Strahoslovne nagrade za 2012: muzika

Osnovne smernice:

- neće biti numeričkih vrednosti. Čak ni liste nisu složene prema redosledu, osim prvih mesta.
- uzeta je u obzir samo popularna muzika iz Japana; čuo sam i nešto muzike sa drugih prostora, naravno, ali tek bi mi pokušaj sistematizacije na nekom drugom - ili, ne daj bože, svetskom nivou - zakomplikovao život.
- mnogi albumi pokazuju svoju vrednost tek posle nekoliko preslušavanja, što nisam praktikovao u svakom slučaju, pošto mi vreme nije dozvoljavalo.
- liste su relativne, jer ima MNOGO materijala kojeg nisam čuo. Zahvaljujem se na postojanju digitalnih mrežnih medija, koji mi omogućavaju da ispravljam unose kada nađem za shodno!

Pa, krenimo!



Albumi (originalni):

Kyary Pamyu Pamyu - Pamyu Pamyu Revolution
Veliko iznenađenje za mene, s obzirom da se Kyary često pominje u mejnstrim krugovima. Ali, uspela je (tj. njen producent Yasutaka Nakata) da napravi album koji može da se dopadne raznovrsnoj publici. Ovo je poput dečje muzike, ali samo onoliko koliko su Alisa u Zemlji čuda, Čarli i fabrika čokolade ili Beskrajna priča isključivo dečje knjige.

Her Ghost Friend - Looking for Wonder
Drugi album ovog ekscentričnog para. Kada smo već spomenuli Alisu, ovo jeste muzika iz Zemlje čuda! Pevanje je u pop-stilu, sa glasom koji podseća na dete, ali muzika je elektronski kolaž nestašnosti i razigrane mašte.

Polysics - Weeeeeeeeee!!!
Neeeo njuuuuuu veeeeeeeeeejv!!! I prepoznatljiva instrumentacija sa vokoderima i sekvencerima... sve u svemu, vrlo dobar album, neumorno sumanut u ozbiljnom shvatanju neozbiljnosti.

PE'Z - JumpUP!
Ovo nije jedini prošlogodišnji album ovog instrumentalnog džez kvinteta, ali je jedini koji sam čuo... i daju ga besplatno, barem do kraja januara.

AKLO - The Package
Jedini japanski hip-hop album iz 2012. koji me je impresionirao - što možda nije neka posebna pohvala, budući da sam ih čuo svega nekoliko (a i nisam neki ikakav autoritet za hip-hop), ali, s druge strane, možda i jeste, pošto me taj žanr retko impresionira. Aklo ume da repuje - toliko je očigledno - i to na dva jezika: japanskom i engleskom, a i muzička podloga je vrlo interesantna i ... senzualna.

Chatmonchy - Henshin
Skoro sam izjavio da je Negoto najbolji "normalni" ženski rok sastav u Japanu, a onda su Chatmonchy uzvratile udarac, sa najboljim ovogodišnjim albumom iz produkcije takvog jednog sastava. Ime albuma znači "transformacija", i bend je prethodno prošao kroz jednu: sa tri člana je spao na dva.

The Novembers - Gift
Ovo bi se možda dopalo darkerima ili gotičarima... iako su pesme na japanskom... a ima i neo-psihodelije.

Dresscodes - the dresscodes
Rokenrol u najboljem izdanju.

Furukawa Honpo - Girlfriend from Kyoto
Furukawa je ranije prvenstveno bio poznat po muzici u kojoj je koristio vokaloide, ali 2011. je objavio prvi album sa živim pevači(ca)ma, a prošle godine i drugi. Neka impresivna imena gostuju na ovom albumu, pre svega Otsubo Kana iz Spangle call Lilli line. Nostalgičan pop, potpomognut elektronikom i post-rokom.

Charan-Po-Rantan - Tagai no kagiana
Ciganski pop i kabare na japanski način. U širem smislu, ovo verovatno spada u granično područje pop i "world" muzike. Šarmantno i emotivno.

Arai Akino - Red Planet/Blue Planet
Ovo nije dvostruki album - iako je mogao biti - već dva odvojena albuma objavljena istog dana. Ako ste čuli neki od njenih albuma iz poslednjih 10 godina, onda znate šta da očekujete i od ovih , ali čak i bez nekih iznenađenja, ovo je pop u svom najboljem izdanju.


Magdala - magdala
Debitantski album projekta koji se sastoji od Daićija Morija iz benda Aureole i Hatis Noit iz benda Mutyumu.

Saotome Satsuki - Seidaku awasenomu
Drugi mini-album ovog garažnog rok benda čiji članovi izgledaju kao da žive u svojevrsnoj komuni.

bomi - Mani-a-maru
Prvo dugometražno izdanje ove simpatične pevačice korejskog porekla, za čiju muziku su smislili etiketu "1-centimetarski pop". Energičan i melodičan pop-rok sa dosta elektronskog zvuka.

Ziyoou-vachi - Hebihime-sama
Pčele zuje kraljevski na ovom albumu, kao što im i ime kaže. I pored gitarske buke, pesme su melodične i glas transseksualne pevačice(?) Avu-ćan je glavni faktor privlačnosti, menjajući se od mekog ženskog do prodornog muškog. Nažalost, grupa je najavila prekid aktivnosti posle koncerta u februaru ove godine.

Aureole - Reincarnation
Glavni čovek etikete Kilk Records ima novi album sa svojom post-rok, post-klasičnom grupom.

Chara - Cocoon
Ovo je Chara u odličnoj formi... ponovo.

