Ovih dana sam naleteo u jednoj polumračnoj aleji u informacionim džunglama interneta na pominjanje Marvela kao "najvećeg izdavača stripova (comics) na svetu". Eh, da je samo upotrebljen izraz comic books, mnoge dileme bi bile izbegnute - možda. Ovako, ostaje mi da se pitam da li je pisac jednostavno prećutao neki njemu podrazumevani kontekst, jer, bukvalno gledano, empirija kaže da je takva izjava netačna. I politički nekorektna. I religiozno opasna. I... Ahem, dobro...:) Nisam sasvim siguran - pogotovo jer ne znam cifre za mnoge evropske izdavače - ali cenim da je "najveći izdavač stripova na svetu" trenutno japanska Šuejša (Shueisha), dok je nekad u maglama vremena tu ulogu imala Kodanša (Kodansha).
Broj posebnih "kolekcija stripova" - uglavnom trejdova, ali i drugih formata - objavljenih u Japanu u toku prethodne nedelje (6-13. oktobra) je 153. Fantastična cifra, ali verujem da predstavlja samo malo odstupanje od proseka (proverićemo tokom idućih nedelja). Uračunao sam i eventualna nova izdanja starih naslova, mada velika većina bez sumnje pripada novim.
Mnogi od vas su već čuli za nekoliko najpoznatijih japanskih izdavačkih kuća, kao što su već pomenuta Šuejša (Shueisha) ili Kodanša (Kodansha), pa onda Šogakukan (Shogakukan), Kadokava Šoten (Kadokawa shoten) ili Square-Enix, ali postoje još desetine drugih, srednjih i malih, od kojih neki imaju zapanjujuć portfolio, a drugi prilično bezvredan. Ovde ću pokušati da približim probranu grupu domaćem čitaocu.
Svaki izdavač stripova u Japanu svoju reputaciju gradi na časopisima, koji su najčešće demografski usmereni, ali ponekad i žanrovski ili tematski. Neki časopisi (od istog izdavača) su relativno slični i predstavljaju samo više ogranaka iste "familije". Najpopularniji naslovi se objavljuju kao posebne knjige, tankoboni, kojima bi najsličniji izraz u zapadnoj industriji stripa bio trade paperbacks. Najpopularniji od najpopularnijih dobijaju po završetku i druga, luksuznija izdanja. Ponekad se desi da jedan izdavač stekne prava i (ponovo) objavi naslov koji je svojevremeno izlazio u časopisu drugog izdavača i već bio objavljen u knjiškom formatu. Tankoboni se objavljuju pod okriljem specifičnih edicija, od kojih je svaka vezana za određeni časopis ili grupu časopisa - na primer, naslovi iz Šuejšinog Nedeljnog Shonen Jump-a izlaze u ediciji Jump Comics, nikako Young Jump Comics, koja uglavnom objavljuje materijal iz Nedeljnog Young Jump-a od istog izdavača (možda vam zvuči apsurdno, ali reč young upućuje na nešto stariju publiku - kasne tinejdžerske godine i rane dvadesete).
Bacio sam pogled na svoju kolekciju i moram priznati da sam iznenađen. Negde u prošlosti sam izgubio tačan račun, ali nije me iznenadila sama činjenica koja kuća ima najveći broj izdanja u mom privatnom prostoru, već ubedljiva prednost sa kojom se to desilo, bez ikakvog prethodnog plana sa moje strane. Od gotovo 100 tankobona (trejdova) koje posedujem, polovina su Šogakukanova izdanja. Koliko je to slučajnost, koliko zakon verovatnoće - većina mamutskih serijala iz njihove je trpezarije - a koliko suptilni izraz mojih sklonosti, nebitno je za našu priču. Dakle, počeću sa Šogakukanom.
Broj posebnih "kolekcija stripova" - uglavnom trejdova, ali i drugih formata - objavljenih u Japanu u toku prethodne nedelje (6-13. oktobra) je 153. Fantastična cifra, ali verujem da predstavlja samo malo odstupanje od proseka (proverićemo tokom idućih nedelja). Uračunao sam i eventualna nova izdanja starih naslova, mada velika većina bez sumnje pripada novim.
Mnogi od vas su već čuli za nekoliko najpoznatijih japanskih izdavačkih kuća, kao što su već pomenuta Šuejša (Shueisha) ili Kodanša (Kodansha), pa onda Šogakukan (Shogakukan), Kadokava Šoten (Kadokawa shoten) ili Square-Enix, ali postoje još desetine drugih, srednjih i malih, od kojih neki imaju zapanjujuć portfolio, a drugi prilično bezvredan. Ovde ću pokušati da približim probranu grupu domaćem čitaocu.
Svaki izdavač stripova u Japanu svoju reputaciju gradi na časopisima, koji su najčešće demografski usmereni, ali ponekad i žanrovski ili tematski. Neki časopisi (od istog izdavača) su relativno slični i predstavljaju samo više ogranaka iste "familije". Najpopularniji naslovi se objavljuju kao posebne knjige, tankoboni, kojima bi najsličniji izraz u zapadnoj industriji stripa bio trade paperbacks. Najpopularniji od najpopularnijih dobijaju po završetku i druga, luksuznija izdanja. Ponekad se desi da jedan izdavač stekne prava i (ponovo) objavi naslov koji je svojevremeno izlazio u časopisu drugog izdavača i već bio objavljen u knjiškom formatu. Tankoboni se objavljuju pod okriljem specifičnih edicija, od kojih je svaka vezana za određeni časopis ili grupu časopisa - na primer, naslovi iz Šuejšinog Nedeljnog Shonen Jump-a izlaze u ediciji Jump Comics, nikako Young Jump Comics, koja uglavnom objavljuje materijal iz Nedeljnog Young Jump-a od istog izdavača (možda vam zvuči apsurdno, ali reč young upućuje na nešto stariju publiku - kasne tinejdžerske godine i rane dvadesete).
Bacio sam pogled na svoju kolekciju i moram priznati da sam iznenađen. Negde u prošlosti sam izgubio tačan račun, ali nije me iznenadila sama činjenica koja kuća ima najveći broj izdanja u mom privatnom prostoru, već ubedljiva prednost sa kojom se to desilo, bez ikakvog prethodnog plana sa moje strane. Od gotovo 100 tankobona (trejdova) koje posedujem, polovina su Šogakukanova izdanja. Koliko je to slučajnost, koliko zakon verovatnoće - većina mamutskih serijala iz njihove je trpezarije - a koliko suptilni izraz mojih sklonosti, nebitno je za našu priču. Dakle, počeću sa Šogakukanom.
Нема коментара:
Постави коментар