Već sam u prethodnim porukama pisao na šta mislim kad kažem 'J-pop' - ukratko, na popularnu muziku nastalu u Japanu.
Na osnovu brojnih informacija, može se zaključiti sledeće:
1. Japan je drugo po veličini muzičko tržište na svetu.
2. Tokio je svetska muzička prestonica, prema broju muzičkih dešavanja i ponuda.
Naravno, nisam proverio brojke, zato što na osnovu utiska dobijenog tokom istraživanja potpuno verujem u te informacije, ali ću jednom i to pokušati da potvrdim, ako ni zbog čega drugog ono zbog samozadovoljavajućeg osećaja autoritativnosti.
Prema sajtu zasshi-data.com, Japanci imaju 64 muzička časopisa (pogledati tabelu na dnu linkovane stranice), a muzika je donekle zastupljena u i onima koji se bave drugom tematikom. Neki od njih se bave domaćom produkcijom, drugi stranom, neki su žanrovski, drugi su fokusirani na određeni instrument, treći na audio-opremu, i može se naći nešto za svakoga. Meni je prvobitno Marquee bio zapao za oko, jer sam u njemu našao neke članke i intervjue sa izvođačima koji me interesuju, i on se bavi domaćom (japanskom, da ne bude zabune!) pop-rok scenom i izlazi dvomesečno. Sada, suočen sa takvim mnoštvom magazina, više nisam siguran šta bih najradije nabavio. Ah, te čari super-kapitalizma!
Najveći japanski sajt koji se bavi muzikom je već pominjana Natalie.mu (volim da je pominjem u ženskom rodu), koja donosi brdo vesti iz svih mogućih žanrova popularne muzike, kao i rubriku Power Push, sa tematskim člancima i intervjuima, a ima i veliku bazu izvođača, gde možete naći fotografije i linkove za dalje istraživanje. Natalie ima i dva prateća sajta, jedan koji se bavi stripom (Comic Natalie), i drugi koji se bavi komičarima (Owarai Natalie), koji su značajan deo japanske popularne kulture. Mene taj drugi ipak ne zanima preterano (a nemam ni vremena da proverim da li grešim), ali Comic Natalie je jedan od mojih osnovnih izvora informacija o japanskom stripu već duže vreme.
Iako je Natalie po svom položaju najveći izvor japanskih muzičkih vesti - dakle, mejnstrim po definiciji - ono o čemu oni pišu nije ni izbliza uvek mejnstrim muzička scena (ili stripska). Nema baš svega, to je tačno, ali pojavljuju se i mnoga "opskurna" imena. Mnogo toga možete pronaći na internetu kao preporuku ovog ili onog znalca, ali to je rascepkano i podeljeno na toliko strana (tj. znalaca) da jednostavno gubim volju za takvim istraživanjem. Ovde je sve na jednom mestu, i nedostatak bilo kakvog vrednovanja je čak osvežavajući. Ostavljen sam sam sa svojim... ukusom, valjda? Do sada sam se vodio preporukama ljudi koji delimično prate japansku scenu, kao što su bili ongakusei ili Olivier Van, ali otkrio sam da postoji mnogo više - mnogo, mnogo više - meni vredne muzike nego što je ijedan pojedinac sposoban da mi preporuči. Najbliži ukus mome ima Francuz sa nadimkom synchroflash, i on sluša u proseku nekoliko novih albuma dnevno već godinama, ali čak i njegove liste najboljeg iz određenih godina imaju propuste i viške (po meni). Recimo, njemu je na (trenutno) 33. mestu najboljih izdanja iz 2012. album Plus to Minus no shikumi od grupe nano.RIPE koji je meni sasvim prosečan, a glas pevačice mi je čak iritantan. Sličnu muziku - melodičan gitarski rok sa fantastičnim temama - sviraju Pirokalpin, koji su mi mnogo draži, i njih nema na pomenutim listama. Chara mi je genijalna, i kad je na vrhuncu forme, malo toga iz svetske popularne muzike može da se meri s njom, ali novi album od Urbangarde mi je nekako smisleniji i koherentniji od njenog (koji je odličan, moliću lepo!). Ipak, globalno su to mnogo moćne liste.
Sada se, međutim, javlja drugačiji problem. U poslednja dva meseca, Natalie je objavila preko 100 muzičkih članaka u rubrici Power Push. Kako u takvom mnoštvu pronaći ono što me zanima? Nema pravila - možda se sve svodi na intuiciju - ali za mnoge bendove sam se zainteresovao preko njihovog izgleda ili vizuelnog identiteta (koji ne mora uvek da se svodi na fotografije članova) - ili je to možda kod nekih bilo odsustvo "neželjenog" izgleda? Recimo, World Order - sedmorica muškaraca u poslovnim odelima koji zauzimaju čudne poze:
Kako je moguće da oni ne budu interesantni? Ah, dobro, verovatno jeste moguće, ali slučaj je hteo da ne bude tako ovaj put, i naleteo sam na nešto koreografski daleko zanimljivije od Gangnam style-a - da ne kažem da je muzički superiornije. I Urbangarde sam "otkrio" na taj način. Mislim , pevač koji ima frizuru poput ludog umetnika i pevačica koja izgleda poput prelepe porculanske lutke... i urodilo je plodom. Ta metoda mi je pomogla čak i kog izvođača potpuno normalnog i neupadljivog izgleda kao što je Sekitori Hana. Kad smo već kod nje, evo snimka sa njenog koncerta (pesma sa prošlomesečnog albuma):
Ova pesma, budući bazična po svom aranžmanu, dobro pokazuje po čemu se moderna japanska muzika razlikuje od, recimo, američke - muzički ni po čemu, jedino što japanski jezik ima drugačiju fonetiku i drugačije se peva na njemu. Neki će taj nedostatak nacionalnog muzičkog identiteta uzeti za zlo, ali recimo da on ipak postoji, samo je prilično ograničen u odnosu na neku vrstu globalnog muzičkog identiteta koji vlada tamo.
Uf, mnogo sam se raspisao ovaj put, a o muzici nema mnogo smisla pričati. Imam u planu jednu malu prezentaciju u narednim mesecima, i bićete obavešteni o njoj na vreme. Predlažem da u međuvremenu odete na ovu stranicu i počujete nekoliko ekscentričnih pesama od Her Ghost Friend, koji su ih besplatno stavili na SoundCloud - ali, požurite, biće tamo samo do 25. decembra!
Нема коментара:
Постави коментар