Nagrade Japanskog festivala medijskih umetnosti i Hitoshi Iwaaki

Ove vesti su me zatekle nespremnog. Znao sam da se pobednici obelodanjuju u decembru, ali sam izgubio tačan datum iz vida.

Za razliku od Kono manga ga sugoi! liste, koja više pokazuje popularnost (u intelektualnim krugovima, doduše) nego kritičku priznatost neke mange, Japan Media Arts Festival je indikator ovog drugog i predstavlja pokušaj japanske vlade da promoviše razne grane modernih umetnosti. Dakle, osim mangi, ima i druge kategorije: Art Division, Entertainment Division (ovde ulaze video-igre i razna interaktivna umetnost) i Anime Division (uz Manga Division).

Dobitnik Velike nagrade u anime-kategoriji je Tatami Galaxy (režija: Masaaki Yuasa), što ne mogu da komentarišem, iz sasvim etički opravdanog i politički razumljivog razloga: nisam gledao. Ali ljudi istančanog ukusa kažu da je odlična (moja prijateljica Isidora i NGboo u kratkom osvrtu na BG-Animeu), i za sada nema mi druge nego da im verujem.

Ali dobitnik Velike nagrade u manga-kategoriji je najpozitivnije iznenađenje koje sam doživeo u poslednjih par godina od kada pratim ove nagrade: Historie od Hitošija Ivaakija (Hitoshi Iwaaki). Zašto? Zato što je to manga zbog koje sam počeo da učim japanski. Ipak, krenimo redom.

Moj prvi susret sa Ivaakijem je bio preko mange Kiseijuu (Parazitske zveri), poznate na engleskom kao Parasyte. I to je bio prvi put da sam bio iznenađen, nasmejan, razbešnjen, rastužen, fasciniran i oduvan čitajući jedan strip, što je verovatno bio ključni faktor u mom opredeljenju ka mangama kao glavnom hobiju. Čitao sam ga kao skenlaciju preko neta, i sećam se da je prevod bio beznadežno loš. Dve grupe su radile prevod, ali samo je deo koji je odradila ova poslednja imao smisla - nažalost, kratak, možda desetak poglavlja. Mnoge rečenice u prvom delu su bile bez smisla, a imena su transkribovana različito, i u drugom delu se citiraju stvari koje nigde ne vidimo u prvom (iako u originalu postoje). Činjenica da sam se uprkos tome zaljubio u ovu mangu govori o snazi same priče, koja jeste glavni kvalitet. Ni Naoki Urasava (Naoki Urasawa) ni Kentaro Miura (Kentarou Miura) - da uzmem dvojicu u Evropi izuzetno popularnih autora - nisu bili u toj ligi (iako imaju druge kvalitete). Kod Ivaakija nije bilo nikakve misterije, i znalo se ko je ko - bar se tako činilo čitaocu. A, onda, sa par scena, čitav tok radnje biva obrnut naopačke i otkriva svoju poleđinu - kada je jedan vojnik izgovorio samo tri reči (računajući na srpskom ili engleskom), one su imale efekat poput udarca macolom u mozak - pet minuta sam zurio u ekran ne verujući svom zaključivanju, dok je jedan delić svesti grozničavo tražio rupu u piščevoj logici - na kraju sam shvatio da je stvarnost tako prosta, ali da ljudi (računajući i sebe, naravno) mogu da budu tako grandiozno slepi. A scena u parku sa Reiko Tamurom (asocijacija mi je bila na kraj filma Blade Runner) i sam kraj mange su me doveli do dve najveće katarze koje sam ikad doživeo čitajući jedan strip. (Uz, možda, Devilmana, ali ta manga je suviše rastrgnuta promenama žanra, teme i cilja, i poruka često toliko očigledna - kao da je priča bila samo odelo za nju - da je generalan utisak slabiji. I, ne, nemojte reći da je i poruka u Parasyte-u očigledna, kad nije!)

Ne mogu da kažem da je Ivaaki moj omiljeni mangaka - ali sigurno jeste jedan od njih. Senšu Jošidu (Sensha Yoshida) volim isto toliko, iako je skroz drugačiji (više kao najeminentniji predstavnik zena u popularnoj kulturi). Nekoliko drugih autora volim isto toliko - takođe iz potpuno drugih razloga. Druge poštujem više nego što volim (ahem... Tezuka). Ali niko nema tako dobar spoj najboljih sejnen-elemenata praćenja akcije i najboljih šođo-elemenata praćenja emotivnih stanja. Nije bezrazložno postavljen sledeći komentar na japanskom forumu 2ch: "da li ste primetili sličnost Ivaakijeve priče Zvuk kostiju (Hone no oto, o ljubavnicima koji se bacaju pod voz) sa Tominim srcem (Toma no shinzou) Moto Hagio?" A na japanskom sajtu Manga Review, koji rangira mange prema ocenama članova, Kiseijuu u sejnen-kategoriji zauzima prvo mesto.

Vratimo se na nagradu. Historie je poslednje Ivaakijevo delo, započeto pre nekih 7 godina u sejnen-časopisu Afternoon, i do sada je sakupljeno u 6 tomova. Priča prati Eumena iz Kardije, koji je postao lični sekretar Aleksandra Makedonskog, a uvek je zanimljivo videti japansku (ili bilo koju stranu) interpretaciju ključnih događaja iz istorije zapadne civilizacije. I za ovo delo je izvršeno prilično dobro istraživanje činjenica. Pročitao sam prva 4 toma u skenlaciji (ova je bila odlična, Kotonoha ju je radila) i kupio prva dva toma na japanskom i tu sam stao. Jedan od razloga je bila Ivaakijeva sporost - Afternoon izlazi mesečnim tempom, ali Historie se ne pojavljuje u svakom broju, tako da izađe otprilike jedan tom godišnje. Više me je brinulo to što nisam čuo ništa bitno posle ta 4 toma - kao da je manga nekako ispala iz žiže javnosti. Druga grupa je nastavila tamo gde je Kotonoha stala, ali nije mi se sviđala njihova metoda skeniranja časopisa umesto tankobona (= kasnije, mekokoričeno izdanje).  Moguće da je Ivaaki držao stvari niskoprofilnim, tako da se neko vreme činilo da se ništa bitno ne događa. Ali, takav pristup je imao i u Kiseijuu-u, i zato budite sigurni da ćete, kada otkrije svoje adute, biti zgromljeni emotivnom snagom događaja. A dodela ove nagrade govori u prilog činjenici da je žiri verovatno bio zgromljen.

Japan Media Arts festival je u početku imao prilično snobovski (ili hermetičan, u boljoj varijanti) pristup dodeli nagrada. Birana su dela koja imaju visoke umetničke pretenzije, čak i ako nisu poznata (i uglavnom i nisu bila). Ako mene pitate, bolji naziv za dobar deo njih je "pretenciozno". Od kako su Tecuja Ćiba (Tetsuya Chiba) i Go Nagaj u žiriju (poslednjih par godina), popularnija i zanimljivija dela dobijaju ovu počast - prethodne godine je to bila Vinland Saga.

Hm, stara evropska istorija je u modi! Vive l'histoire!

EDIT: upravo videh spisak članova ovogodišnjeg žirija, i Ćiba više nije na njemu - ali, umesto njega je tu Kavagući (Kaiji Kawaguchi).