Povodom 25 godina ĐoĐove bizarne avanture i 30 godina Arakijeve karijere publici je ponuđeno mnoštvo načina da potroši pare. Mnoge stvarčice se mogu dobiti uz malo para i nešto više sreće u jednoj vrsti lutrije. Evo nekih poklona:
Ovo su Banprestove figurice koje predstavljaju sve glavne likove iz svih 7 završenih delova ĐoĐo-a, a tu je i neizbežni Dio Brando u specijalnoj varijanti:
Ne znam za koju figuru bih se odlučio kada bih morao da biram. Kuđo Đotaro (broj 3) je suviše kul, ali i Džolin (6) ima svojih draži, Džonatan (1) ima legendarnu pozu...
Osim figurica, u ponudi su i specijalne staklene čaše sa skicama glavnih likova i amblemima:
Ah, znam ovu skicu Higašikate Đosukea sa druge čaše! Ovo je snimljeno u mojoj sobi:
Kao prvo, 10. decembra izlazi ovogodišnji broj Kono manga ga sugoi! i dok ga nikako ne treba shvatiti kao sveto pismo, ne treba ni smetnuti s uma da sam tu čuo prvi put za mnoge zanimljive naslove: Kingdom, Wolfsmund, Napad divova (Shingeki no kyojin), I Am a Hero, Kosmičku braću (Uchuu Kyoudai), Psa koji bdi nad zvezdama (Hoshi mamoru inu), Azazela i mnoge druge. Ove godine, kao i obično, Amazon je odao pobednike pre vremena stavljajući naslovnu stranu na svoj sajt pre izlaska same publikacije.
U muškoj kategoriji pobednik je meni nepoznat strip Black Jack sousaku hiwa (nešto u stilu "tajna epizoda o produkciji Black Jack-a), a u ženskoj još nepoznatiji Hana no zubora meshi, koje ima neke veze s jelom (meshi). Čudan izbor, ali videćemo obrazloženje. Prva mesta mi ionako nikad nisu bila primarna - zanima me Top 20 ili više.
Kao drugo, u Studentskom gradu u Beogradu održaću (u januaru?) predavanje o japanskom stripu, pa mi je ponuđeno da napravim kratak opis istog i da pošaljem neku ilustraciju radi najave. Ovih dana uglavnom razmišljam o tome, ili pišem tekst o ĐoĐovoj bizarnoj avanturi za jedan ugledni domaći strip-magazin. Rečeno mi je da bude do 10000 karaktera, što je jako malo za ĐoĐo-a, pa razmišljam šta da izbacim. Sve ostale ideje (kao što je ona o japanskim izdavačima) će morati da pričekaju pogodniji trenutak.
Elem, što se tiče ilustracije za predavanje, rado bih stavio likove iz Doraemona, Black Jack-a, Dragon Ball-a, ĐoĐo-a i Slam Dunk-a, pošto su ti naslovi verovatno bili najuticajniji, a izbegao bih Naruta i Bleach-a, koji su najpopularniji kod nas, iz prostog razloga što ne pravim predavanje za fanove mangi već za ljude koji vole stripove, ali ne znaju ništa o mangama, ili - još bolje (za predavanje) - imaju predrasude. Kažem "rado bih", jer nemam uslove ni vremena da se bakćem sa Photoshopom i montažom. Konačna stvar će verovatno biti mnogo prostija.
Neka odabrana nova izdanja u prethodnih nekoliko dana (konkretno, od 22. novembra):
- Kodanša: Historie 7, Boku wa Beatles 7 (Ja, Bitlsi, tom 7), Yondemasu yo, Azazel-san 7 (Prizivam te, poštovani Azazele, tom 7), Omo ni naitemasu 5 (Uglavnom plačem, tom 5)
Istorijski ep u manga-formi, Kingdom, dobiće svoju animiranu verziju, javljaju u novom, 51. ovogodišnjem broju časopisa Weekly Young Jump koji se pojavljuje u prodaji u četvrtak, 17. novembra.
TV serija će biti emitovana iduće godine na mreži NHK, a animacija je dodeljena studiju Pierrot. Režiser će biti Đun Kamija (Jun Kamiya), a za "kompoziciju serije" će biti zadužen scenarista Naruhisa Arakava (Naruhisa Arakawa). Iskreno, dosadašnji radovi ove dvojice mi ne ulivaju mnogo nade, i ne očekujem da će ova adaptacija zadiviti veliki broj ljudi.
