Evo jedne nove mini-serije u kojoj ću prikazivati zanimljive predmete iz svakodnevnog života sa motivima iz mangi, animea, i, eventualno, video-igara. Dakle, odeća, nakit, ukrasni predmeti za kuću...
Za prvu epizodu, evo najsvežijih modnih predmeta iz Japana:
1. Watashi wa Shingo jakna sa kapuljačom
Na šarama su neke legendarne rečenice iz mange, kao što je "Skočite sa vrha 333".
2. Novi Berserk privesci
Tri nova člana iz serije srebrnih privezaka sa motivima iz Berserka: dva Behelita u različitim "fazama", i Gatsov mač Zmajoubica.
Među nekima vlada mišljenje da se horor ne može dobro uraditi u animaciji. Ako, recimo, u svetu japanske animacije ne postoji mnoštvo poznatih i priznatih naslova u tom žanru (a ne postoji), to se uzima kao dokaz ispravnosti takvog stava. Međutim, rekao bih da je problem pre u ekonomiji tržišta nego u hendikepu samog medija.
Neki naslovi koji prvi padaju na pamet kada se spomenu anime i horor verovatno bi bili Wicked City i Vampire Hunter D. Ali, prvi ja lako otpisati kao "akciju s elementima natprirodnog" (čujte, elementima!?), a drugi kao SF ili, još bolje, "dark fantasy avanturu". Ti filmovi neosporno imaju neke neprijatne scene, ali zar ih nema i bilo koji ozbiljan ratni film? Njihov osnovni senzibilitet ih vodi negde drugde, dalje od horora. Ima još sličnih primera. Oni su mi bili uzbudljivi na način na koji horor-filmovi nisu.
Ipak, animirani horor itekako postoji. Početkom 90-tih u Japanu je snimljeno nekoliko adaptacija horor-mangi, i to, naravno, samo-za-video tržište:
- Ankoku shinwa, poznat na engleskom kao Dark Myth, 2*50 minuta
- Umezu Kazuo no noroi, oko 40 minuta
- Kyofu shinbun (Novine straha), 2* ?(ovde čak ni ANN ne daje informaciju, a ja nisam gledao)
Prvi i treći su delo isto režisera, Takašija Ana (Takashi Anno). Ankoku shinwa nije loš: iako je dosta kulturno specifičan - i svako ko nije strastveni fan japanske istorije i legendi će biti bukvalno zdrobljen pod naletom informacija - najveća objektivna mana je užasno loša glasovna gluma na engleskom, nedostojna čak i obrazovnih emisija. Na našu nesreću, samo ta verzija kruži netom.
Kletva Kazua Umezua je veća misterija. Imena režisera i scenariste se nigde drugde ne pominju i studio koji je to producirao je isto toliko mističan. Objavljena je samo u Japanu i samo na VHS-u, što znači da je kopija koju možete naći očajno loša.
(Link: http://www.megaupload.com/?d=SSW6XEA8)
Epizoda se sastoji od dve nepovezane priče, čija jedina veza je slična tema: "Šta je kamera pokazala?" i "Ukleta kuća". Deca kao protagonisti - što je standardno za Umezua - ovoga puta sve devojčice. Priče idu jednim predvidljivom tokom, međutim - i na sreću - ne završavaju se tako.
Spojler: kao što je često slučaj u Umezuovim pričama, najveći užas je u nama samima
Dizajn likova je polu-realističan (kao i u mangama istog autora), animacija je vrlo štura, ali muzika je u određenim trenucima efektno disonantna.
Za decembar je najavljena CG-adaptacija mange Gyo Đunđija Ita (Junji Ito), tako da se nadam da ćemo imati jedan lep dodatak gornjoj listi.
Evo, ukratko, nešto od onoga šta sam čitao i gledao u poslednjih nedelju dana.
Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.
Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.
Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.
Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.
Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.
Od animea: Mardock Scramble: The First Compression
Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)
Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.
Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.
Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.
