Biće ovo dobra sezona za adaptacije stripova. Osim Svemirske braće (Uchuu kyoudai), Apolona na brdskom putu (Sakamichi no Apolon), Zetmena (Zetman), Kafea Belog medveda (Shirokuma kafe), Misteriozne devojke X (Nazo no kanojo X) i nekih drugih, u poslednji čas su najavljeni i:
Gon
Kreće od 2. aprila sa emitovanjem i očekuje se 50 epizoda. Priča prati malog dinosaurusa koji se sukobljava sa drugim stvorenjima. Strip je poznat i po tome što je potpuno izbacio tekst. Produkciju rade zajedno izdavač stripa Kodanša i jedan korejski studio, a animacija će biti - kao što vidite sa slike - puni 3D.
Lupin III - Žena zvana Fuđiko Mine
TV serija koja počinje sa emitovanjem od 4. aprila. Do sada je bilo 3 televizijske serije o Lupinu Trećem, a poslednja je završena 1985. Međutim, postoji nepregledno mnoštvo filmova i TV specijala, tako da najveći japanski lopov nikad nije stvarno umro u medijima. Fuđiko Mine (Mine Fujiko) je u jednoj anketi svojevremeno bila izabrana za najzgodniji ženski fiktivni lik.
Planirano je 13 epizoda, a najzanimljivije ime u produkciji mi je Takeši Koike (Koike Takeshi, reditelj Redline-a), koji ima ulogu dizajnera likova i supervizora animacije. Ovo bi moglo biti sjajno.
Prvih 10 minuta animiranog filma Berserk - Zlatno doba I: Jaje vrhovnog kralja, koji mogu da se gledaju besplatno preko Yahoo-ovog japanskog servisa GyaO! do određenog datuma. Taj servis ne strimuje u našu zemlju, ali neko milostiv je stavio odlomak na YouTube. U tih 10 minuta je uključena i uvodna špica, a nekoliko scena je cenzurisano - verovatno zbog prirode servisa - ali verujem da toga u zvaničnoj bioskopskoj verziji nema. Ostalo procenite sami.
Televizijska serija u 12 epizoda, emitovana u Japanu u periodu od oktobra do decembra prethodne godine.
Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.
Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.
Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.
A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).
Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.
Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.
Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.
Istorijski ep u manga-formi, Kingdom, dobiće svoju animiranu verziju, javljaju u novom, 51. ovogodišnjem broju časopisa Weekly Young Jump koji se pojavljuje u prodaji u četvrtak, 17. novembra.
TV serija će biti emitovana iduće godine na mreži NHK, a animacija je dodeljena studiju Pierrot. Režiser će biti Đun Kamija (Jun Kamiya), a za "kompoziciju serije" će biti zadužen scenarista Naruhisa Arakava (Naruhisa Arakawa). Iskreno, dosadašnji radovi ove dvojice mi ne ulivaju mnogo nade, i ne očekujem da će ova adaptacija zadiviti veliki broj ljudi.
Za divno čudo, na ANN-u je ova vest javljena pre nego na Comic Natalie, pozivajući se na jedan insajderski sajt, ali bez nekog odjeka (npr. nečijeg izliva oduševljenja). U istom broju Young Jump-a objavljen je i razgovor između autora ove mange, Jasuhise Hare (Yasuhisa Hara), i njegovog učitelja Takehika Inouea (Takehiko Inoue).
Od drugih vesti, Šuejša je pokrenula novi manga-časopis, Grand Jump, namenjen starijoj publici, čiji se prvi broj pojavio danas (16.novembar), a izlaziće dvaput mesečno, svake prve i treće srede. Ne mislim da ova vest sama po sebi znači mnogo domaćim japanofilima, ali lepo je čuti da se u ovo vreme recesije u izdavaštvu Šuejša oseća dovoljno snažno da učini takav korak.
Takođe, i Enterbrain je pokrenuo novi časopis, Fellows! (Q), koji je neka vrsta specijalne verzije njihovog sejnen-časopisa Fellows!, ali fokusiraće se na nove autore i izlaziće nekoliko puta godišnje. Od Enterbraina smo pre neki dan dobili i 3. sakupljeni tom Vučjih usta - Wolfsmunda, dok mnogi van Japana još nestrpljivo iščekuju 3. poglavlje u prevodu.