Shinsei Kamatte-chan - Tanoshii ne
"Apokaliptični pop" je dobar deskriptor žanra koju ova četvorka svira. Nije za ljude slabog srca. Prividno normalno... dok ne uđete malo dublje u njihov svet, a onda, kako to obično biva, sretnete ludilo veće od svega što pokazuju oni koji žele da se prikažu ludim. "Hodaju granicom između amaterskog i neopisivo moćnog", kako je rekao Chad Van Wagner, istoričar japanskog roka, posle susreta sa njihovim prvim albumom.

Lama - Modanica
Drugi album grupe kojoj bi jednako dobro pristajao i naziv "Himera", jer je to moćna i strahotna zver koja ima sposobnosti nekoliko drugih životinja (tj. bendova). Supermoderni elektro-rok hibrid, istovremeno hladno precizan i emotivan, optimistički i melanholičan.

Goto Mariko - 299792458
Brzina svetlosti... Kratak album, ali odličan solo-debi za pevačicu legendarne (u pravom smislu reči) džez-pank grupe Midori. "Kawaiicore" - tako su pojedinci opisali njegov muzički stil. Mariko peva poput zavodljive mačke koja ušuškava slušaoca svojom senzualnošću... da bi se neočekivano pretvorila u razjarenog tigra i progutala ga.

i... pobednik je...

Urbangarde - Geiger Counter Culture

Za mene otkrovenje godine. Neko reče da je njihova muzika iritantna, ali u tome i jeste caka: napraviti od muzaka remek-delo nije mali podvig (mada su na poslednjim albumima muzički raznovrsniji od tako proste odrednice), a njima je to pošlo za rukom. U suštini, ovo je vrhunski pop - oni se deklarišu kao post-pop - pomešan sa muzičkim pozorištem, jednako inspirisan francuskim šansonama i japanskim tehnopopom.



Albumi obrada i remiksa:


orange pekoe - Tribute to Elis Regina
Odavanje počasti čuvenoj brazilskoj pevačici Elis Regini.


Pia-no-jaC  - Eat a Classic 4
Kao što ime kaže, 4. album u seriji Eat a Classic. Obrade poznatih kompozicija klasične muzike u džez maniru, uz pomoć klavira i kahona (južnoameričkog udaračkog instrumenta). Pia-no-jaC su postali veliko ime u Japanu poslednjih godina.

VA - Final Fantasy Tribute ~ thanks ~
140 minuta, 25 izvođača, žanrovska raznovrsnost i klasične kompozicije iz Final Fantasy-ja - šta još poželeti?

Final Fantasy Tribute - Thanks -

Čuveni japanski serijal video-igara Final Fantasy napunio je 25 godina. U čast tom jubileju, Square-Enix je 5. decembra objavio album na kome 25 izvođača ukazuje počast serijalu aranžirajući kompozicije iz njegovog obimnog muzičkog kataloga.

Od tih 25 imena, neka su mi dobro poznata, neka znam samo po čuvenju, a neka su mi potpuno nepoznata. Numere su podeljene na 2 diska, a mnoge od njih se sastoje od više kompozicija stopljenih u jednu (eng. "medley").

Nije tajna da nikada nisam bio fan originalnog kompozitora Nobua Uemacua - nisam čak ni poštovao njegov rad preterano - i uvek sam beskrajno više voleo njegove naslednike na serijalu: Masašija Hamauzua (HAMAUZU Masashi) i Đun'ju Nakana (NAKANO Junya). Kako bilo, Uemacuove kompozicije su obeležile mladost mnogih generacija i za neke ljude poseduju ogromnu nostalgičnu vrednost, a i mnoge vredi čuti na ovom albumu u novim aranžmanima, daleko kompleksnijim i raznovrsnijim od originalnih. Od uvodne Uvodne teme u ska-džez verziji legendarnih Ska-para (Tokyo Ska Paradise Orchestra) do jedine vokalne pesme na albumu, Melodies of Life, u izvođenju anđeoske Aoi Tešime i elektro-čarobnjaka De De Mouse-a (od koje, doduše, ni oni nisu mogli da naprave dobru pesmu), ovo je prilično zanimljiv i žanrovski i tonalno dovoljno raznovrstan album da omogući slušanje od skoro 2 i po sata bez zasićenja.

Listu izvođača možete videti ovde (CD Japan). Evo ga i trejler:

Album možete naći ako krenete od sledećeg linka:
http://jmp3up.info/page/1
i ubacite u pretragu njegovo ime.

Nagrade i glamur

Pre par dana su objavili spisak nominovanih izvođača za 54. Nihon Record Taisho (Japan Record Awards) događaj, koji je neki japanski ekvivalent američkom Grammy-ju, i održava se krajem decembra. E, to već jeste čisti mejnstrim, i većinu tih izvođača nisam slušao - ali jesam nekoliko, na primer Leo Ieiri, koja je veliki favorit za nagradu za najboljeg novog izvođača. Meni zvuči kao Tamurapan, samo prosečnije i sa mnogo manje interesantnim aranžmanima. No, evo nekoliko fotografija sa konferencije za štampu, zbog kojih i pišem ovaj unos (kao i zbog šarmantne Tine Carine) - tu su svi učesnici konferencije, AAA, tri članice super-grupe AKB48, Kyary Pamyu Pamyu, Tina Carina, Ieiri Leo, i grupa Sekai no Owari ("smak sveta"), tim redom:

Moraću da preslušam i album od Kyary Pamyu Pamyu, "Pamyu Pamyu Revolution", pošto ga smatraju značajnim za trenutnu muzičku klimu - čak ga je i synchroflash (videti prethodni unos) stavio u "najbolje iz 2012.", mada sam ja još sumnjičav po tom pitanju...

