili "...lažno svedočenje". Isto tako, ne znam ko, ili šta, je Cooper iz naslova na 11. mestu. Zato uzmite ove prevode sa rezervom.

Kao što vidite, Hiro Arikawa je pobedila ubedljivo; mnogo detektivske proze na spisku (Higashino, Mikami, Miyabe, Higashigawa, možda Isaka); Zang-e je horor; Legenda o Micukuniju je istorijska proza - i mene upravo ova dva romana najviše zanimaju, zato što imam dobra iskustva sa piscima, gospođom Ono i gospodinom Ubukatom.

Ovakva lista je prilično populistička, ali može se na njoj naći i zaista kvalitetnog štiva. Rajsko platno od Mahe Harade je platinasta knjiga godine, a to je počast za koju glasa uredništvo časopisa, a ne generalna publika.

Strahoslovne nagrade za 2012: muzika

Osnovne smernice:

- neće biti numeričkih vrednosti. Čak ni liste nisu složene prema redosledu, osim prvih mesta.
- uzeta je u obzir samo popularna muzika iz Japana; čuo sam i nešto muzike sa drugih prostora, naravno, ali tek bi mi pokušaj sistematizacije na nekom drugom - ili, ne daj bože, svetskom nivou - zakomplikovao život.
- mnogi albumi pokazuju svoju vrednost tek posle nekoliko preslušavanja, što nisam praktikovao u svakom slučaju, pošto mi vreme nije dozvoljavalo.
- liste su relativne, jer ima MNOGO materijala kojeg nisam čuo. Zahvaljujem se na postojanju digitalnih mrežnih medija, koji mi omogućavaju da ispravljam unose kada nađem za shodno!

Pa, krenimo!



Albumi (originalni):

Kyary Pamyu Pamyu - Pamyu Pamyu Revolution
Veliko iznenađenje za mene, s obzirom da se Kyary često pominje u mejnstrim krugovima. Ali, uspela je (tj. njen producent Yasutaka Nakata) da napravi album koji može da se dopadne raznovrsnoj publici. Ovo je poput dečje muzike, ali samo onoliko koliko su Alisa u Zemlji čuda, Čarli i fabrika čokolade ili Beskrajna priča isključivo dečje knjige.

Her Ghost Friend - Looking for Wonder
Drugi album ovog ekscentričnog para. Kada smo već spomenuli Alisu, ovo jeste muzika iz Zemlje čuda! Pevanje je u pop-stilu, sa glasom koji podseća na dete, ali muzika je elektronski kolaž nestašnosti i razigrane mašte.

Polysics - Weeeeeeeeee!!!
Neeeo njuuuuuu veeeeeeeeeejv!!! I prepoznatljiva instrumentacija sa vokoderima i sekvencerima... sve u svemu, vrlo dobar album, neumorno sumanut u ozbiljnom shvatanju neozbiljnosti.

PE'Z - JumpUP!
Ovo nije jedini prošlogodišnji album ovog instrumentalnog džez kvinteta, ali je jedini koji sam čuo... i daju ga besplatno, barem do kraja januara.

AKLO - The Package
Jedini japanski hip-hop album iz 2012. koji me je impresionirao - što možda nije neka posebna pohvala, budući da sam ih čuo svega nekoliko (a i nisam neki ikakav autoritet za hip-hop), ali, s druge strane, možda i jeste, pošto me taj žanr retko impresionira. Aklo ume da repuje - toliko je očigledno - i to na dva jezika: japanskom i engleskom, a i muzička podloga je vrlo interesantna i ... senzualna.

Chatmonchy - Henshin
Skoro sam izjavio da je Negoto najbolji "normalni" ženski rok sastav u Japanu, a onda su Chatmonchy uzvratile udarac, sa najboljim ovogodišnjim albumom iz produkcije takvog jednog sastava. Ime albuma znači "transformacija", i bend je prethodno prošao kroz jednu: sa tri člana je spao na dva.

The Novembers - Gift
Ovo bi se možda dopalo darkerima ili gotičarima... iako su pesme na japanskom... a ima i neo-psihodelije.

Dresscodes - the dresscodes
Rokenrol u najboljem izdanju.

Furukawa Honpo - Girlfriend from Kyoto
Furukawa je ranije prvenstveno bio poznat po muzici u kojoj je koristio vokaloide, ali 2011. je objavio prvi album sa živim pevači(ca)ma, a prošle godine i drugi. Neka impresivna imena gostuju na ovom albumu, pre svega Otsubo Kana iz Spangle call Lilli line. Nostalgičan pop, potpomognut elektronikom i post-rokom.

