Galaktička linija 999

Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.

Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.

Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.

Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).

Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).