Razotkrivanje J-popa

Već sam u prethodnim porukama pisao na šta mislim kad kažem 'J-pop' - ukratko, na popularnu muziku nastalu u Japanu.

Na osnovu brojnih informacija, može se zaključiti sledeće:

1. Japan je drugo po veličini muzičko tržište na svetu.

2. Tokio je svetska muzička prestonica, prema broju muzičkih dešavanja i ponuda.

Naravno, nisam proverio brojke, zato što na osnovu utiska dobijenog tokom istraživanja potpuno verujem u te informacije, ali ću jednom i to pokušati da potvrdim, ako ni zbog čega drugog ono zbog samozadovoljavajućeg osećaja autoritativnosti.

Prema sajtu zasshi-data.com, Japanci imaju 64 muzička časopisa (pogledati tabelu na dnu linkovane stranice), a muzika je donekle zastupljena u i onima koji se bave drugom tematikom. Neki od njih se bave domaćom produkcijom, drugi stranom, neki su žanrovski, drugi su fokusirani na određeni instrument, treći na audio-opremu, i može se naći nešto za svakoga. Meni je prvobitno Marquee bio zapao za oko, jer sam u njemu našao neke članke i intervjue sa izvođačima koji me interesuju, i on se bavi domaćom (japanskom, da ne bude zabune!) pop-rok scenom i izlazi dvomesečno. Sada, suočen sa takvim mnoštvom magazina, više nisam siguran šta bih najradije nabavio. Ah, te čari super-kapitalizma!

Najveći japanski sajt koji se bavi muzikom je već pominjana Natalie.mu (volim da je pominjem u ženskom rodu), koja donosi brdo vesti iz svih mogućih žanrova popularne muzike, kao i rubriku Power Push, sa tematskim člancima i intervjuima, a ima i veliku bazu izvođača, gde možete naći fotografije i linkove za dalje istraživanje. Natalie ima i dva prateća sajta, jedan koji se bavi stripom (Comic Natalie), i drugi koji se bavi komičarima (Owarai Natalie), koji su značajan deo japanske popularne kulture. Mene taj drugi ipak ne zanima preterano (a nemam ni vremena da proverim da li grešim), ali Comic Natalie je jedan od mojih osnovnih izvora informacija o japanskom stripu već duže vreme.

Iako je Natalie po svom položaju najveći izvor japanskih muzičkih vesti - dakle, mejnstrim po definiciji - ono o čemu oni pišu nije ni izbliza uvek mejnstrim muzička scena (ili stripska). Nema baš svega, to je tačno, ali pojavljuju se i mnoga "opskurna" imena. Mnogo toga možete pronaći na internetu kao preporuku ovog ili onog znalca, ali to je rascepkano i podeljeno na toliko strana (tj. znalaca) da jednostavno gubim volju za takvim istraživanjem. Ovde je sve na jednom mestu, i nedostatak bilo kakvog vrednovanja je čak osvežavajući. Ostavljen sam sam sa svojim... ukusom, valjda? Do sada sam se vodio preporukama ljudi koji delimično prate japansku scenu, kao što su bili ongakusei ili Olivier Van, ali otkrio sam da postoji mnogo više - mnogo, mnogo više - meni vredne muzike nego što je ijedan pojedinac sposoban da mi preporuči. Najbliži ukus mome ima Francuz sa nadimkom synchroflash, i on sluša u proseku nekoliko novih albuma dnevno već godinama, ali čak i njegove liste najboljeg iz određenih godina imaju propuste i viške (po meni). Recimo, njemu je na (trenutno) 33. mestu najboljih izdanja iz 2012. album Plus to Minus no shikumi od grupe nano.RIPE koji je meni sasvim prosečan, a glas pevačice mi je čak iritantan. Sličnu muziku - melodičan gitarski rok sa fantastičnim temama - sviraju Pirokalpin, koji su mi mnogo draži, i njih nema na pomenutim listama. Chara mi je genijalna, i kad je na vrhuncu forme, malo toga iz svetske popularne muzike može da se meri s njom, ali novi album od Urbangarde mi je nekako smisleniji i koherentniji od njenog (koji je odličan, moliću lepo!). Ipak, globalno su to mnogo moćne liste.

Sada se, međutim, javlja drugačiji problem. U poslednja dva meseca, Natalie je objavila preko 100 muzičkih članaka u rubrici Power Push. Kako u takvom mnoštvu pronaći ono što me zanima? Nema pravila - možda se sve svodi na intuiciju - ali za mnoge bendove sam se zainteresovao preko njihovog izgleda ili vizuelnog identiteta (koji ne mora uvek da se svodi na fotografije članova) - ili je to možda kod nekih bilo odsustvo "neželjenog" izgleda? Recimo, World Order - sedmorica muškaraca u poslovnim odelima koji zauzimaju čudne poze:

 Kako je moguće da oni ne budu interesantni? Ah, dobro, verovatno jeste moguće, ali slučaj je hteo da ne bude tako ovaj put, i naleteo sam na nešto koreografski daleko zanimljivije od Gangnam style-a - da ne kažem da je muzički superiornije. I Urbangarde sam "otkrio" na taj način. Mislim , pevač koji ima frizuru poput ludog umetnika i pevačica koja izgleda poput prelepe porculanske lutke... i urodilo je plodom. Ta metoda mi je pomogla čak i kog izvođača potpuno normalnog i neupadljivog izgleda kao što je Sekitori Hana. Kad smo već kod nje, evo snimka sa njenog koncerta (pesma sa prošlomesečnog albuma):

Ova pesma, budući bazična po svom aranžmanu, dobro pokazuje po čemu se moderna japanska muzika razlikuje od, recimo, američke - muzički ni po čemu, jedino što japanski jezik ima drugačiju fonetiku i drugačije se peva na njemu. Neki će taj nedostatak nacionalnog muzičkog identiteta uzeti za zlo, ali recimo da on ipak postoji, samo je prilično ograničen u odnosu na neku vrstu globalnog muzičkog identiteta koji vlada tamo.