Za divno čudo, na ANN-u je ova vest javljena pre nego na Comic Natalie, pozivajući se na jedan insajderski sajt, ali bez nekog odjeka (npr. nečijeg izliva oduševljenja). U istom broju Young Jump-a objavljen je i razgovor između autora ove mange, Jasuhise Hare (Yasuhisa Hara), i njegovog učitelja Takehika Inouea (Takehiko Inoue).
Od drugih vesti, Šuejša je pokrenula novi manga-časopis, Grand Jump, namenjen starijoj publici, čiji se prvi broj pojavio danas (16.novembar), a izlaziće dvaput mesečno, svake prve i treće srede. Ne mislim da ova vest sama po sebi znači mnogo domaćim japanofilima, ali lepo je čuti da se u ovo vreme recesije u izdavaštvu Šuejša oseća dovoljno snažno da učini takav korak.
Takođe, i Enterbrain je pokrenuo novi časopis, Fellows! (Q), koji je neka vrsta specijalne verzije njihovog sejnen-časopisa Fellows!, ali fokusiraće se na nove autore i izlaziće nekoliko puta godišnje. Od Enterbraina smo pre neki dan dobili i 3. sakupljeni tom Vučjih usta - Wolfsmunda, dok mnogi van Japana još nestrpljivo iščekuju 3. poglavlje u prevodu.
Ovih dana sam naleteo u jednoj polumračnoj aleji u informacionim džunglama interneta na pominjanje Marvela kao "najvećeg izdavača stripova (comics) na svetu". Eh, da je samo upotrebljen izraz comic books, mnoge dileme bi bile izbegnute - možda. Ovako, ostaje mi da se pitam da li je pisac jednostavno prećutao neki njemu podrazumevani kontekst, jer, bukvalno gledano, empirija kaže da je takva izjava netačna. I politički nekorektna. I religiozno opasna. I... Ahem, dobro...:) Nisam sasvim siguran - pogotovo jer ne znam cifre za mnoge evropske izdavače - ali cenim da je "najveći izdavač stripova na svetu" trenutno japanska Šuejša (Shueisha), dok je nekad u maglama vremena tu ulogu imala Kodanša (Kodansha).
Broj posebnih "kolekcija stripova" - uglavnom trejdova, ali i drugih formata - objavljenih u Japanu u toku prethodne nedelje (6-13. oktobra) je 153. Fantastična cifra, ali verujem da predstavlja samo malo odstupanje od proseka (proverićemo tokom idućih nedelja). Uračunao sam i eventualna nova izdanja starih naslova, mada velika većina bez sumnje pripada novim.
Mnogi od vas su već čuli za nekoliko najpoznatijih japanskih izdavačkih kuća, kao što su već pomenuta Šuejša (Shueisha) ili Kodanša (Kodansha), pa onda Šogakukan (Shogakukan), Kadokava Šoten (Kadokawa shoten) ili Square-Enix, ali postoje još desetine drugih, srednjih i malih, od kojih neki imaju zapanjujuć portfolio, a drugi prilično bezvredan. Ovde ću pokušati da približim probranu grupu domaćem čitaocu.
Svaki izdavač stripova u Japanu svoju reputaciju gradi na časopisima, koji su najčešće demografski usmereni, ali ponekad i žanrovski ili tematski. Neki časopisi (od istog izdavača) su relativno slični i predstavljaju samo više ogranaka iste "familije". Najpopularniji naslovi se objavljuju kao posebne knjige, tankoboni, kojima bi najsličniji izraz u zapadnoj industriji stripa bio trade paperbacks. Najpopularniji od najpopularnijih dobijaju po završetku i druga, luksuznija izdanja. Ponekad se desi da jedan izdavač stekne prava i (ponovo) objavi naslov koji je svojevremeno izlazio u časopisu drugog izdavača i već bio objavljen u knjiškom formatu. Tankoboni se objavljuju pod okriljem specifičnih edicija, od kojih je svaka vezana za određeni časopis ili grupu časopisa - na primer, naslovi iz Šuejšinog Nedeljnog Shonen Jump-a izlaze u ediciji Jump Comics, nikako Young Jump Comics, koja uglavnom objavljuje materijal iz Nedeljnog Young Jump-a od istog izdavača (možda vam zvuči apsurdno, ali reč young upućuje na nešto stariju publiku - kasne tinejdžerske godine i rane dvadesete).