Danas sam na forumu Znaka Sagite izneo neku listu najbolje ocenjenih japanskih stripova na sajtu Manga Review. Prenosim je i ovde, zajedno sa trenutnim prosekom (samo mange sa preko 10 glasova su uzete u obzir):
50. Kentou ankokuden Cestus 7.85
49. G senjo Heaven's Door 7.85
48. Animal Doctor 7.86
47. Last Inning 7.87
46. Silent Service 7.87
45. Kodoku no Gourmet 7.88
44. Ten - tenho doori no kaidanji 7.88
43. Kobe resident 7.88
42. Town of Evening Calm, Country of Cherry Blossoms 7.89
41. Yotsuba and... 7.89
40. Shakariki! 7.89
39. Ocha ni gosu (A Bad Boy Drinks Tea) 7.90
38. Karakuri Circus 7.91
37. Real 7.91
36. Hyogemono 7.92
35. Otoosan wa shinpai suru 7.92
34. Glass Mask 7.92
33. Dokyoboshi 7.92
32. Sugar 7.93
31. capeta 7.94
30. Air Master 7.94
29. The Way of Manga 7.96
28. Master Keaton 7.96
27. Historie 7.96
26. Kingdom 7.97
25. Tomorrow's Joe 7.97
24. Shigurui (Death Frenzy) 7.97
23. Doraemon 8.01
22. Imperial Guards 8.01
21. Hunter x hunter 8.06
20. Level E 8.09
19. Dorohedoro 8.11
18. Kyoshiro 2030 8.15
17. Maison ikkoku 8.20
16. My Name Is Shingo (Watashi wa Shingo) 8.21
15. Ushio and Tiger (Ushio to Tora) 8.23
14. Nausicaa of the Valley of the Wind 8.25
13. Ping-pong 8.25
12. Tobaku mokushiroku Kaiji 8.27
11. Yokohama Shopping Trip 8.28
10. Fujiko F. Fujio ishoku tanpenshuu (kolekcija kratkih priča) 8.29
09. Phoenix (Hi no tori) 8.29
08. Sanctuary 8.30
07. 7 Seeds 8.42
06. Natsuko's Sake 8.44
05. JoJo's Bizarre Adventure 8.44
04. Black Jack 8.57
03. Gin to kin 8.60 (bukvalan prevod "Srebro i zlato")
02. Slam Dunk 8.64
01. Parasyte (Kiseijuu) 8.79
Neki nama poznati naslovi:
Berserk 7.82
Devilman 7.74
Akira 7.67
Gunnm (Battle Angel Alita) 7.52
Fullmetal Alchemist 7.46
Dragon Ball 7.45
Blade of the Immortal 7.42
Blame! 7.32
Vinland Saga 7.27
Ghost in the Shell 7.20
Monster 7.00
Death Note 6.50
One Piece 6.44
Gantz 6.42
20th Century Boys 5.77
Naruto 4.69
Bleach 3.31
Neki autori se ponavljaju na listi, a među njima su Nobujuki Fukumoto (Nobuyuki Fukumoto), Hitoši Ivaaki (Hitoshi Iwaaki), Takehiko Inoue, pa i sam Osamu Tezuka.
Jedan 'point of interest' bi svakako bila vrlo visoka pozicija za Slam Dunk, i to ne samo na ovoj, nego na bilo kojoj listi koju pravi japanska publika. Taj naslov jednostavno uživa bogoliki status tamo. Inoue je odličan crtač i ovaj naslov je dosta realističniji (i u smislu crteža i u smislu priče) od prosečnog šonen-naslova, ali mene nikad nije privlačilo da se posebno bavim njime. Dobro, ono što nisam čitao ne mogu ni kritikovati, jelte.
Druga interesantna stvar bi bila popularnost nekih šonen-autora koji nisu toliko poznati na Zapadu. Kazuhiro Fuđita (Kazuhiro Fujita) je primer. Njegova dva najveća dela su Ušio i Tigar (Ushio to Tora) i Cirkus lutaka (Karakuri Circus). Ovo drugo nisam ozbiljnije čitao, ali Ušija i Tigra jesam (iako ne sve - koliko se sećam, nije ni sve bilo prevedeno u to vreme, a moje znanje japanskog je suviše malo da bih se mučio sa 33 toma). To je strip o jokajima i neka vrsta modernog naslednika (onoliko koliko su 90-te "moderne", jelte) GeGeGe no Kitara Šigeru Mizukija (Shigeru Mizuki). Ušio je dečak, a Tigar (Tora) je jokaj (natprirodno biće iz japanskog folklora) zarobljen uz pomoć magičnog koplja, koga Ušio potom oslobađa. Iako je glavni lik suviše ispravan i pravolinijski-razmišljajući za moj ukus, Ušio i Tigar imaju neke od najmračnijih scena koje sam ikada video u šonen-stripu.
S druge strane, trenuci humora ublažavaju mračne scene kao što je ova gore, s onijem (demonom) koji živi u slici.