Uf, mnogo sam se raspisao ovaj put, a o muzici nema mnogo smisla pričati. Imam u planu jednu malu prezentaciju u narednim mesecima, i bićete obavešteni o njoj na vreme. Predlažem da u međuvremenu odete na ovu stranicu i počujete nekoliko ekscentričnih pesama od Her Ghost Friend, koji su ih besplatno stavili na SoundCloud - ali, požurite, biće tamo samo do 25. decembra!

Out of Print!?

Kultna japanska folk/progresivna rok grupa Zabadak reizdala je svoje najbolje albume! 12. decembra objavljen je boks-set od 5 SHM-CD-ova. Neka vas ova slova ne zaplaše, SHM-CD je u Japanu čest format - CD od nešto boljeg materijala - za koji vam ne treba nikakva posebna oprema, a ni u ceni nisam primetio nikakvu razliku. Evo, ovih 5 u kutiji koštaju 10000 jena (za strano tržište, tj. bez plaćanja poreza), što nije skupo za takvo izdanje (oko 100 evra). S druge strane, nisam imao da izdvojim toliku cifru za te potrebe, a tu bi još bili poštarina i eventualni troškovi na carini. Dodatni udarac zadaje činjenica da je već 15. decembra, kada sam bacio pogled na CD Japan u vezi datog proizvoda, ovaj bio Out of Print! Samo 1000 primeraka je napravljeno, nažalost.

Boks sadrži 4 originalna izdanja (s novog mastera) i jedan dodatni disk sa pesmama objavljenim na singlovima, koncertnim verzijama i slično. Sve pesme su iz njihovog perioda vezanog za etiketu moon alfa, što će reći, 1989-93, što se generalno smatra njihovim vrhuncem.

Inače, koncerti Zabadaka su stvarno bili legendarni i dan-danas volim da ih gledam.

Od sada: strahoslovna muzika

Ako danas ukucate "Urbangarde" u Guglov pretraživač, dobićete među prvih 20 rezultata link ka ovom malom blogu. Veoma sam ponosan na tu činjenicu i potrudiću se da nastavim taj trend opisa i promocije relativno opskurnih izvođača na Zapadu. Odlučio sam da proširujem i apdejtujem profile (iako za sada postoji samo jedan!) kako se budem upoznavao sa radom muzičara, i čitaoci će biti pravovremeno obavešteni kada se to desi.

Žena na gornjoj slici je "kriva" za moju trenutnu... hm, opsednutost svetom japanske popularne muzike. Njeno ime - ili, bolje rečeno, ime njenog solo-projekta - je Tamurapan, i ona peva tradicionalni pop, ali vrlo dobar - odličan čak, moliću lepo. Uz to, sama komponuje, aranžira, piše tekstove i crta za svoje albume, i to je bila njena izložba slika na koju sam naleteo, koja me je naterala da pomislim: "Ah, ovo nisam znao! Da vidimo šta još ne znam!" I tako sam se okrenuo ka Natalie-i, stecištu svega bitnog što se dešava u japanskoj muzici, od idola do avangarde, i uronio u nepregledne okeanske dubine jedne strane muzičke scene, druge po veličini na svetu - ali dok se sa američkom zbližavamo od detinjstva, japanska nam ostaje velika nepoznanica.

Koji je razlog toga? Japanski jezik u većini pesama (kad već nisu na engleskom ili engreskom, jel'te)? Gluposti - većina ljudi ni ne sluša pažljivo reči, pa čak i ja retko to radim. Uostalom, Gangnam Style je dokaz da jezik nije nikakva barijera u popularnoj muzici. Možda zato što se većina stranaca prvo sretne sa idolima, visual kei bendovima ili sa popularnim grupama kao što su Perfume (koji su ipak svi redom - budimo iskreni - muzički bezvredni)? Koji god da je razlog, problem ostaje, zajedno sa predrasudama. E, protiv toga ćemo se boriti zvukom - pa i čekićem, ako treba!


Na slikama dole su neki od izvođača čija mi je muzika privlačna a koje sam slušao u poslednjih mesec dana: Chara, Chocolat, Special Others, Rin toshite Shigure, Furukawa Honpo, Negoto, Saotome satsuki, Uchuujin, Bomi, Polysics.

Svega tu ima, od fuzije džeza i post-roka (Special Others) do divljačkog garažnog roka (Saotome satsuki). Od nekih od njih (kao što su Uchuujin) čuo sam samo nekoliko pesama, jer mi nije moguće naći njihov (mini-)album onlajn. Govorim o piratskoj verziji, ali u ironičnom spletu okolnosti, vrlo mi je lako naći taj isti album ako ga platim. Međutim, u poslednjih par meseci kupio sam samo jedan CD: Geiger Counter Culture od Urbangarde, jer mislim da je vredan toga (time mislim na u startu duplo veću cenu japanskih CD-ova + poštarinu + moguću carinu...), i za sada najbolji album ove godine u Japanu (rek'o ja). Ako budem kupovao još nešto u skorije vreme, to će biti album od Bomi ili, eventualno, Saotome satsuki. Bomi, koja je rođena u Njujorku od roditelja Korejaca, ali živi u Japanu od detinjstva, u saradnji sa producentom wtf-om izdala je takođe jedan od najboljih albuma ove godine; Saotome satsuki imaju 2. mini-album koji je čista eksplozija agresivne razuzdanosti i iskrene emotivnosti (to su oni što na slici gore izgledaju kao grupa omamljenih narkomana).