Među nekima vlada mišljenje da se horor ne može dobro uraditi u animaciji. Ako, recimo, u svetu japanske animacije ne postoji mnoštvo poznatih i priznatih naslova u tom žanru (a ne postoji), to se uzima kao dokaz ispravnosti takvog stava. Međutim, rekao bih da je problem pre u ekonomiji tržišta nego u hendikepu samog medija.
Neki naslovi koji prvi padaju na pamet kada se spomenu anime i horor verovatno bi bili Wicked City i Vampire Hunter D. Ali, prvi ja lako otpisati kao "akciju s elementima natprirodnog" (čujte, elementima!?), a drugi kao SF ili, još bolje, "dark fantasy avanturu". Ti filmovi neosporno imaju neke neprijatne scene, ali zar ih nema i bilo koji ozbiljan ratni film? Njihov osnovni senzibilitet ih vodi negde drugde, dalje od horora. Ima još sličnih primera. Oni su mi bili uzbudljivi na način na koji horor-filmovi nisu.
Ipak, animirani horor itekako postoji. Početkom 90-tih u Japanu je snimljeno nekoliko adaptacija horor-mangi, i to, naravno, samo-za-video tržište:
- Ankoku shinwa, poznat na engleskom kao Dark Myth, 2*50 minuta
- Umezu Kazuo no noroi, oko 40 minuta
- Kyofu shinbun (Novine straha), 2* ?(ovde čak ni ANN ne daje informaciju, a ja nisam gledao)
Prvi i treći su delo isto režisera, Takašija Ana (Takashi Anno). Ankoku shinwa nije loš: iako je dosta kulturno specifičan - i svako ko nije strastveni fan japanske istorije i legendi će biti bukvalno zdrobljen pod naletom informacija - najveća objektivna mana je užasno loša glasovna gluma na engleskom, nedostojna čak i obrazovnih emisija. Na našu nesreću, samo ta verzija kruži netom.
Kletva Kazua Umezua je veća misterija. Imena režisera i scenariste se nigde drugde ne pominju i studio koji je to producirao je isto toliko mističan. Objavljena je samo u Japanu i samo na VHS-u, što znači da je kopija koju možete naći očajno loša.
(Link: http://www.megaupload.com/?d=SSW6XEA8)
Epizoda se sastoji od dve nepovezane priče, čija jedina veza je slična tema: "Šta je kamera pokazala?" i "Ukleta kuća". Deca kao protagonisti - što je standardno za Umezua - ovoga puta sve devojčice. Priče idu jednim predvidljivom tokom, međutim - i na sreću - ne završavaju se tako.
Spojler: kao što je često slučaj u Umezuovim pričama, najveći užas je u nama samima
Dizajn likova je polu-realističan (kao i u mangama istog autora), animacija je vrlo štura, ali muzika je u određenim trenucima efektno disonantna.
Za decembar je najavljena CG-adaptacija mange Gyo Đunđija Ita (Junji Ito), tako da se nadam da ćemo imati jedan lep dodatak gornjoj listi.
Evo, ukratko, nešto od onoga šta sam čitao i gledao u poslednjih nedelju dana.
Od mangi: Watashi wa Shingo od Kazua Umezua.
Umezu je čudan lik - u svakom smislu. Čak i kao fizička pojava. Njegova dela su često istovremeno potpuno melodramatična i hirurški hladna i bezosećajna, nostalgično infantilna i visoko intelektualna, poetična i realistična, praveći od njega još veću enigmu, potpuno zbunjujuću za zapadnu žanrovsku kritiku, naučno-fantastičnu ili horor, kada bi ova samo obratila pažnju na njegovo postojanje.