Bacio sam pogled na svoju kolekciju i moram priznati da sam iznenađen. Negde u prošlosti sam izgubio tačan račun, ali nije me iznenadila sama činjenica koja kuća ima najveći broj izdanja u mom privatnom prostoru, već ubedljiva prednost sa kojom se to desilo, bez ikakvog prethodnog plana sa moje strane. Od gotovo 100 tankobona (trejdova) koje posedujem, polovina su Šogakukanova izdanja. Koliko je to slučajnost, koliko zakon verovatnoće - većina mamutskih serijala iz njihove je trpezarije - a koliko suptilni izraz mojih sklonosti, nebitno je za našu priču. Dakle, počeću sa Šogakukanom.
Dok se godina polako bliži kraju, sabiraju se utisci o objavljenom i pročitanom u tom periodu, pa ćemo sada i mi baciti pogled na najnoviji japanski strip. Ja, naravno, ništa nisam objavio tamo, a još manje sam pročitao - ili to beše obrnuto? Dobro, nećemo pričati o meni, već ćemo se obratiti ljudima koji znaju nešto o tome.
U prvoj nedelji decembra bi trebalo da izađe novi broj Kono manga ga sugoi!, koji nosi oznaku 2012, ali odnosi se na stripove koji su objavljeni u periodu od oktobra 2010. do septembra 2011. Pošto obično ne kupujem originalne časopise - a i da kupujem, nemam mozak sa 365-ostrukim jezgrom koji može da obrađuje xyz paralelnih procesa - to mi je glavni izvor informacija o novim naslovima i trendovima, a ponekad i starim. Dok se to ne desi, evo jedne analize koja manufakturiše anticipaciju i superpoziciju akumuliranih emocija, u narodu poznatih kao čežnja, čuđenje, radoznalost, a kod nekih je tu možda i gnev usled bombardovanja začuđujućim brojem prividno nebitnih informacija.
Na japanskom blogu Yoi komikku (Dobri stripovi) može se naći spisak 50 naslova za koje pisac predviđa da će se naći na ovogodišnjoj zvaničnoj listi najinteresantnijih mangi namenjenih muškoj populaciji. Neke od njih znam, druge ne. Neki su stari, na drugima je boja gotovo još sveža. Neki su u vidu dugačkih serija, drugi su kolekcije kratkih priča. Neke od njih ću predstaviti, druge neću. Sledi lista naslova sa te liste koji su mi poznati, sve začinjeno vrhunskim komentarima koje nećete naći nigde drugde, a verovatno ne biste ni želeli. Padam u iskušenje da uz svaki naslov stavim sliku i link ka nekom sajtu, ali odupreću mu se, i trud da nađem slike ću ostaviti za poslegovor.
1. Hagane no renkinjutsushi (Čelični alhemičar)
Ovo nisam očekivao. Jeste naslov i poznat i cenjen i voljen i prilično kvalitetan, ali Hagaren je još prethodne godine bio na 5. mestu, i tada je predstavljen kao završen naslov, sa 27 sakupljenih trejdova. Ovde se radi o caki da je poslednji trejd objavljen u novembru prošle godine (iako je serija završila život u časopisu sredinom godine), što ga možda kvalifikuje za ovogodišnje takmičenje. Možda. Videćemo kako urednici gledaju na to. Predosećam nepravdu na pomolu! Mada, poštujem naslov, koji je jedan od onih koji su obeležili pop-kulturu prve decenije 21. veka.
2. Sangatsu no lion (Martovski lav)
Poznata serija. Prošle godine na 20. mestu. Ćika Umino (Chika Umino), koju ljudi pamte i po Honey and Clover. Crtež i koncept me nisu privukli, mada je ovaj prvi blago prijatan ili možda samo prijatno blag.
3. Kokkoku (Trenutak po trenutak)
Uuuuu!!! Potpuno mi je bilo nepoznato do pre par meseci. U JoJo's Bizarre Adventure Part III postoji lik (u stvari, više njih, ali, dođavola, SPOJLER!!!) koji može da zaustavi vreme, a da se on kreće i dalje. Ovde je ta ideja gurnuta dalje (ili je možda "bliže" prava reč?), ali više utisaka ću preneti tek posle gledanja skenova.
5. Mashiro no oto (Zvuk beline)
Serija koja mi je poznata još od prošle godine, jer se često pojavljuje u nominacijama za nagrade. Umetnička vrednost prosto isijava iz naslova - izgleda da tu ima nečeg.