Za kraj, slika Joou-bachi (ili Ziyoou-vachi, kako oni sami pišu svoje ime latinicom), Kraljice-pčele, mada u starijem sastavu, sa početka godine, kada je sa njima još bila gitaristkinja Gigi. Glem-pank, ali za pravi utisak treba ih videti uživo.

(Inače, sve slike su sa Natalie.mu)

Profil: Urbangarde

Pošto sam za poslednjih mesec dana čuo gomilu japanskih izvođača koje ranije nisam slušao (Tamurapan, Uchuujin, Tokyo Ska Paradise Orchestra, Elephant Kashimashi, Urbangarde, amazarashi, Shinsei kamatte chan, Novels, Yazawa Youko, Ego-Wrappin', advantage Lucy, Man with a Mission, Saotome satsuki, Suneo Hair, Monica Uranglass, Babymetal, pa čak i Polysics...), mislim da bi bio red da kažem koju o nekima od njih, kao i o onima sa kojima sam bio upoznat, ali ih nisam spominjao. Počnimo sa jednim od najboljih, možda najčudnijim, i svakako najtežim za svariti.
 
Urbangarde (japanski: アーバンギャルド) je petočlani sastav nastao sa namerom sviranja "traumatičnog tehno-popa". Plemenit cilj, nema šta. Vođa grupe je pevač Tenma Macunaga (MATSUNAGA Tenma, na slikama dole tip sa naočarima), koji se prethodno bavio poezijom i pozorištem, a osim njega su tu:
- klavijaturista Kej Jaćimura (YACHIMURA Kei), koji je studirao džez i modernu muziku;
- gitarista Šin Zeze (ZEZE Shin), s velikim iskustvom na polju metala;
- pevačica Joko Hamasaki (HAMASAKI Youko), aka Jokotan, koja je prethodno pevala šansone;
- bubnjar Kjoići Kagijama (KAGIYAMA Kyouichi), koji se priključio poslednji, 2011. godine.

Macunaga radi većinu stvari vezanih za produkciju, kao i vizuelni dizajn i video-klipove, po kojima je grupa postala poznata i izvan Japana. Prošle godine su imali prvo izdanje za jednu veliku kuću, i to za Universal Japan. Krajem decembra je izašao njihov peti album, takođe za Universal, nazvan Geiger Counter Culture.

Prvi put sam ih čuo pre neki dan, i priznajem, nisam znao šta da mislim. Sviđaju mi se... hm, možda ipak ne... ali ovo je fenomenalno... i tako kičasto...aahh!!! Ipak, utisci su se polako slegli, ili sam se ja samo navikao na njihov stil - ili oboje - i sada mislim da su Urbangarde svakako jedna od najzanimljivijih pojava na modernoj japanskoj sceni.

Njihov najjači adut su tekstovi, i sam Macunaga je rekao u jednom intervjuu da na njih obraćaju najviše pažnje, a sve ostalo im je podređeno. Njihova muzika koristi elemente različitih žanrova (što se vidi iz pozadine članova), sa povremenim korišćenjem 8-bitnog zvuka. Za većinu slušalaca sa naših prostora najveća prepreka bi bila to što Urbangarde koriste dosta muzičkih fraza karakterističnih za mejnstrim J-pop, međutim, ako se samo malo potrudite, videćete da ih oni koriste u sopstvene svrhe, jer su u njihovim pesmama udruženi sa tekstovima i imidžom u čijem društvu ne izgledaju sasvim prirodno.

Urbangarde su jednim delom satiričan osvrt na kulturu idola i mnoge njihove teme su vezane za otakue. Na njihovom poslednjem albumu - jedinom koga sam za sada u celosti preslušao - nazvi nekih pesama su: "Ne zovite me magičnom devojkom", "Zbogom potkulturo", "Bizarna avantura jedne device" (ovo na japanskom zvuči još bolje: JoJo Shojo no kimyou na bouken) i "Da li su strip-časopisi i slične stvari loši?". Tenma i Jokotan pevaju na japanskom dovoljno jasno, međutim, moje znanje tog jezika je očiglednije pri čitanju nego pri slušanju, tako da razumem tek polovinu otpevanog. No, čak i tako vidim koliko se Urbangarde udaljavaju od muzike običnih pop-bendova, krećući se u pravcu njene dekonstrukcije.

Evo ga jedan muzički spot iz njihove ranije faze, za pesmu Concrete Girl:

A evo i nečeg sa poslednjeg albuma - kraća verzija spota za pesmu Umarete mitai:

A evo ih i uživo:

Keići Suzuki (SUZUKI Keiichi), legendarni kompozitor poznat na Zapadu po muzici za video-igru Earthbound, a u Japanu kao član grupe Moonriders, nazvao je u oktobru Geiger Counter Culture (trenutno) najboljim albumom godine u domaćim okvirima, a i meni sve više prirasta srcu...

Pevačica Sen (Singer Sen)

Koliko znate o kineskoj pop-muzici? Ja sam do skoro imao samo nekoliko susreta s njom, preko tamo izuzetno popularnih (i ovo je, kako bi rekli, understatement) pevačica kao što su Faye Wong i Teresa Teng, kao i nekoliko opskurnijih rok-bendova iz Hongkonga, ali nije to bilo ništa što bi mi posebno zagolicalo čula ili maštu. To se promenilo kada sam čuo Pevačicu Sen, koju su opisali kao nekoga čija muzika "zaobilazi glavne tokove kineskog popa, ali je, takođe, suviše dobro tehnički izvedena da bi bila nazvana nezavisnom".