Umezuov sledbenik Đunđi Ito (Junji Ito) je van Japana poznat isto koliko i on, a možda i više, što bi Japancima bilo apsurdno. Umezu je jedan od očeva modernog japanskog horora i isto toliko značajan tamo kao, recimo, John Carpenter ili Steven King ovde. Itov stil crtanja je sličan, prilično realističan i sa dosta tuša, i može se reći da je, od njih dvojice, on bolji kao ilustrator. Ali, tehnički aspekti crtanja nisu jedini tehnički aspekti stripa, i u smislu kadriranja i pogađanja pravog ritma Umezu je jači. Kao i po likovima - kod njega to su često deca, ali Ito nije dobar u toj oblasti i obično imam utisak da su njegovi likovi samo manekeni na pozornici straha i ludila.
Tek sam pročitao prvi tom debljeg, bunko-izdanja (šta da vam kažem, nedostatak slobodnog vremena), i još uvek nemam potpunu sliku, ali stekao sam utisak da je ovo Umezuovo najbolje delo. Možda zbog obuzdavanja koje je pokazao na početku. Događaji slede brzo jedan za drugim, ali sama radnja se pomera sporo. Mi znamo da će se nešto desiti - kao i uvek kod Umezua - ali on razvlači i razvlači taj trenutak iščekivanja, a ni za trenutak nam nije dosadno. Sam naslov je prost: Moje ime je Šingo. Žanrovski delimično naučna fantastika, a delimično poema o sukobu dece i odraslih, čoveka i mašine, prirodnog i veštačkog.. Iz čitavog Umezuovog opusa, mislim da je to njegovo najcenjenije i umetnički najuticajnije delo (iako on sam kao najbolje ističe Hyoryu kyoshitsu, aka The Drifting Classroom). Ipak, Učionica je objavljena kao šonen-strip, a Šingo kao sejnen-, čime naša očekivanja automatski postaju veća.
Osvrnuću se ja još na ovaj naslov.
Od animea: Mardock Scramble: The First Compression
Mardock Scramble... čuveni roman Toa Ubukate (Tow Ubukata), objavljen kao trilogija. U skladu s tim, planirana je produkcija tri bioskopska filma, od kojih su prva dva već puštena u Japanu (drugi na početku ovog meseca). Glavne odrednice bi bile cyberpunk i noir, a mi volimo i jedno i drugo, jel' tako? :)
Po okruženju i atmosferi najsličniji su Ošijevi (Mamoru Oshii) filmovi Ghost in the Shell. Budućnost, napredne tehnologije koje menjaju ljudska tela, istraživanje njihovog uticaja na društvo i psihu pojedinca, borba protiv zločina, sumorna atmosfera - to su neke spone između ovih dela. Ali, dok se ti Ošijevi filmovi više bave odnosom čoveka prema virtuelnom i univerzalnoj mreži informacija, Mardock Scramble je pre svega triler u SF-okruženju... čiji kraj još uvek ne vidim, pa se tu praktično moja razmišljanja o sličnostima i razlikama završavaju.
Ovaj prvi film traje oko 70 minuta i prekida se u odlučujućem trenutku borbe. Nema mnogo likova, ali postojeći se ponose čudnim imenima (kao što su Rune Ballot, Oeufcoque Penteano (čita se: Ufkok Pentino), Shell Septinos ili Dimsdale Boiled) i isto toliko čudnim psihološkim profilima.
Solidan film, pre svega zahvaljujući sadržaju (zanimljiva upotreba tehnologije i depresivno mračan svet glavne junakinje), ali nefilmičan u pojedinim trenucima iscrpnih dijaloga (uvek se setim kako su taj problem maestralno ublažili u TV seriji Moryo no hako) i stoga povremeno naporan za gledanje. Naravno, budući da je ovo samo prvih 70 minuta jednog, celovitog dela, konačan sud će morati da sačeka do gledanja nastavaka.