Charan-Po-Rantan - Tagai no kagiana
Ciganski pop i kabare na japanski način. U širem smislu, ovo verovatno spada u granično područje pop i "world" muzike. Šarmantno i emotivno.

Arai Akino - Red Planet/Blue Planet
Ovo nije dvostruki album - iako je mogao biti - već dva odvojena albuma objavljena istog dana. Ako ste čuli neki od njenih albuma iz poslednjih 10 godina, onda znate šta da očekujete i od ovih , ali čak i bez nekih iznenađenja, ovo je pop u svom najboljem izdanju.


Magdala - magdala
Debitantski album projekta koji se sastoji od Daićija Morija iz benda Aureole i Hatis Noit iz benda Mutyumu.

Saotome Satsuki - Seidaku awasenomu
Drugi mini-album ovog garažnog rok benda čiji članovi izgledaju kao da žive u svojevrsnoj komuni.

bomi - Mani-a-maru
Prvo dugometražno izdanje ove simpatične pevačice korejskog porekla, za čiju muziku su smislili etiketu "1-centimetarski pop". Energičan i melodičan pop-rok sa dosta elektronskog zvuka.

Ziyoou-vachi - Hebihime-sama
Pčele zuje kraljevski na ovom albumu, kao što im i ime kaže. I pored gitarske buke, pesme su melodične i glas transseksualne pevačice(?) Avu-ćan je glavni faktor privlačnosti, menjajući se od mekog ženskog do prodornog muškog. Nažalost, grupa je najavila prekid aktivnosti posle koncerta u februaru ove godine.

Aureole - Reincarnation
Glavni čovek etikete Kilk Records ima novi album sa svojom post-rok, post-klasičnom grupom.

Chara - Cocoon
Ovo je Chara u odličnoj formi... ponovo.

Shinsei Kamatte-chan - Tanoshii ne
"Apokaliptični pop" je dobar deskriptor žanra koju ova četvorka svira. Nije za ljude slabog srca. Prividno normalno... dok ne uđete malo dublje u njihov svet, a onda, kako to obično biva, sretnete ludilo veće od svega što pokazuju oni koji žele da se prikažu ludim. "Hodaju granicom između amaterskog i neopisivo moćnog", kako je rekao Chad Van Wagner, istoričar japanskog roka, posle susreta sa njihovim prvim albumom.

Lama - Modanica
Drugi album grupe kojoj bi jednako dobro pristajao i naziv "Himera", jer je to moćna i strahotna zver koja ima sposobnosti nekoliko drugih životinja (tj. bendova). Supermoderni elektro-rok hibrid, istovremeno hladno precizan i emotivan, optimistički i melanholičan.

Goto Mariko - 299792458
Brzina svetlosti... Kratak album, ali odličan solo-debi za pevačicu legendarne (u pravom smislu reči) džez-pank grupe Midori. "Kawaiicore" - tako su pojedinci opisali njegov muzički stil. Mariko peva poput zavodljive mačke koja ušuškava slušaoca svojom senzualnošću... da bi se neočekivano pretvorila u razjarenog tigra i progutala ga.

i... pobednik je...

Urbangarde - Geiger Counter Culture

Za mene otkrovenje godine. Neko reče da je njihova muzika iritantna, ali u tome i jeste caka: napraviti od muzaka remek-delo nije mali podvig (mada su na poslednjim albumima muzički raznovrsniji od tako proste odrednice), a njima je to pošlo za rukom. U suštini, ovo je vrhunski pop - oni se deklarišu kao post-pop - pomešan sa muzičkim pozorištem, jednako inspirisan francuskim šansonama i japanskim tehnopopom.



Albumi obrada i remiksa:


orange pekoe - Tribute to Elis Regina
Odavanje počasti čuvenoj brazilskoj pevačici Elis Regini.


Pia-no-jaC  - Eat a Classic 4
Kao što ime kaže, 4. album u seriji Eat a Classic. Obrade poznatih kompozicija klasične muzike u džez maniru, uz pomoć klavira i kahona (južnoameričkog udaračkog instrumenta). Pia-no-jaC su postali veliko ime u Japanu poslednjih godina.

VA - Final Fantasy Tribute ~ thanks ~
140 minuta, 25 izvođača, žanrovska raznovrsnost i klasične kompozicije iz Final Fantasy-ja - šta još poželeti?

Srećna Nova godina svim posetiocima!