Njen čest saradnik (u ulozi producenta) je Guy Sigsworth, čovek koji je radio sa Bjork (i mnogim drugim čuvenim imenima) i bio u bendu Frou Frou.

Ovde vam dajem jedan video-spot i kratak odlomak sa jednog koncerta, pa, uživajte. I recite ako vam se sviđa!

Pop-fenomeni: zabavljačke trupe

Kada bih birao samo jedan reprezentativan fenomen japanske popularne kulture u poslednjih nekoliko godina, to bi bila eksplozija ženskih zabavljačkih trupa, kao što su AKB 48 i Ayaman Japan. Niste čuli za njih? Shame on you. Ali, nažalost, niste propustili nikakav kvalitetan vid zabave - samo vrlo specifičan.

Čitam ja tako Kono manga ga sugoi! i naletim na listu najboljih stripova iz prethodne godine po mišljenju Fantaziste Sakurade, jedne od tri ključne članice Ayaman Japana. I znate šta? I Am a Hero na prvom mestu. Devojka uopšte nije glupa. Taj naslov nije privlačan na prvi pogled i svakako nije lako štivo.

To me je navelo na razmišljanje o japanskim idolima kao ljudima posvećenih određenoj profesiji. Koliko god te stvari nekima izgledale glupo ili čak idiotski, ništa nam ne govore o prirodi ljudi koji se time bave.

AKB je skraćeno od Akihabara (deo Tokija), a 48 je ukupni broj članica, podeljenih u nekoliko "timova". One su, prosto rečeno, zabavljačice - po potrebi idoli, pevačice, igračice, glumice, "talenti", kako već situacija zahteva. Imaju svoje dnevne predstave u sopstvenom pozorištu, izdaju singlove, pojavljuju se u svim mogućim medijima. Čovek koji je iza njih je verovatno najveći mastermajnd u svetu japanskih medija: Jasuši Akimoto (Yasushi Akimoto), jedna od ključnih ličnosti Univerziteta lepih umetnosti i dizajna u Kjotu. Ne učestvuje ih svih 48 u svim dešavanjima i sastav čitave grupe je promenljiv, ali neizvesnost i pompa oko izbora novih članica su na grandioznoj skali. Njihovi singlovi su najprodavanija muzička roba u Japanu poslednjih godina - normalno, vrlo sumnjivog muzičkog kvaliteta, iako ne toliko lošeg koliko su me neki kritičari naveli da mislim (tj. čuo sam i gore stvari) - a postoji priča o fanu koji je potrošio oko 200 hiljada evra na praćenje njihovih aktivnosti. Svašta čovek pročita na netu...

AKB 48

Ayaman Japan imaju sličnu ulogu, ali različitu taktiku. Njihova popularnost je eksplodirala u toku prethodne godine, i one više funkcionišu na principu urbanog mita. Ima ih oko 100, ali samo se tri glavne članice pojavljuju u medijima (Sakurada je jedna od njih). Nemaju svoju lokaciju, već se pojavljuju na žurkama i događajima u određenim delovima Tokija, i to bez novčane nadoknade, gde pričaju sa vama, piju, šale se i generalno glupiraju (a ni skidanje im nije strano). Svako ko poznaje barem jednu članicu može da ih dovede na svoju zabavu. Tamo gde su AKB 48 tipični idoli, čisti i uzorni, Ayamanke su vulgarne i provokativne. Snimile su i nekoliko pesama, a izgleda da im je česta tema jebanje.

Ayaman Japan (Fantazista Sakurada skroz desno)

Pop-gejše za (post-)moderno doba? Da, na neki način, mada će mnogi to shvatiti kao trivijalizaciju te plemenite prakse. Imaju sličnu funkciju u društvu - sasvim je druga stvar što je društvo takvo kakvo je.

Možda postoje i muške zabavljačke trupe nalik na AKB 48, ali ne, dođavola, ne! O tome nećete čitati ovde. ;) Nikad!

4 bonjour's parties

To je naziv japanske muzičke grupe koja broji najmanje 7 članova (nešto malo više muških nego ženskih), i koja koristi različite vokaliste i još različitije instrumente u svojoj muzici.

 

Pre neki dan sam preslušao njihov najnoviji album, Okapi Horn, koji je izašao krajem prošle godine, i to je nešto najbolje što sam do sada čuo ovog meseca. Iako postoje od 2001, to je tek njihov drugi zvanični album, posle Pigments Drift Down from the Brook iz 2007.

Podsetili su me na neke britanske grupe kao što su Spiritualized i Blue States, ali prisvojili su takav stil muzike fantastično, kao da su ga upravo oni i izmislili. Taj stil bi se mogao opisati sledećim rečima: glasovi koji više šapuću nego što pevaju, smisao koji više naslućujemo nego što čujemo, muzika koja je melodična, nenapadna i hromatski dinamična... ali to su samo reči, i pustimo muziku da opiše samu sebe.

Prijatno i... suptilno.

Mini-recenzija (CD): Yuri Shiratori - Caramel Pop (1995.)

Prva u nizu recenzija. Počeo sam češće da gledam animee ovih dana, pa će i oni doći na red. Krenimo, onda, s muzikom.