6. Boku wa Beatles (Mi, Bitlsi)
Ovo je novina. Bitlsi i Kaiđi Kavagući (Kaiji Kawaguchi)...nadam se da ne postoji osoba koja bi mogla oboje da mrzi? Koncept mi zvuči intrigantno - moglo bi ispasti nešto dobro od ovoga, a i Kavagući je stari majstor, iako ovde samo u funkciji crtača.
8. Uchuu kyoudai (Kosmička braća)
Velik naslov praktično nepoznat van Japana. Ponekad se desi da neka manga koja je bila jako popularna pre više godina ispadne iz žiže interesovanja šire javnosti, što nije nužan znak promene kvaliteta, ali ovde nema takvih briga - već nekoliko godina se Braća pojavljuju više-manje redovno na Sugoi listi, a pre tri godine su bili čak na 2. mestu.
9. I Am a Hero
Ovo je jedan od mojih favorita i svako ko čita moja nasumična razmišljanja bi već trebalo to da zna. Majstorska analiza našeg prividno razumnog i sigurnog sveta koji samo čeka trenutak da eksplodira. Međutim, nisam čitao mangu posle 4. trejda, a upravo taj deo je odgovoran za procenu ovde.
11. Tomodachi 100-nin dekiru ka na? (Možeš li napraviti 100 prijatelja?)
Minoru Tojoda (Minoru Toyoda) je poznat po Love Roma, a poslednjih par godina i po ovoj seriji.
13. Halcyon Lunch
Nisam veliki ljubitelj Samurine Oštrice besmrtnika - smatram da je suviše razvučena i puna nepotrebnih delova, ali neke njegove kratke priče mi se dopadaju. Ova priča nije baš "kratka", osim ako ne merite po kriterijumima Golga 13, a da li će mi se dopasti, pokazaće vreme. To jest, ako se pre toga ne zaustavi u trenutku čitanja Kokkoku-a.
14. 25-ji no bakansu (Odmor u 25 časova)
Ovo je zbirka priča Haruko Ićikave (Haruko Ichikawa), i to druga. Prva, Mushi to uta (Bube i pesme), objavljena je pre dve godine i prošle godine je bila na 12. mestu. Od svih jednotomnih naslova, taj mi je možda prvi na spisku za kupovinu. Crtež je jednostavno magičan. Veliki novi talenat.
15. Dogesen
O ovome ne znam skoro ništa, osim da je zajedničko delo Keisukea Itagakija, poznatog po Baki The Grappler-u, i RIN-a, nepoznatog.
16. Ai (nemam pojma šta znači: možda englesko I, možda AI, možda nešto treće)
Ni ovde ne stojim bolje. Ponovo znam autora, Mikio Igaraši (Mikio Igarashi), a u ovom slučaju, to ima određenu težinu koja može prosto da zdrobi poznavaoca.
18. Shingeki no kyojin (bukvalno: Napadački divovi, mada sam uvek prevodio kao Napad divova)
Prošlogodišnji pobednik i miljenik internet-zajednice. Tehnički nedoteran, ali maštovit i originalan. I surov, prema ljudima i čitaocima jednako - o, kako samo surov!
19. Sunny
Najnoviji rad velike "zvezde" alternativnih i artističkih krugova, Taija Macumota (Taiyou Matsumoto).
20. Steel Ball Run
Jel' su potrebne reči ovde!? Inspirisan Trkom Kenonbol, a po nekima i LSD-jem ili samim Đavolom. Sinteza tradicionalno čuvenih japanskih žanrova i motiva: superheroja, Divljeg Zapada, psihodelije...
22. Again!
I ovde mi je poznato samo ime autorke: Micuro Kubo (Mitsurou Kubo), koja je radila Moteki, nosioca 5. mesta pre 2 godine. Dakle, pretpostavljam da se radi o nečijim ljubavnim problemima. Ali, dođavola, ni ne pomišljajte - ovo je "muška" lista!
24. Hoshi no Samidare (Zvezdana Samidare, aka Lucifer and Biscuit Hammer)
Ovde je sličan slučaj kao sa Hagarenom. Poslednji, deseti tom je objavljen krajem prošle godine. Samidare se već par godina vuče na listi, iako nikad nije ušla u Top 20. U toku sam sa čitanjem, ali još ne mogu da procenim vrednosti i domet ovog naslova. U međuvremenu sam postao opsednut pravljenjem čekića koji će da raspoluti Zemlju na dva dela, da bi se glupi i pametni razdvojili već jednom, kako i dolikuje.