I želim vam puno zdravlja, sreće, novca, a onda, bogami, i drugih malih radosti zbog kojih i posećujete ovaj blog, pretpostavljam. Onima koji ga ne posećuju želim prvo da uklone taj propust, pa tek onda slede one druge želje.

Ovu godinu ćemo početi pregledom najboljeg, najlepšeg, najmudrijeg, najzanimljivijeg, najkompleksnijeg, najvrednijeg, NAJ... svašta nešto iz Japana... hm, a da ipak to bude samo "meni najbolje"? Rado bih tako i učinio, kada bih samo mogao da ispratim sve. Znate šta? Ovako ćemo: daću spisak najboljeg i najzanimljivijeg iz sveta popularne muzike - prvenstveno po mom sudu i ukusu, ali ću uputiti i na druga mišljenja - a onda i pregled najboljeg iz sveta stripa i književnosti po sudu japanske publike. Što se tiče stripa, to je već ustaljena praksa ovog bloga i 2013. nam neće biti izuzetak. Pregledi će ići možda jednom nedeljno, možda jednom u dve nedelje, kako mi vreme omogući.

Moje znanje japanske muzičke scene je daleko od dobrog, priznajem. Evo, baš gledam fotografije sa rok-festivala Countdown Japan 12/13, koji je bio održan od 28-31. decembra u čuvenom izložbenom prostoru Makuhari Masse u gradu Ćibi, nedaleko od Tokija, i shvatam kako sam od oko 170 izvođača - i to svi japanski, koliko sam svestan, iako je jedan deo njih bio u funkciji DJ-eva - ozbiljnije slušao možda dvadesetak. Ovde možete videti njihov spisak. A onda možete u miru i bez srama slobodno zaplakati ili udariti glavom u monitor, zid ili šta vam je već bolnije - ionako vas ne vidim!

Ipak, u našim okolnostima slabe pristupačnosti tom dalekom svetu, mislim da nećete naći bolje, sigurno ne na jezicima bivše Jugoslavije. Klinci i (često) klinke koji pišu po raznim domaćim forumima kako su izgustirali sve žanrove imaju još puno da grinduju i da se levelapuju dok ne shvate zapravo sa čim imaju posla, i da mit o Sizifu nije smišljen bez razloga.

Onda, do sledećeg skorašnjeg viđenja...

Final Fantasy Tribute - Thanks -

Čuveni japanski serijal video-igara Final Fantasy napunio je 25 godina. U čast tom jubileju, Square-Enix je 5. decembra objavio album na kome 25 izvođača ukazuje počast serijalu aranžirajući kompozicije iz njegovog obimnog muzičkog kataloga.

Od tih 25 imena, neka su mi dobro poznata, neka znam samo po čuvenju, a neka su mi potpuno nepoznata. Numere su podeljene na 2 diska, a mnoge od njih se sastoje od više kompozicija stopljenih u jednu (eng. "medley").

Nije tajna da nikada nisam bio fan originalnog kompozitora Nobua Uemacua - nisam čak ni poštovao njegov rad preterano - i uvek sam beskrajno više voleo njegove naslednike na serijalu: Masašija Hamauzua (HAMAUZU Masashi) i Đun'ju Nakana (NAKANO Junya). Kako bilo, Uemacuove kompozicije su obeležile mladost mnogih generacija i za neke ljude poseduju ogromnu nostalgičnu vrednost, a i mnoge vredi čuti na ovom albumu u novim aranžmanima, daleko kompleksnijim i raznovrsnijim od originalnih. Od uvodne Uvodne teme u ska-džez verziji legendarnih Ska-para (Tokyo Ska Paradise Orchestra) do jedine vokalne pesme na albumu, Melodies of Life, u izvođenju anđeoske Aoi Tešime i elektro-čarobnjaka De De Mouse-a (od koje, doduše, ni oni nisu mogli da naprave dobru pesmu), ovo je prilično zanimljiv i žanrovski i tonalno dovoljno raznovrstan album da omogući slušanje od skoro 2 i po sata bez zasićenja.

Listu izvođača možete videti ovde (CD Japan). Evo ga i trejler:

Album možete naći ako krenete od sledećeg linka:
http://jmp3up.info/page/1
i ubacite u pretragu njegovo ime.

Yasushi Nirasawa

Da ste me pitali pre godinu-dve koji je moj omiljeni dizajner čudovišta, našao bih se na muci, ali bih verovatno odgovorio Kazuma Kaneko, čovek koji je dugo vremena bio odgovoran za izgled najmračnijih Atlusovih video-igara, a to su pre desetak godina bile Persone, Shin megami tensei ili Maken X. Akira Toriyama takođe ima genijalne momente u svom radu za Dragon Quest, ali mi je Kaneko u svojoj manjoj pristupačnosti bio za nijansu draži . Ovde ne računam ljude kojima je takav dizajn bio preduslov za njihov osnovni rad, kao što su Hirohiko Araki ili Kentaro Miura i drugi.