 

Neki od vas verovatno sad misle da sam skroz poludeo. Album koji se zove "Caramel Pop" i ima ovakav omot! Nečuveno!!! Pa onda, kao ulje dodato na vatru, tu je činjenica da je Yuri popularna glasovna glumica (seiyuu). Neki od vas verovatno znaju na šta liči to kada japanske glasovne glumice propevaju (čast izuzecima). Potpuno očekivano, Yuri nema sjajan glas (ima detinjast), i od nje se ne može mnogo očekivati u domenu pevačkih mogućnosti. Naravno, nisam dužan da pišem samo o stvarima koje volim i koje su me impresionirale ili inspirisale na bilo koji način, ali postoje stotine albuma o kojima bih mogao da pišem - nema razloga da gubim vreme na jedan od verovatno nekoliko desetina hiljada koje ne volim. Dakle, zašto baš ovaj album?

Kratak odgovor bi bio: zato što sam i ja iznenađen. Doduše, imao sam jednu informaciju koja je ublažila to iznenađenje i koja glasi: album je producirala Akino Arai, koja je i komponovala neke pesme, uz Yoko Kanno, njenog bivšeg muža Hajimea Mizoguchija, i još neke. Pa onda, tu je Hisaaki Hogari kao aranžer nekih pesama, a spominje se i Yayoi Yula. Kada se priča o japanskoj pop-muzici, to je ekipa iz snova. I, u konačnoj analizi, ispostavilo se da je ta činjenica odnela pobedu nad svim lošim nagoveštajima iznesenim u prethodnom pasusu i elegantno ih pretvorila u ništavilo.

Nazvao sam ovo mini-recenzijom zato što ću se ograničiti samo na zaleđinu i na ukupan utisak - ne mogu da formiram kompletnu sliku jer ne posedujem fizičku kopiju albuma sa obiljem informacija u bukletu, a bez toga, između ostalog, ne razumem dobar deo tekstova koji su na japanskom. S druge strane, tekstovi mi nisu od primarnog značaja u pop-muzici - ne moraju da budu na nivou poezije, dovoljno je da nisu trivijalni ili glupi, ili bar da imaju opravdanje ako se čini da jesu.

Yuri Shiratori je pozajmljivala glasove i interpretirala mnoge animirane likove tokom svoje dugogodišnje karijere, koja traje još uvek. Međutim, njena muzička karijera bila je mnogo kraća (1994-99) i iznedrila je 5 solo-albuma (4 + 1 mini) i nekoliko singlova. Caramel Pop joj je drugi album i, po mišljenju mnogih fanova, najbolji uz (ili posle) Tendence d'eau iz 1997, koji bi tek trebalo da čujem.

Muzički, ovo jeste karamela-pop. Ali ne "sladunjavi pop" kako ga zamišlja zli, cinični muzički kritičar, već pop čut kroz nevine uši u nekom svetu punom čudesa i magije, gde svaki zvuk nosi istovremeno detetu beskrajnu radost i odrasloj osobi neizmernu tugu i gde svaka boja nosi odgovarajući ukus. Što znači da nosi sve odlike muzike Akino Arai, čiji album ovo u suštini i jeste, samo izdat pod drugim imenom i sa detinjastim glasom. Ipak, svaka čast i Yuri, jer ne može svako (a pogotovo ne svaka seiyuu!) da se okruži takvom ekipom. Tokom prve polovine 90-tih Arai nije izdavala solo-radove, već se koncentrisala na namensku muziku (=saundtrekove) i saradnju sa drugim muzičarima, tako da njen rad sa Shiratori savršeno popunjava tu "rupu" u njenoj karijeri. Muzički, Arai nema težnju ka nekom posebnom instrumentu, već elegantno kombinuje sve moguće akustične i električne instrumente i elektroniku, u zavisnosti od albuma ili prilike (koncertne verzije pesama su uvek drugačije aranžirane od studijskih).

Jedino što može odbiti ljubitelje popa (a ostalima ova recenzija nije ni namenjena) je pevačicin glas, ali to bi bila šteta, jer, dok je manji deo muzike vezan za 90-te (upotreba sintesajzera, ponekad) veći njen deo je večan. Ili skoro večan. Svejedno. Ja sam, na nesreću, čuo mnogo gore glasove od Yurinog kako pevaju i mogu ovo lako da preguram. Dakle, za mene, verovatno jedan od najboljih albuma J-popa 90-tih.

Trajanje: 46 minuta


Lista pesama:
1. Caramel
2. sayonara Doctor
3. atarashii kutsu (nove cipele)
4. hikouki (avion)
5. Gingham Check de isshuukan (jedna nedelja u Gingham Check-u)
6. suteki na Seelie (lepa Seelie)
7. Emerald no mori (smaragdna šuma)
8. Bird
9. egao no kimochi (osećanje osmeha - ovo mi zvuči nezgrapno u prevodu, ali šta da radim)
10. Paw
11. Child Again
12. kaze no suna (vetrov pesak)

Link
(svi albumi osim prvog)

Još malo muzičkih utisaka

Pišem ovo dok slušam pretposlednji album Kahimi Karie (čita se Kari), Nunki, koji je prilično spor, miran, i uglavnom akustičan (uz dosta semplova, doduše). I poetičan, pre svega. Neki će momentalno prepoznati imena Jim-a O'Rourke-a i Yoshihide Otoma, koji su učestvovali na njemu. Ono što će teže prepoznati je stil same Karie, ali taj se menja od albuma do albuma, i to više ne treba nikog da iznenadi.

U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.

Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.

Ipak, nekoliko postojanih utisaka  iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.

- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.

Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica  (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):

Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.

Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:

Volim li j-pop?

