Ako danas ukucate "Urbangarde" u Guglov pretraživač, dobićete među prvih 20 rezultata link ka ovom malom blogu. Veoma sam ponosan na tu činjenicu i potrudiću se da nastavim taj trend opisa i promocije relativno opskurnih izvođača na Zapadu. Odlučio sam da proširujem i apdejtujem profile (iako za sada postoji samo jedan!) kako se budem upoznavao sa radom muzičara, i čitaoci će biti pravovremeno obavešteni kada se to desi.
Žena na gornjoj slici je "kriva" za moju trenutnu... hm, opsednutost svetom japanske popularne muzike. Njeno ime - ili, bolje rečeno, ime njenog solo-projekta - je Tamurapan, i ona peva tradicionalni pop, ali vrlo dobar - odličan čak, moliću lepo. Uz to, sama komponuje, aranžira, piše tekstove i crta za svoje albume, i to je bila njena izložba slika na koju sam naleteo, koja me je naterala da pomislim: "Ah, ovo nisam znao! Da vidimo šta još ne znam!" I tako sam se okrenuo ka Natalie-i, stecištu svega bitnog što se dešava u japanskoj muzici, od idola do avangarde, i uronio u nepregledne okeanske dubine jedne strane muzičke scene, druge po veličini na svetu - ali dok se sa američkom zbližavamo od detinjstva, japanska nam ostaje velika nepoznanica.
Koji je razlog toga? Japanski jezik u većini pesama (kad već nisu na engleskom ili engreskom, jel'te)? Gluposti - većina ljudi ni ne sluša pažljivo reči, pa čak i ja retko to radim. Uostalom, Gangnam Style je dokaz da jezik nije nikakva barijera u popularnoj muzici. Možda zato što se većina stranaca prvo sretne sa idolima, visual kei bendovima ili sa popularnim grupama kao što su Perfume (koji su ipak svi redom - budimo iskreni - muzički bezvredni)? Koji god da je razlog, problem ostaje, zajedno sa predrasudama. E, protiv toga ćemo se boriti zvukom - pa i čekićem, ako treba!
Na slikama dole su neki od izvođača čija mi je muzika privlačna a koje sam slušao u poslednjih mesec dana: Chara, Chocolat, Special Others, Rin toshite Shigure, Furukawa Honpo, Negoto, Saotome satsuki, Uchuujin, Bomi, Polysics.
Žena na gornjoj slici je "kriva" za moju trenutnu... hm, opsednutost svetom japanske popularne muzike. Njeno ime - ili, bolje rečeno, ime njenog solo-projekta - je Tamurapan, i ona peva tradicionalni pop, ali vrlo dobar - odličan čak, moliću lepo. Uz to, sama komponuje, aranžira, piše tekstove i crta za svoje albume, i to je bila njena izložba slika na koju sam naleteo, koja me je naterala da pomislim: "Ah, ovo nisam znao! Da vidimo šta još ne znam!" I tako sam se okrenuo ka Natalie-i, stecištu svega bitnog što se dešava u japanskoj muzici, od idola do avangarde, i uronio u nepregledne okeanske dubine jedne strane muzičke scene, druge po veličini na svetu - ali dok se sa američkom zbližavamo od detinjstva, japanska nam ostaje velika nepoznanica.
Koji je razlog toga? Japanski jezik u većini pesama (kad već nisu na engleskom ili engreskom, jel'te)? Gluposti - većina ljudi ni ne sluša pažljivo reči, pa čak i ja retko to radim. Uostalom, Gangnam Style je dokaz da jezik nije nikakva barijera u popularnoj muzici. Možda zato što se većina stranaca prvo sretne sa idolima, visual kei bendovima ili sa popularnim grupama kao što su Perfume (koji su ipak svi redom - budimo iskreni - muzički bezvredni)? Koji god da je razlog, problem ostaje, zajedno sa predrasudama. E, protiv toga ćemo se boriti zvukom - pa i čekićem, ako treba!
Na slikama dole su neki od izvođača čija mi je muzika privlačna a koje sam slušao u poslednjih mesec dana: Chara, Chocolat, Special Others, Rin toshite Shigure, Furukawa Honpo, Negoto, Saotome satsuki, Uchuujin, Bomi, Polysics.
Svega tu ima, od fuzije džeza i post-roka (Special Others) do divljačkog garažnog roka (Saotome satsuki). Od nekih od njih (kao što su Uchuujin) čuo sam samo nekoliko pesama, jer mi nije moguće naći njihov (mini-)album onlajn. Govorim o piratskoj verziji, ali u ironičnom spletu okolnosti, vrlo mi je lako naći taj isti album ako ga platim. Međutim, u poslednjih par meseci kupio sam samo jedan CD: Geiger Counter Culture od Urbangarde, jer mislim da je vredan toga (time mislim na u startu duplo veću cenu japanskih CD-ova + poštarinu + moguću carinu...), i za sada najbolji album ove godine u Japanu (rek'o ja). Ako budem kupovao još nešto u skorije vreme, to će biti album od Bomi ili, eventualno, Saotome satsuki. Bomi, koja je rođena u Njujorku od roditelja Korejaca, ali živi u Japanu od detinjstva, u saradnji sa producentom wtf-om izdala je takođe jedan od najboljih albuma ove godine; Saotome satsuki imaju 2. mini-album koji je čista eksplozija agresivne razuzdanosti i iskrene emotivnosti (to su oni što na slici gore izgledaju kao grupa omamljenih narkomana).
Za kraj, slika Joou-bachi (ili Ziyoou-vachi, kako oni sami pišu svoje ime latinicom), Kraljice-pčele, mada u starijem sastavu, sa početka godine, kada je sa njima još bila gitaristkinja Gigi. Glem-pank, ali za pravi utisak treba ih videti uživo.
(Inače, sve slike su sa Natalie.mu)
Нема коментара:
Постави коментар