Oni koji duže prate moja pisanija znaju da sam veliki fan ĐoĐo-eve bizarne avanture. Pošto sam pogledao dve animirane serije rađene po trećem delu stripa, odlučio sam da se bacim i na sam strip, čije sam mnoge delove već čitao, ali nije na odmet podsetiti se. A takođe, nisam čitao ništa posle četvrtog dela.
Nažalost, (nezvaničan) prevod je isto onoliko loš koliko je bio i ranije i napredovanje je pravo mučenje (pogotovo za I i IV deo). Na samom početku, u divnom prikazu neobrazovanosti dragih nam skenlatora, saznajemo da su Asteci živeli 12-16. veka pre nove ere! Velika šteta, jer zbog takvih stvari delo ostaje nepristupačno većini ljudi.
Arakijev crtež je vremenom evoluirao, ali mnogi će primetiti da je ukus njegovih likova u oblačenju u najmanju ruku čudan. Drugi će to nazvati kičem. Treći će primetiti da, na strogo zanatskom nivou, crtež boluje od nerealnih proporcija i nemogućih poza. Sve se to može oprostiti. Na nivou kadriranja (biranja šta će da bude prikazano i iz kog ugla) i kompozicije (odnosa kadrova na stranici), ĐoĐo je masterpiece. Priča se da je, u jednom trenutku, Šou Tađima (Sho-u Tajima), čovek koji je crtao MPD Psycho-a i radio na animiranom delu Kill Bill-a, bio u dilemi da batali svoju karijeru manga-crtača, jer je mislio da nikad neće moći da dostigne ĐoĐo-a.
Planiram da napišem vrlo obiman tekst o tom stripu - ili čak seriju tekstova. Razmišljam o Arakijevom rešenju za problem koji dugo muči superherojski strip - nerealni vremenski tok i kompresiju hiljada različitih događaja u nekoliko godina. On je lepo podelio sagu na više priča koje se odigravaju u različitim vremenskim periodima: 1880-te, 1930-te, 1980-te, itd, i svakoj je dodelio (uglavnom) druge likove. S druge strane, sada radi na nekoj vrsti alternativnog univerzuma i tu se može povući paralela sa Marvelom i DC-om.
Psihičke moći koje se pojavljuju u ĐoĐo-u jesu neki ekvivalent super-moćima iz američkih stripova, ali, većina likova ima sposobnosti koje deluju vrlo čudno i ... metafizički, čak. Možda bismo dobili nešto slično da su Kant ili Hegel pisali rane Marvelove stripove umesto Stana Leeja (lol). J. Geil, negativac sa dve desne ruke, ima "stend" (psihičkog "pomoćnika") koji se pojavljuje samo u odrazu, i ono što uradi tamo utiče na realnost - recimo, priđe čoveku s leđa i prereže mu vrat. A za to vreme ovaj je bespomoćan jer iza njega nema nikoga!
A, uostalom, gde drugde možete sresti mačkastu biljku...?
...kao i Džeka Trboseka, zombije, nacističke kiborge, vampirske bogove, kockare koji uzimaju duše, pse sa psihičkim moćima...
I onda uzviknu "The World" i svet...stade.
Nažalost, (nezvaničan) prevod je isto onoliko loš koliko je bio i ranije i napredovanje je pravo mučenje (pogotovo za I i IV deo). Na samom početku, u divnom prikazu neobrazovanosti dragih nam skenlatora, saznajemo da su Asteci živeli 12-16. veka pre nove ere! Velika šteta, jer zbog takvih stvari delo ostaje nepristupačno većini ljudi.
Arakijev crtež je vremenom evoluirao, ali mnogi će primetiti da je ukus njegovih likova u oblačenju u najmanju ruku čudan. Drugi će to nazvati kičem. Treći će primetiti da, na strogo zanatskom nivou, crtež boluje od nerealnih proporcija i nemogućih poza. Sve se to može oprostiti. Na nivou kadriranja (biranja šta će da bude prikazano i iz kog ugla) i kompozicije (odnosa kadrova na stranici), ĐoĐo je masterpiece. Priča se da je, u jednom trenutku, Šou Tađima (Sho-u Tajima), čovek koji je crtao MPD Psycho-a i radio na animiranom delu Kill Bill-a, bio u dilemi da batali svoju karijeru manga-crtača, jer je mislio da nikad neće moći da dostigne ĐoĐo-a.
Planiram da napišem vrlo obiman tekst o tom stripu - ili čak seriju tekstova. Razmišljam o Arakijevom rešenju za problem koji dugo muči superherojski strip - nerealni vremenski tok i kompresiju hiljada različitih događaja u nekoliko godina. On je lepo podelio sagu na više priča koje se odigravaju u različitim vremenskim periodima: 1880-te, 1930-te, 1980-te, itd, i svakoj je dodelio (uglavnom) druge likove. S druge strane, sada radi na nekoj vrsti alternativnog univerzuma i tu se može povući paralela sa Marvelom i DC-om.
Psihičke moći koje se pojavljuju u ĐoĐo-u jesu neki ekvivalent super-moćima iz američkih stripova, ali, većina likova ima sposobnosti koje deluju vrlo čudno i ... metafizički, čak. Možda bismo dobili nešto slično da su Kant ili Hegel pisali rane Marvelove stripove umesto Stana Leeja (lol). J. Geil, negativac sa dve desne ruke, ima "stend" (psihičkog "pomoćnika") koji se pojavljuje samo u odrazu, i ono što uradi tamo utiče na realnost - recimo, priđe čoveku s leđa i prereže mu vrat. A za to vreme ovaj je bespomoćan jer iza njega nema nikoga!
A, uostalom, gde drugde možete sresti mačkastu biljku...?
...kao i Džeka Trboseka, zombije, nacističke kiborge, vampirske bogove, kockare koji uzimaju duše, pse sa psihičkim moćima...
I onda uzviknu "The World" i svet...stade.
Нема коментара:
Постави коментар