J-pop je prilično mutan pojam koji je među određenom publikom suptilnih muzičkih potreba stekao lošu reputaciju - s pravom, donekle, pošto je iznedrio neke od najgorih primera umetnosti zvuka svih vremena i prostora. Ali, nemojmo se zavaravati, u pitanju su određene tendencije strogo komercijalnih struktura japanskih muzičkih krugova. Izvan toga postoji nepregledno bogatstvo stilova i izvođača, koji se još uvek mogu smatrati j-popom, ako pod tim terminom podrazumevamo "japansku pop(ularnu) muziku" - a hoćemo, za naše potrebe.

Mnogo toga nema nikakve veze s tradicionalnom japanskom muzikom, već je nastalo na temeljima zapadne tradicije (evropske i afro-američke). Iako se često može čuti mišljenje da takva muzika nije "japanska", to je pogrešno, jer Japanci ipak uspevaju da daju specifičan šmek stranim muzičkim žanrovima - ne znam šta je to... možda određen spoj inteligencije i ludila koji omogućava prividno nespojivim elementima da funkcionišu zajedno, i to funkcionišu besprekorno.

Primer loše (meni neslušljive) j-pop pesme (slušati na svoju odgovornost!): Akino - tema za anime-seriju Sousei no Aquarion

Primer solidne (slušljive) j-pop pesme: Dreams Come True - I'm a Liar

Primer fenomenalne j-pop pesme: jedna druga Akino (Arai) - Gareki no rakuen

Čak i ako zanemarimo sveto trojstvo Yoko Ueno, Akino Arai i barokne kraljice japanske elektronske muzike i možda njihovog najvećeg živog kompozitora, Nahoko Kakiage (ne, ne Yoko Kanno, koliki god da sam fan - ovo je još bolje, verovali ili ne!), postoji zilion drugih izvođača i grupa, malih i velikih, nezavisnih ili pod okriljem velikih kuća, vrednih da se čuju i da se vole.

Glavni razlog za ovaj post je saznanje da su Dip in the Pool objavili novi album. Ta vest verovatno nikom od čitalaca ne znači ništa, ali za mene su Dip in the Pool jedan od najboljih elektro-pop bendova 80-tih, često upoređivani sa Cocteau Twins (iako ne baš pravedno - atmosfera ume da bude slična, ali DitP ne koristi gitare), i ovo je njihov prvi rad od 1997! Njih praktično nigde ne biste mogli čuti da neka dobra duša nije okačila njihovu kolekciju spotova, Dipping, na Youtube - kolekciju koja je u Japanu objavljena samo na laserskom disku daleke 1991. Čak i ja imam samo jedan njihov rani album, Silence (u mp3 obliku).


Sledi poklon za vernih 8 čitalaca ovog bloga, bar za one koji nisu već znali: par linkova ka blogovima s kojih možete skinuti šta vam je volja od ponuđenog. Ne mogu da pomognem za sve izvođače - neke imam samo u CD/DVD obliku, neke sam skinuo kao torente koji, pretpostavljam, više nisu aktivni, čak i kada bih se setio na kom su serveru bili, a pojedine sam skinuo sa manjih blogova koji su suviše brojni da bih ih ovde nabrojao (ali, ako volite modernu i minimalističku klasičnu muziku, blagu elektroniku i eterične ženske vokale, skinite odavde jedan mali biser, prvi album grupe films, zvani Messenger).

Dakle, linkovi:

TheSirensSound - blog koji promoviše teško dostupnu nezavisnu muziku. Širih interesovanja, obuhvata muziku svih meridijana ako zadovoljava gornji kriterijum. Dosta je post-rok orijentisan, ali ima svega.

Vault - Japanese Music Town - ogromna muzička kolekcija jednog čoveka, otprilike oko 2500 izvođača, i raste. Neke od meni omiljenih figura japanske muzike nisu prisutne, ali ima ponešto za svakoga.

Uživajte!

The Eccentric Opera

Ovaj blog je neko vreme bio zapostavljen jer su mi se dogodile neke loše stvari - konkretno, polomio sam nogu (na mestu vrlo blizu kuku, tako da je lom uticao na zglob) i neko vreme sam proveo u bolnici, neko u banji, a ono koje sam proveo kod kuće nisam trošio na interakciju preko interneta. Rehabilitacija ide uglavnom dobro, tako da ću za par meseci (pretpostavljam) biti kao nov. Toliko o tome.

A sada ću pokušati da se iskupim za tišinu veličanstvenim zvukom.

The Eccentric Opera je japanska muzička grupa aktivna tokom 90-tih, pioniri tzv. "klasičnog krosover" stila u Japanu. Odlikuje je mešavina elektronske muzike i najčešće (ali ne uvek) operskih vokala, a dobar deo opusa čine obrade klasičnih i folk kompozicija. Sastojala se od dve žene koje su prošle najviše muzičko obrazovanje, a jedno vreme je tu bio i treći, muški član (na prvom albumu).

Slede dve pesme sa albuma Hymne (1997) - koji je verovatno najpristupačniji za upoznavanje sa grupom (iako je prvi album najeksperimentalniji, a Paradiso mi je najbolji) - i to uživo!

Muzika je od Čajkovskog, a reči su iz jedne Bodlerove pesme (Hymne).

Iako mislim da je žena za klavijaturama, Nahoko Kakiage, srce grupe, osetim jezu svaki put kada čujem zastrašujući sopran Nami Sagare u sredini ove obrade francuske pop-pesme iz 60-tih. U svakom slučaju, obe članice imaju bogate i plodne karijere i posle raspada ove grupe, ali to je priča za neki drugi put.

Za kraj, njihova verzija Fausta sa albuma Paradiso (1998):