25. Zoku hoshi mamoru inu (bukvalno: Pas koji čuva zvezde - nastavak, ali Pas koji bdi nad zvezdama - nastavak je bolje) Pas koji bdi nad zvezdama je jedna od najomiljenijih mangi za odrasle (aman, ne te odrasle!) koja se pojavila poslednjih godina, i pre dve godine je bila na 4. mestu Sugoi liste. U međuvremenu je po njoj snimljen igrani film i objavljena je na engleskom kao Stargazing Dog, a sada prvi put čujem da je napravljen i nastavak. Original je tužna priča o prijateljstvu čoveka i psa, iz pseće perspektive. Stvarno tužna, a ne prosto plitko melodramatična, sa mitskom snagom poput priče o onom drugom vernom japanskom psu kome su podigli spomenik u Tokiju. Ovo me sad podseti da bi to bio idealan poklon za bilo koju osobu ženskog pola, osim ako baš ne mrzi pse ili stripove. Postojanje nastavka me jednako i raduje i rastužuje. Autor se zove Takaši Murakami, ali to nije ista osoba kao i onaj koji prvi padne na pamet na pomen tog imena.
34. Yotsuba to! (Jocuba i...)
Ha, ha...
35. Giant Killing
Još jedan veliki hit koji se svake godine pojavljuje u Top 20, i koji nam daje poučnu priču o uzdizanju gubitničkog fudbalskog kluba.
36. Thermae Romae
Prošlogodišnji vicešampion. Jedna od najpopularnijih sejnen-mangi trenutno. Rem nimium bene gerere, in solitudo esse.
37. Ao no exorcist (Plavi egzorcista)
Popularni naslov iz Jump Square-a koji je prošle godine bio na 16. mestu. Đavolja rabota.
43. Otoyomegatari (Priče o nevesti)
Fenomenalan crtež Kaoru Mori udružen sa ljubavlju prema detaljima daje čar ovoj istorijskoj romansi.
47. Yamikin Ushijima-kun (Ušiđima Kamataš)
Poznat naslov koji izlazi već duže vreme, i u kome je opisana surova realnost nižih i srednjih slojeva japanskog društva.
48. Sankarea
???
Ne znam otkud ovo ovde. Moja vera u vrednost sistematizacije vrednosti je poljuljana.
Toliko ovaj put. Nedostaju neki naslovi koje očekujem da vidim (One Piece, Bakuman, Kingdom, Drifters) i neki koje bih voleo da vidim (Imuri). Na brojnoj skali ima mnogo rupa, zato što nisam pričao o mangama za koje nisam čuo do danas čak ni usputno. Zamislite koliko tek tu ima zanimljivih stvari! I, kao što ste primetili, ipak sam ubacio slike, pošto sam shvatio da bi njihovo odsustvo jasno pokazalo moje zaostajanje za modernim trendovima u komunikaciji i međuljudskim odnosima. Svejedno, ko je uspeo da pročita čitav post bez pauze zaslužuje više nego što ja mogu da mu pružim.
Ovaj blog je 5. novembra napunio godinu dana postojanja! Ura!
Ispostavilo se da je najčitaniji post na njemu - ubedljivo najčitaniji - onaj o mladolikom izgledu Akiko Higašimure, koji često ima posetioce iz SAD, Francuske i drugih zemalja, pa čak i Japana. Ironiji naklonjen deo mene se zabavlja činjenicom da priča o dobrom izgledu pobeđuje sve druge teme, iako znam da to nije bio razlog tolike posete (pa, uglavnom). Uostalom, Higašimura IMA i druge kvalitete...o kojima nema reči u tom postu. :)
Takođe se ispostavilo da je ovaj blog ventil za ideje i skladište za vesti i informacije čije mesto ne bih mogao da pronađem nigde drugde u domaćim okvirima - uglavnom zanimljive ili bizarne stvari koje su mi privukli pažnju, i koje je možda korisno znati ako vas privlači ovaj deo popularne kulture. Većinu vesti o japanskom stripu (čitav deo o parafernalijama, recimo) pročitam na sajtu Comic Natalie, koji je verovatno najveći autoritet u Japanu po tom pitanju. Čak i ANN (Anime News Network, sada i ubuduće) svoje vesti o stripu bazira uglavnom na njima. Kako ANN prate pre svega fanovi animea, odabir vesti je koncipiran tako da odgovara interesovanjima publike - ergo, 3/4 informacija me uopšte ne zanima. Razlog je taj što se suviše često priča o adaptacijama raznih lajt romana, animea namenjenih hardcore otaku-publici, video-igara namenjenih još više hardcore otaku-publici i drugih srodnih medija. Pa, ja verovatno jesam otaku neke vrste, ali moje ambicije leže negde drugde. Na najvećem srpskom sajtu o tim temama, Bg-Anime-u, ponavlja se urednička politika ANN-a (čak i vesti su uzete uglavnom odatle, pretpostavljam). Tref uloži silan trud u to, i to je za poštovanje, ali ne menja činjenicu da je veliki deo tog kolača namenjen podržavaocima i proponentima moe-pokreta, prema kojem ne gajim previše pozitivnih emocija. Dakle, Japan nije jedna homogena celina koju kompletno ili volite ili mrzite (ili vas je baš briga), već ima ponešto od svega...i za svakoga. Ali to već svi koji posećuju ovaj blog znaju.