Da me neko pita isto pitanje danas, ne bih mogao da odgovorim. Jer pojavio se novi konkurent za to mesto, Japanac Yasushi Nirasawa. Pre par meseci sam, listajući jedan japanski časopis, naleteo na reklamu za njegovu knjigu ilustracija Zangyack Works: LOG, koja na nešto manje od 100 stranica u boji prikazuje njegove radove vezane za novi tokusacu serijal Gokaiger.

Svet japanskih igranih televizijskih SF programa mi nije preterano poznat, ali, u svakom slučaju, neki dizajni koje sam video izgledaju impresivno na papiru, nezavisno od (ne)uspešnosti producenata da ih prenesu u naš realni svet. Nirasawa radi taj posao već duže vreme, dizajnirajući za neke nove iteracije Kamen Rider-a ("Maskiranog jahača"), koji se u Japanu prikazuje već decenijama.

Ako vas ovo zanima, možete započeti pretragu od ovog linka ka Wikipediji.

Nagrade i glamur

Pre par dana su objavili spisak nominovanih izvođača za 54. Nihon Record Taisho (Japan Record Awards) događaj, koji je neki japanski ekvivalent američkom Grammy-ju, i održava se krajem decembra. E, to već jeste čisti mejnstrim, i većinu tih izvođača nisam slušao - ali jesam nekoliko, na primer Leo Ieiri, koja je veliki favorit za nagradu za najboljeg novog izvođača. Meni zvuči kao Tamurapan, samo prosečnije i sa mnogo manje interesantnim aranžmanima. No, evo nekoliko fotografija sa konferencije za štampu, zbog kojih i pišem ovaj unos (kao i zbog šarmantne Tine Carine) - tu su svi učesnici konferencije, AAA, tri članice super-grupe AKB48, Kyary Pamyu Pamyu, Tina Carina, Ieiri Leo, i grupa Sekai no Owari ("smak sveta"), tim redom:

Moraću da preslušam i album od Kyary Pamyu Pamyu, "Pamyu Pamyu Revolution", pošto ga smatraju značajnim za trenutnu muzičku klimu - čak ga je i synchroflash (videti prethodni unos) stavio u "najbolje iz 2012.", mada sam ja još sumnjičav po tom pitanju...

Razotkrivanje J-popa

Već sam u prethodnim porukama pisao na šta mislim kad kažem 'J-pop' - ukratko, na popularnu muziku nastalu u Japanu.

Na osnovu brojnih informacija, može se zaključiti sledeće:

1. Japan je drugo po veličini muzičko tržište na svetu.

2. Tokio je svetska muzička prestonica, prema broju muzičkih dešavanja i ponuda.

Naravno, nisam proverio brojke, zato što na osnovu utiska dobijenog tokom istraživanja potpuno verujem u te informacije, ali ću jednom i to pokušati da potvrdim, ako ni zbog čega drugog ono zbog samozadovoljavajućeg osećaja autoritativnosti.

Prema sajtu zasshi-data.com, Japanci imaju 64 muzička časopisa (pogledati tabelu na dnu linkovane stranice), a muzika je donekle zastupljena u i onima koji se bave drugom tematikom. Neki od njih se bave domaćom produkcijom, drugi stranom, neki su žanrovski, drugi su fokusirani na određeni instrument, treći na audio-opremu, i može se naći nešto za svakoga. Meni je prvobitno Marquee bio zapao za oko, jer sam u njemu našao neke članke i intervjue sa izvođačima koji me interesuju, i on se bavi domaćom (japanskom, da ne bude zabune!) pop-rok scenom i izlazi dvomesečno. Sada, suočen sa takvim mnoštvom magazina, više nisam siguran šta bih najradije nabavio. Ah, te čari super-kapitalizma!

Najveći japanski sajt koji se bavi muzikom je već pominjana Natalie.mu (volim da je pominjem u ženskom rodu), koja donosi brdo vesti iz svih mogućih žanrova popularne muzike, kao i rubriku Power Push, sa tematskim člancima i intervjuima, a ima i veliku bazu izvođača, gde možete naći fotografije i linkove za dalje istraživanje. Natalie ima i dva prateća sajta, jedan koji se bavi stripom (Comic Natalie), i drugi koji se bavi komičarima (Owarai Natalie), koji su značajan deo japanske popularne kulture. Mene taj drugi ipak ne zanima preterano (a nemam ni vremena da proverim da li grešim), ali Comic Natalie je jedan od mojih osnovnih izvora informacija o japanskom stripu već duže vreme.

