Volim li j-pop?

J-pop je prilično mutan pojam koji je među određenom publikom suptilnih muzičkih potreba stekao lošu reputaciju - s pravom, donekle, pošto je iznedrio neke od najgorih primera umetnosti zvuka svih vremena i prostora. Ali, nemojmo se zavaravati, u pitanju su određene tendencije strogo komercijalnih struktura japanskih muzičkih krugova. Izvan toga postoji nepregledno bogatstvo stilova i izvođača, koji se još uvek mogu smatrati j-popom, ako pod tim terminom podrazumevamo "japansku pop(ularnu) muziku" - a hoćemo, za naše potrebe.

Mnogo toga nema nikakve veze s tradicionalnom japanskom muzikom, već je nastalo na temeljima zapadne tradicije (evropske i afro-američke). Iako se često može čuti mišljenje da takva muzika nije "japanska", to je pogrešno, jer Japanci ipak uspevaju da daju specifičan šmek stranim muzičkim žanrovima - ne znam šta je to... možda određen spoj inteligencije i ludila koji omogućava prividno nespojivim elementima da funkcionišu zajedno, i to funkcionišu besprekorno.

Primer loše (meni neslušljive) j-pop pesme (slušati na svoju odgovornost!): Akino - tema za anime-seriju Sousei no Aquarion

Primer solidne (slušljive) j-pop pesme: Dreams Come True - I'm a Liar

Primer fenomenalne j-pop pesme: jedna druga Akino (Arai) - Gareki no rakuen

Čak i ako zanemarimo sveto trojstvo Yoko Ueno, Akino Arai i barokne kraljice japanske elektronske muzike i možda njihovog najvećeg živog kompozitora, Nahoko Kakiage (ne, ne Yoko Kanno, koliki god da sam fan - ovo je još bolje, verovali ili ne!), postoji zilion drugih izvođača i grupa, malih i velikih, nezavisnih ili pod okriljem velikih kuća, vrednih da se čuju i da se vole.

Glavni razlog za ovaj post je saznanje da su Dip in the Pool objavili novi album. Ta vest verovatno nikom od čitalaca ne znači ništa, ali za mene su Dip in the Pool jedan od najboljih elektro-pop bendova 80-tih, često upoređivani sa Cocteau Twins (iako ne baš pravedno - atmosfera ume da bude slična, ali DitP ne koristi gitare), i ovo je njihov prvi rad od 1997! Njih praktično nigde ne biste mogli čuti da neka dobra duša nije okačila njihovu kolekciju spotova, Dipping, na Youtube - kolekciju koja je u Japanu objavljena samo na laserskom disku daleke 1991. Čak i ja imam samo jedan njihov rani album, Silence (u mp3 obliku).


Sledi poklon za vernih 8 čitalaca ovog bloga, bar za one koji nisu već znali: par linkova ka blogovima s kojih možete skinuti šta vam je volja od ponuđenog. Ne mogu da pomognem za sve izvođače - neke imam samo u CD/DVD obliku, neke sam skinuo kao torente koji, pretpostavljam, više nisu aktivni, čak i kada bih se setio na kom su serveru bili, a pojedine sam skinuo sa manjih blogova koji su suviše brojni da bih ih ovde nabrojao (ali, ako volite modernu i minimalističku klasičnu muziku, blagu elektroniku i eterične ženske vokale, skinite odavde jedan mali biser, prvi album grupe films, zvani Messenger).

Dakle, linkovi:

TheSirensSound - blog koji promoviše teško dostupnu nezavisnu muziku. Širih interesovanja, obuhvata muziku svih meridijana ako zadovoljava gornji kriterijum. Dosta je post-rok orijentisan, ali ima svega.

Vault - Japanese Music Town - ogromna muzička kolekcija jednog čoveka, otprilike oko 2500 izvođača, i raste. Neke od meni omiljenih figura japanske muzike nisu prisutne, ali ima ponešto za svakoga.

Uživajte!