12 kraljevstava (originalno Juuni kokuki ili kokki, što znači "Hronika 12 zemalja") je televizijska anime-serija emitovana 2002. i 2003. na mreži NHK, i animirana od strane studija Pierrot. Sastoji se od 45 epizoda. Najveće ime povezano sa njenom produkcijom je svakako Fuyumi Ono, čija istoimena serija romana je poslužila kao predložak
Premisa se ukratko može opisati kao putovanje devojke iz savremenog Japana u jedan drugi svet, gde vladaju drugačiji zakoni i magija, i u čijoj sudbini ona igra značajnu ulogu. Koliko li je samo animea, a kamoli drugih dela, rađeno s takvom premisom? Fushigi Yugi prvi pada na pamet, a ne odmaže ni činjenica da se oba sveta napajaju uticajem kineske mitologije. Međutim, svet iz Fushigi Yugija je direktnije vezan za mitološku Kinu; u 12 kraljevstava možemo da govorimo samo o inspiraciji, nalik na Tolkinovu inspiraciju ciklusom priča o kralju Arturu. Drugo - i važnije - ciklus priča o 12 kraljevstava je počeo pre nego što je takva tematika postala izuzetno popularna, čak pre Fushigi Yugija, i zato su sve priče o neoriginalnoj osnovi neosnovane (pun intended).
Za razliku od mnogih drugih dela te vrste (Escaflownea, na primer), 12 kraljevstava su čista epska fantastika, bez robota, bez svemirskih brodova i bez bilo kakvih uređaja koje vezujemo za naprednu nauku. Takođe, komedija i romansa su minimalni u odnosu na druga slična dela. "Šta onda ostaje?", pitaće neko. Avantura, politička intriga i priča o sazrevanju, u najboljem izdanju.
Vizuelno, serija izgleda solidno. Ništa revolucionarno, ali ima lepih scena i grafičkih rešenja. Paleta upotrebljenih boja je široka, a dizajn glavne junakinje mi je posebno upečatljiv, i u ovakvoj vrsti dela daleko superiorniji u odnosu na standardni dizajn ženskih likova korišćen u prosečnim animeima, budući istovremeno realističan i fantastičan (i potpuno anti-moe). Isto se može reći i o animaciji i muzici - sigurno nisu među najboljima u žanru (tu titulu bi u vizuelnom domenu uzeo Seirei no moribito), ali obavljaju svoju funkciju i ne odmažu od uživljavanja u radnju.
Kakav je odnos ove adaptacije sa originalnim materijalom? Kao prvo, Fuyumi Ono je u okviru ciklusa napisala 7 romana i nekoliko priča, od kojih su samo prva četiri romana našla mesto u TV seriji, iako u donekle izmenjenom redosledu. U romanima je glavni lik sam svet, a ljudskih ili polubožanskih protagonista čije priče i sudbine pratimo ima nekoliko. U animeu je glavni lik pomenuta devojka Yoko Nakajima, i sve ostale priče su uokvirene njenom. Druga bitna razlika je u dvoje njenih prijatelja koji zajedno sa njom prelaze u drugi svet, što se u romanima ne dešava. Na sreću, to ne čini anime nekoherentnim ili nejasnim, kao što je slučaj sa mnogim sličnim adaptacijama književnih predložaka, već služi kao povod za nekoliko zanimljivih obrta u radnji. Ipak, postoji i nekoliko problema.
Najveći od njih je čuvena nezavršenost serije - iako je glavna priča o Yoko zaokružena, najvažnija sporedna priča se jednostavno prekida bez ikakvog razrešenja a i završetak čitave serije deluje slučajno, kao da je neko rekao: "prekidamo Game of Thrones (HBO-ovu seriju) posle 6.epizode". Kao razlog se navodi nekompletnost originalnog materijala u vreme produkcije animea, ali ne kupujem tu verziju. Producenti su od početka znali da gospođa Ono nije zvanično završila svoju seriju, a ipak su započeli rad na adaptaciji. Napravljena je prva sezona sa 39 epizoda, u kojoj se priča o Yoko završava prilično zadovoljavajuće. Potom, posle nekoliko meseci, TV serija se nastavlja drugom sezonom (još 39 planiranih epizoda, po nekim svedočanstvima), koja stiže do 6. epizode...i jednostavno se prekida, posle jedne završene priče koja, iako rasvetljava prošlost nekih likova, ne utiče na njihovu sadašnjost. I to je to. Razlog za snimanje tih 6 epizoda će mi ostati misterija, nažalost.