Takođe, slažem se sa visokim mestima za Black Jack i JoJo's Bizarre Adventure. Slažem se i sa mudrom procenom Bleach-a (lol). My Name Is Shingo je najbolje delo Kazua Umezua (prema mom znanju), a Maison ikkoku Rumiko Takahaši (prema svačijem znanju). Gantzom nikada nisam bio posebno oduševljen (Berserk i Hellsing su mi daleko bolji, recimo) - nije loš, ali ideja daleko nadmašuje realizaciju, po meni. Dorohedoro me (pozitivno) iznenađuje svojim prisustvom, a Kyoshiro 2030, čuveni SF-SF (science fiction sexual fantasy) možda još i više. A Parasyte je manga zbog koje sam tu gde sam.
Jedino "negativno" iznenađenje bi možda bio niski ugled Naokija Urasave (Naoki Urasawa) - mada je Master Keaton u vrhu, Urasava je tu samo crtač.
Kada se sve sabere i oduzme, ilustratorska veština je japanskoj publici najmanje bitan faktor u proceni stripa.
Jojo's Bizarre Adventure, deo IV, Diamond Is Unbreakable.
Kratko objašnjenje: zločinac drži ženu kao taoca i preti joj nožem. Kada mu Đosuke (a to je tip sa smešnom frizurom, ali ako ste pametni, nećete mu to reći) priđe, on se odluči da ubije ženu, na šta Đosuke pušta svog psihičkog dvojnika (to je lik u oklopu, koga obični ljudi ne vide, kasnije nazvan Crazy Diamond). Ovaj rukom probuši ženu, zgrabi nož, i probuši zlikovca. Pošto vrati ruku, vrati sve kako je bilo (to je njegova primarna sposobnost), ALI - ostavlja nož u stomaku kriminalca! Sve se desilo u sekundi (Crazy Diamond ne može da oživljava), a žena je nepovređena.
Oni koji duže prate moja pisanija znaju da sam veliki fan ĐoĐo-eve bizarne avanture. Pošto sam pogledao dve animirane serije rađene po trećem delu stripa, odlučio sam da se bacim i na sam strip, čije sam mnoge delove već čitao, ali nije na odmet podsetiti se. A takođe, nisam čitao ništa posle četvrtog dela.
Nažalost, (nezvaničan) prevod je isto onoliko loš koliko je bio i ranije i napredovanje je pravo mučenje (pogotovo za I i IV deo). Na samom početku, u divnom prikazu neobrazovanosti dragih nam skenlatora, saznajemo da su Asteci živeli 12-16. veka pre nove ere! Velika šteta, jer zbog takvih stvari delo ostaje nepristupačno većini ljudi.
Arakijev crtež je vremenom evoluirao, ali mnogi će primetiti da je ukus njegovih likova u oblačenju u najmanju ruku čudan. Drugi će to nazvati kičem. Treći će primetiti da, na strogo zanatskom nivou, crtež boluje od nerealnih proporcija i nemogućih poza. Sve se to može oprostiti. Na nivou kadriranja (biranja šta će da bude prikazano i iz kog ugla) i kompozicije (odnosa kadrova na stranici), ĐoĐo je masterpiece. Priča se da je, u jednom trenutku, Šou Tađima (Sho-u Tajima), čovek koji je crtao MPD Psycho-a i radio na animiranom delu Kill Bill-a, bio u dilemi da batali svoju karijeru manga-crtača, jer je mislio da nikad neće moći da dostigne ĐoĐo-a.
Planiram da napišem vrlo obiman tekst o tom stripu - ili čak seriju tekstova. Razmišljam o Arakijevom rešenju za problem koji dugo muči superherojski strip - nerealni vremenski tok i kompresiju hiljada različitih događaja u nekoliko godina. On je lepo podelio sagu na više priča koje se odigravaju u različitim vremenskim periodima: 1880-te, 1930-te, 1980-te, itd, i svakoj je dodelio (uglavnom) druge likove. S druge strane, sada radi na nekoj vrsti alternativnog univerzuma i tu se može povući paralela sa Marvelom i DC-om.
Psihičke moći koje se pojavljuju u ĐoĐo-u jesu neki ekvivalent super-moćima iz američkih stripova, ali, većina likova ima sposobnosti koje deluju vrlo čudno i ... metafizički, čak. Možda bismo dobili nešto slično da su Kant ili Hegel pisali rane Marvelove stripove umesto Stana Leeja (lol). J. Geil, negativac sa dve desne ruke, ima "stend" (psihičkog "pomoćnika") koji se pojavljuje samo u odrazu, i ono što uradi tamo utiče na realnost - recimo, priđe čoveku s leđa i prereže mu vrat. A za to vreme ovaj je bespomoćan jer iza njega nema nikoga!