Iako je Natalie po svom položaju najveći izvor japanskih muzičkih vesti - dakle, mejnstrim po definiciji - ono o čemu oni pišu nije ni izbliza uvek mejnstrim muzička scena (ili stripska). Nema baš svega, to je tačno, ali pojavljuju se i mnoga "opskurna" imena. Mnogo toga možete pronaći na internetu kao preporuku ovog ili onog znalca, ali to je rascepkano i podeljeno na toliko strana (tj. znalaca) da jednostavno gubim volju za takvim istraživanjem. Ovde je sve na jednom mestu, i nedostatak bilo kakvog vrednovanja je čak osvežavajući. Ostavljen sam sam sa svojim... ukusom, valjda? Do sada sam se vodio preporukama ljudi koji delimično prate japansku scenu, kao što su bili ongakusei ili Olivier Van, ali otkrio sam da postoji mnogo više - mnogo, mnogo više - meni vredne muzike nego što je ijedan pojedinac sposoban da mi preporuči. Najbliži ukus mome ima Francuz sa nadimkom synchroflash, i on sluša u proseku nekoliko novih albuma dnevno već godinama, ali čak i njegove liste najboljeg iz određenih godina imaju propuste i viške (po meni). Recimo, njemu je na (trenutno) 33. mestu najboljih izdanja iz 2012. album Plus to Minus no shikumi od grupe nano.RIPE koji je meni sasvim prosečan, a glas pevačice mi je čak iritantan. Sličnu muziku - melodičan gitarski rok sa fantastičnim temama - sviraju Pirokalpin, koji su mi mnogo draži, i njih nema na pomenutim listama. Chara mi je genijalna, i kad je na vrhuncu forme, malo toga iz svetske popularne muzike može da se meri s njom, ali novi album od Urbangarde mi je nekako smisleniji i koherentniji od njenog (koji je odličan, moliću lepo!). Ipak, globalno su to mnogo moćne liste.

Sada se, međutim, javlja drugačiji problem. U poslednja dva meseca, Natalie je objavila preko 100 muzičkih članaka u rubrici Power Push. Kako u takvom mnoštvu pronaći ono što me zanima? Nema pravila - možda se sve svodi na intuiciju - ali za mnoge bendove sam se zainteresovao preko njihovog izgleda ili vizuelnog identiteta (koji ne mora uvek da se svodi na fotografije članova) - ili je to možda kod nekih bilo odsustvo "neželjenog" izgleda? Recimo, World Order - sedmorica muškaraca u poslovnim odelima koji zauzimaju čudne poze:

 Kako je moguće da oni ne budu interesantni? Ah, dobro, verovatno jeste moguće, ali slučaj je hteo da ne bude tako ovaj put, i naleteo sam na nešto koreografski daleko zanimljivije od Gangnam style-a - da ne kažem da je muzički superiornije. I Urbangarde sam "otkrio" na taj način. Mislim , pevač koji ima frizuru poput ludog umetnika i pevačica koja izgleda poput prelepe porculanske lutke... i urodilo je plodom. Ta metoda mi je pomogla čak i kog izvođača potpuno normalnog i neupadljivog izgleda kao što je Sekitori Hana. Kad smo već kod nje, evo snimka sa njenog koncerta (pesma sa prošlomesečnog albuma):

Ova pesma, budući bazična po svom aranžmanu, dobro pokazuje po čemu se moderna japanska muzika razlikuje od, recimo, američke - muzički ni po čemu, jedino što japanski jezik ima drugačiju fonetiku i drugačije se peva na njemu. Neki će taj nedostatak nacionalnog muzičkog identiteta uzeti za zlo, ali recimo da on ipak postoji, samo je prilično ograničen u odnosu na neku vrstu globalnog muzičkog identiteta koji vlada tamo.

Uf, mnogo sam se raspisao ovaj put, a o muzici nema mnogo smisla pričati. Imam u planu jednu malu prezentaciju u narednim mesecima, i bićete obavešteni o njoj na vreme. Predlažem da u međuvremenu odete na ovu stranicu i počujete nekoliko ekscentričnih pesama od Her Ghost Friend, koji su ih besplatno stavili na SoundCloud - ali, požurite, biće tamo samo do 25. decembra!