Da skratim priču, takva raspodela interesovanja je verovatan razlog zbog koga se on neplanirano razvio u ovom pravcu. Dublje analize i detaljniju priču sam ostavio za tekstove koje pišem za nekoliko sajtova ili, povremeno, neki štampani časopis, i sada vidim da mi takav način pisanja odgovara.
A tu je i činjenica da se ovaj blog često pojavljivao među prvim rezultatima potraga preko Google-a za nekim imenima i naslovima (i pri tome ne mislim samo na srpski jezik), u vreme kada su odgovarajući unosi bili objavljeni, a to nije mala stvar.
Jedino razočarenje je činjenica da nisam uspeo da ubedim nikog drugog da mi se priključi u radu, što bi bila olakšavajuća okolnost u trenucima kada ja nemam vremena za pisanije ove vrste, a i dovelo bi do veće raznovrsnosti sadržaja. No, idemo dalje nepokolebanog duha! Neke stvari sam bio zapostavio u prvoj polovini godine, ali sada ih polako nadoknađujem.
Želim sebi mnogo dobrih tekstova do sledeće godišnjice! :) A čitaocima mnogo neprospavanih noći provedenih uz ekran...err, uzbuđenja i korisnih smernica.
Danas ću se više nego obično baviti blogom. Pošto sam slobodan od svih obaveza (osim najnužnijih, kućnih) imam gotovo sve vreme koje dan može da ponudi čoveku. Krećemo sa laganijim, neobaveznijim stvarima.
U stvari, koliko je ovo što sledi "lagano" prosudite sami.
Ovo su šolje rađene kao poklon za 200 osoba uz 16. broj MPD Psycho-a, odnosno svaka od dva različita modela šolje za njih 100. Šo-u Tađima (Sho-u Tajima), crtač serije, lično je nadgledao njihov dizajn. Ovde se sad postavlja pitanje: ako takav ekstreman naslov kao što je MPD Psycho ima ovakvu vrstu marketinga, šta nam to govori o odnosu umetničkog i komercijalnog u današnjem društvu? (Potpuno je nevažno što se u ovom konkretnom slučaju same šolje poklanjaju, a ne prodaju.)
Nešto za ljubitelje Rumiko Takahaši - puder sa motivom Lum iz čuvene manga- i anime-serije Urusei yatsura:
A evo i bukmarkova (označivača stranica za knjige) sa likovima iz JoJo's Bizarre Adventure Part IV:
Ovde moram da skrenem pažnju da, iako ja jesam veliki fan JoJo-a, brojnost i kvalitet različitih parafernalija u vezi s njim koje ćete verovatno viđati na ovom blogu nisu posledica samo te činjenice, već i objektivnijeg odnosa snaga na japanskom tržištu - zaista, u Japanu nema stripa koji ga po tome prevazilazi.
Mada je i One Piece tu negde. Za kraj ovog posta ostavio sam čitav repertoar nove kolaboracije koja nosi naziv One Piece x Hello Kitty:
Neko vreme sam razmišljao kako da započnem ovaj post: tužbalicom nad pravcem u kome ide Berserk ili tužbalicom nad stanjem na modernoj međunarodnoj manga-sceni (zvaničnoj i nezvaničnoj podjednako), na kojoj su prevodi velikih epova sa tematikom iz stare kineske istorije ili legende retki. Kada se čovek dvoumi, najbolje je ići linijom toka svesti i opisati tu dilemu. Dakle, tu smo.
