Moto Hagio i narativna poezija u stripu

Moto Hagio je jedna od najznačajnijih mangaki ikada, možda i najznačajnija kada se radi o autorima ženskog roda. Krajem prošle godine je slavljena 40-godišnjica njene karijere prigodnim izdanjima i jednom izložbom, koja se ovog meseca nastavlja na još nekoliko prominentnih mesta japanskog kulturnog života (slika ispod).

Iz Poovog klana (Poe no ichizoku)

Fantagraphics Books je sredinom godine objavio na engleskom jeziku zbirku njenih kratkih priča u veoma luksuznom izdanju. Naziv je A Drunken Dream and Other Stories, prema jednoj od priča. Kompletan sadržaj je sledeći:

Bianca

Girl on Porch with Puppy

Autumn Journey

Marie, Ten Years Later

A Drunken Dream

Hanshin: Half-god (originalni naziv je samo Hanshin, što znači "polubog")

Angel Mimic

Iguana Girl (Iguana no musume, Iguanina kći)

The Child Who Comes Home

The Willow Tree

Priređivač zbirke i prevodilac Matt Thorn (koji je prijatelj Moto Hagio i veliki fan njenog rada), ovako je opisao način na koji je odabrao priče iz njene bogate karijere: na japanskoj socijalnoj mreži Mixi, u klubu njenih fanova postavio je pitanje koje priče bi pokazali strancima kao najreprezentativnije.

Dok priče variraju po dužini, vremenu nastanka i žanru, jedna tema se provlači kroz većinu njih: bol neispunjene ljubavi. Ne samo ljubavi između muškarca i žene, već i između dece i roditelja ili između dve sestre. U jednom slučaju (A Drunken Dream) je bol bio tako veliki da je i samo vreme plakalo u nekoj vrsti karmičke retribucije. Kada biste me pitali koja priča mi je ostavila najjači utisak, ne bih znao sa sigurnošću da vam kažem. Možda Iguanina kći, zbog zanimljivog obrta i jer ispod slatke površine krije jezivu priču o otuđenosti.

 Iguanina kći

Naoki Urasava (Naoki Urasawa) je jednom rekao da je za format kratke priče potrebna zadivljujuća veština (koja njemu svakako izmiče - cinična opaska autora). Hagio uspeva da simbolikom crteža, kompozicijom kadrova i funkcionalnim, ali inteligentnim tekstom isplete mrežu harmonije, praveći od stripa neku vrstu vizuelizovane poezije, a ipak zadržavajući narativ (za razliku od nekih crtača kao što je Maki Sasaki, koji od stripa prave isključivo niz simbola).

Hagio je bila jedan od pionira upotrebe raznih tehnika koje su u format mange uspešno prenele praćenje emocija likova i njihov tok svesti. Dok je to ranije bila definišuća odlika šođo (tj. ženskih) mangi, danas je deo rečnika koji je pristupačan svima koji žele da posegnu za njim (jedno skorije predavanje na tu temu je imalo naslov "Veza između šođo-mangi i uma"). Kako sam dublje ulazio u svet japanskog stripa, bilo mi je sve očiglednije da priča o kopiranju filmskog jezika i filmskih tehnika ne drži vodu - odavno već tvrdim da je jezik mangi meta-filmski jer može da prikazuje stvari u sinhronicitetu. Naravno, postoji jedan prilično veliki podskup mangi koji sasvim lepo funkcioniše kao "film na papiru" (najnoviji primer je odlični I am a Hero), ali to nije cela priča. Mogućnosti mange (i stripa uopšte) su daleko fleksibilnije.