A, uostalom, gde drugde možete sresti mačkastu biljku...?
...kao i Džeka Trboseka, zombije, nacističke kiborge, vampirske bogove, kockare koji uzimaju duše, pse sa psihičkim moćima...
Pošto sam preuzeo obavezu da doprinesem jedan tekst godišnje za strip-magazin Parabellum, ovi dana sam razmišljao o mogućoj temi. Jedna mogućnost je bila određeni pregled trendova i bitnih dešavanja u japanskom stripu u 2010, pošto do sada nisam pisao o tome. U stvari, ta zamisao je trebalo da se realizuje na strip-sajtu UPPS, ali me je nesreća sprečila u tome. Za takvu temu nije kasno ni 7-8 meseci posle isteka godine, s obzirom koliko sporo informacije te vrste dolaze do svesti čak i zapadnih fanova, a kamoli generalne publike. No, odlučio sam se da budem malo konkretniji, pa će tekst biti posvećen jednom naslovu, mada ću se osvrnuti na čitav trend koji taj izuzetno lepo predstavlja. Radi se o I am a Hero Kenga Hanazawe, po meni (i dobrom delu japanske kritike) jednom od najznačajnijih predstavnika japanskog stripa u novije vreme. Trend sam nazvao "neo-distopija", i kao što ćete videti u tekstu (čije ću delove kasnije objaviti ovde) postao je prilično moćan. Verujem da će skorašnji katastrofalni zemljotres i cunami još više da poguraju stvari u tom pravcu.
Konačno je neko počeo da objavljuje engleski prevod Umezuovog Watashi wa Shingo (Moje ime je Šingo), možda njegovog najcenjenijeg dela. To je priča o robotu koji je nastao iz ljubavi dečaka i devojčice, i koji sada traži svoje roditelje koje nikada nije upoznao. Zvuči potpuno suludo i nalik na Umezua. Od takvog dela ne treba očekivati realizam - već je i sama postavka nemoguća - ali psihološke i filozofske istine (ili radije, zapažanja) bi trebalo da mu daju dovoljnu umetničku snagu, kao i Umezuov napet način vođenja radnje (evo, desiće se, približava se, samo što nije, tu je...). Još nisam počeo da čitam, ali to je nešto što neću propustiti.
Još jedna manga koja se pojavila u poslednje dve godine, koja ima zanimljiv koncept a nije prevedena, je WOMBS od Yumiko Shirai. Ona je nezavisni autor koga je Šogakukan uzeo pod svoje, i stavio ovaj njen rad u časopis Ikki, koji daje šansu autorskim radovima drugačijim od norme. Evo opisa ovog naslova, u mom prevodu sa engleskog:
Priča se odvija na planeti Hekio, gde se imigranti sa Zemlje bore među sobom u ratu između prve i druge generacije (Prvih i Drugih). Ovaj SF govori o Mana Ogi i drugim ženskim vojnicima koji imaju nibase, stvorenja sa te planete, usađene u materice. Ove trudne žene nazivaju "teleportacionim vojnicima" i one čine značajnu vojnu snagu sa teleportacionim sposobnostima nibasa. Priča o "trudnim vojnicima" nosi snažan osećaj realnosti.
Hirohiko Araki, čuveni autor ĐoĐo-ovih bizarnih avantura, potpisuje novu knjigu u kojoj priča o svojih 100 omiljenih horor-filmova, i koju bi bilo jako zanimljivo pročitati. Naziv je Araki Hirohiko no kimyou na horror eiga ron (nešto kao "H. Arakijeva diskusija o bizarnim horor-filmovima").
U toku avgusta izaći će prvi tom mange Exoskull Zero Takayuki-ja Yamaguchi-ja, koja je neka vrsta nastavka kontroverzne Apocalypse Zero (u originalu Kakugo no susume). Ova manga izlazi u sejnen-časopisu, a ne šonen-, kao što je bio slučaj sa AZ. Fanovi se nadaju i nastavku Shigurui-ja, koji je završen prošle godine, ali pošto je rađen po prvom poglavlju knjige Suruga-jou gozen jiai u kojoj se opisuju razni mečevi samuraja, možda nije čudno očekivati i adaptaciju drugih mečeva iz knjige.