Berserka ne pratim već neko vreme, od trenutka kada je počeo da se pretvara u Novu Družinu Prstena. Nije ni to loše, ali ja nemam vremena za nešto što je za Miuru samo sredstvo da uzme koji jen otaljavanjem posla. Kada vidim da se sva pažnja javnosti usmerava na nove filmske adaptacije Berserka, znam da je to znak da se jednoj nekada velikoj priči približava kreativni kraj.
S druge strane, zaista su svi veliki epovi u manga-formi koji se odigravaju u staroj Kini praktično nepoznati na dragom nam Zapadu. Jednom ću temeljno posvetiti vreme i misao toj problematici, ali ukratko, čini mi se da su sledeći razlozi najbitniji:
1. obično nema adaptacija u drugim medijima (ili su bezvezne i kada ih ima),
2. prevodioci-amateri nisu dorasli tom zadatku,
3. veliki izdavači bi mogli to da izvedu, ali slaba je ekonomska vajda.
Već godinama se priča kako ova ili ona manga podseća na Berserka, ali sada je došlo vreme da proglasimo pravog naslednika i pustimo ostale da se otimaju za druge titule. Dame i gospodo: Kingdom.
Naslovne stranice prva tri toma mange Kingdom
Kingdom je priča o usponu Li Xin-a (čita se: Li Šin) do slave kao generala dinastije Qin (čita se: Ćin), u vreme Zaraćenih država, u III veku pre nove ere. Za razliku od Berserka, koji počinje u kasnijoj fazi Gatsovog života i vraća se u prošlost da ispriča njegovu priču, ovde - iako vidimo odraslog Xina na prve tri stranice - priča počinje direktno i bez okolišanja. Xin je preke naravi i nezaustavljiv u svom cilju, poput Gatsa, i takođe se u borbi pretvara u ubilačku mašinu. Borbe u ovoj mangi nisu uvek realne u smislu sposobnosti i posledica - više imaju ukus legende i neverovatnih, gotovo natprirodnih dela - ali jednako su udaljene i od kineskog wuxia stila poznatog nam iz tolikih filmova. Čak je i crtež pod očiglednim uticajem Miurine estetike.
Xin u mladosti (obe stranice pratiti kao celinu, s desna na levo)
Nisam preveo naslov kao "Kraljevstvo" pošto je u originalu korišćena engleska reč, samo napisana japanskim pismom: Kingudamu. Vole Japanci aromu stranih jezika. Autor je Jasuhisa Hara (Yasuhisa Hara), za koga nisam čuo da je uradio išta drugo, a manga izlazi od 2006. u sejnen-časopisu Nedeljni Young Jump (izdavač Šuejša). Dakle, kada uporedim sledeće:
- Berserk, izlazi od 1989. u polumesečnom ritmu, do sada 36 sakupljenih tomova, i
- Kingdom, izlazi od 2006. u nedeljnom ritmu, do sada 23 sakupljena toma,
dođe mi da viknem Miuri "f*ck you, man! Šta si RADIO sve ove godine! I to sve sa asistentima!"
Neki opaki likovi se pojavljuju na Xinovom putu
Samo je prvih 7 poglavlja prevedeno za sada, što nije ni čitav prvi tom. Možete ih naći ovde:
- poglavlja 1-2 (grupa Exertus Scans), nedostaje par stranica i prevod nije nešto čime bi se trebalo ponositi, ali obavlja posao (osim zabune u vezi engleske transkripcije japanske transkripcije kineskih imena, ali hej...)
Kako ovaj naslov izlazi u jednom od udarnih Šuejšinih manga-časopisa, a od prošle godine se često pominje u godišnjim pregledima manga-scene, verujem da će postati još poznatiji. Ako volite da budete među prvima koji znaju šta je novo i šta je "in", obratite pažnju. Ako ne volite, obratite pažnju zato što obećava.
To je naziv japanske muzičke grupe koja broji najmanje 7 članova (nešto malo više muških nego ženskih), i koja koristi različite vokaliste i još različitije instrumente u svojoj muzici.
Pre neki dan sam preslušao njihov najnoviji album, Okapi Horn, koji je izašao krajem prošle godine, i to je nešto najbolje što sam do sada čuo ovog meseca. Iako postoje od 2001, to je tek njihov drugi zvanični album, posle Pigments Drift Down from the Brook iz 2007.
Podsetili su me na neke britanske grupe kao što su Spiritualized i Blue States, ali prisvojili su takav stil muzike fantastično, kao da su ga upravo oni i izmislili. Taj stil bi se mogao opisati sledećim rečima: glasovi koji više šapuću nego što pevaju, smisao koji više naslućujemo nego što čujemo, muzika koja je melodična, nenapadna i hromatski dinamična... ali to su samo reči, i pustimo muziku da opiše samu sebe.
Evo jedne nove mini-serije u kojoj ću prikazivati zanimljive predmete iz svakodnevnog života sa motivima iz mangi, animea, i, eventualno, video-igara. Dakle, odeća, nakit, ukrasni predmeti za kuću...
Za prvu epizodu, evo najsvežijih modnih predmeta iz Japana:
1. Watashi wa Shingo jakna sa kapuljačom
Na šarama su neke legendarne rečenice iz mange, kao što je "Skočite sa vrha 333".
2. Novi Berserk privesci
Tri nova člana iz serije srebrnih privezaka sa motivima iz Berserka: dva Behelita u različitim "fazama", i Gatsov mač Zmajoubica.
Među nekima vlada mišljenje da se horor ne može dobro uraditi u animaciji. Ako, recimo, u svetu japanske animacije ne postoji mnoštvo poznatih i priznatih naslova u tom žanru (a ne postoji), to se uzima kao dokaz ispravnosti takvog stava. Međutim, rekao bih da je problem pre u ekonomiji tržišta nego u hendikepu samog medija.
Neki naslovi koji prvi padaju na pamet kada se spomenu anime i horor verovatno bi bili Wicked City i Vampire Hunter D. Ali, prvi ja lako otpisati kao "akciju s elementima natprirodnog" (čujte, elementima!?), a drugi kao SF ili, još bolje, "dark fantasy avanturu". Ti filmovi neosporno imaju neke neprijatne scene, ali zar ih nema i bilo koji ozbiljan ratni film? Njihov osnovni senzibilitet ih vodi negde drugde, dalje od horora. Ima još sličnih primera. Oni su mi bili uzbudljivi na način na koji horor-filmovi nisu.
Ipak, animirani horor itekako postoji. Početkom 90-tih u Japanu je snimljeno nekoliko adaptacija horor-mangi, i to, naravno, samo-za-video tržište:
- Ankoku shinwa, poznat na engleskom kao Dark Myth, 2*50 minuta
- Umezu Kazuo no noroi, oko 40 minuta
- Kyofu shinbun (Novine straha), 2* ?(ovde čak ni ANN ne daje informaciju, a ja nisam gledao)
Prvi i treći su delo isto režisera, Takašija Ana (Takashi Anno). Ankoku shinwa nije loš: iako je dosta kulturno specifičan - i svako ko nije strastveni fan japanske istorije i legendi će biti bukvalno zdrobljen pod naletom informacija - najveća objektivna mana je užasno loša glasovna gluma na engleskom, nedostojna čak i obrazovnih emisija. Na našu nesreću, samo ta verzija kruži netom.
Kletva Kazua Umezua je veća misterija. Imena režisera i scenariste se nigde drugde ne pominju i studio koji je to producirao je isto toliko mističan. Objavljena je samo u Japanu i samo na VHS-u, što znači da je kopija koju možete naći očajno loša.
(Link: http://www.megaupload.com/?d=SSW6XEA8)
Epizoda se sastoji od dve nepovezane priče, čija jedina veza je slična tema: "Šta je kamera pokazala?" i "Ukleta kuća". Deca kao protagonisti - što je standardno za Umezua - ovoga puta sve devojčice. Priče idu jednim predvidljivom tokom, međutim - i na sreću - ne završavaju se tako.
Spojler: kao što je često slučaj u Umezuovim pričama, najveći užas je u nama samima
Dizajn likova je polu-realističan (kao i u mangama istog autora), animacija je vrlo štura, ali muzika je u određenim trenucima efektno disonantna.
Za decembar je najavljena CG-adaptacija mange Gyo Đunđija Ita (Junji Ito), tako da se nadam da ćemo imati jedan lep dodatak gornjoj listi.
Evo, ukratko, nešto od onoga šta sam čitao i gledao u poslednjih nedelju dana.
Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.
Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.
Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.
Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.
Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.
Od animea: Mardock Scramble: The First Compression
Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)
Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.
Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.
Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.
Ne znam za koju figuru bih se odlučio kada bih morao da biram. Kuđo Đotaro (broj 3) je suviše kul, ali i Džolin (6) ima svojih draži, Džonatan (1) ima legendarnu pozu...