Drugi problem je velika količina specifične terminologije koja se provlači kroz seriju, i koja je daleko obimnija od svega što se pojavljuje u drugim anime-serijama. Građenje sveta je fantastično i služi seriji na čast, iako nam mnoge stvari nisu detaljno objašnjene (reprodukcija, na primer), što ostavlja još prostora za dalju dogradnju. Međutim, nepoznati termini se konstantno provlače, i ne ide u korist ljudskoj memoriji činjenica da mnogi zvuče slično, s razlikom samo u jednom slogu (ko zna nešto japanskog, razumeće bolje o čemu pričam): taika, taiho, taifu, taiki... U pisanoj formi takav pristup ne smeta koliko ovde, gde gledalac mora ili da često pauzira sliku da bi bacio pogled na neki od rečnika koji su pristupačni na internetu ili da zanemari problem i nastavi da gleda, ne razumevajući baš sve što se dešava. Težak izbor. Mada bi se taj problem mogao ublažiti odličnim prevodom, tako da se elementi reči i imena pretvaraju u slovenske ekvivalente (kao što je Zoran Jakšić uradio sa Hronikama Tomasa Kovenanta).
Treći problem, i daleko najsubjektivniji od svih, bi bio segment druge priče (one koja se ne završava), koji mi je bio prilično nezanimljiv jer su likovi uglavnom išli okolo srećni i zadovoljni i, pri susretu s nekim problemom, ubeđivali jedni druge kako će sve biti u redu. To nije trajalo predugo (nekoliko epizoda), ali mi generalno odskače od serije u kojoj se prikazuju mračne strane najplemenitijih ljudi i mračna dela nastala iz najboljih namera.
Dakle, ova serija nije savršena, ali čak i takva kakva je, sigurno je u samom vrhu svog žanra, a možda i njegov najeminentniji predstavnik (uz Berserka, koji je mračniji i nasilniji, ali deli neke slične vrline i mane). Prednosti 12 kraljevstava u odnosu na sve druge animee istog žanra su odlična psihologija glavnih likova i osećaj širine sveta potpomognut njegovim odličnim konstruisanjem.
Konačno mi je stigao paket iz Japana koji čekam već gotovo mesec dana. Između ostalih stvari, dobio sam Kono manga ga sugoi! 2011, decembarski broj časopisa Monthly Comic Beam i prvi tom pominjanog Napada divova (Shingeki no kyojin). Kako je taj tom već preveden na engleski pre neki dan, zakasnio sam za ekskluzivni opis - međutim, prevod nije najsjajniji i puno stvari može da se kaže o samom delu, tako da će opisa ipak biti.
Comic Beam ima oko 500 stranica i u njemu se nalaze Thermae Romae, Imuri, Hourou musuko, Chimamire sukeban chainsaw i mnoge druge serijalizovane mange, kao i dosta kratkih, kompletnih priča od mnogih specijalnih gostiju pozvanih za ovu priliku - časopis je proslavio 15 godina izlaženja. Naslovnicu je uradio Kacuja Terada (Katsuya Terada).
Od drugih vesti:
- objavljeni su kandidati za Veliku manga nagradu 2011. (Manga taishou), o čijem dodeljivanju odlučuju ljudi zaposleni u knjižarama i koja se odnosi na kraća dela (od maksimalno 8 tomova). Pomenuta Thermae Romae je pobedila prošle godine i to je, pretpostavljam, silno podiglo njenu prisutnost i popularnost do nivoa od preko pola miliona prodatih primeraka prvog toma (što će reći, jedne od najprodavanijih sejnen-mangi u Japanu) - slično se sada dešava sa Napadom divova. Dakle, 13 kandidata:
Kengo Hanazava - I am a Hero
Kaoru Mori - Otoyome gatari (Priče o čudnoj nevesti)
Akiko Higašimura - Omo ni naitemasu (Uglavnom plačem)
Seita Horio - Kokkoku
Kentaro Ueno - Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)
Daisuke Igaraši - SARU
Ćika Umino - Sangatsu no raion (Martovski lav)
Setona Mizuširo- Shitsuren shokoratie (Čokoladar slomljenog srca)
Hađime Isajama - Shingeki no kyojin (Napad divova)
Kota Hirano - Drifters
Tomoko Jamašita - Don't Cry, Girl
Masajuki Kusumi (priča)/Ecuko Mizusava (crtež) - Hana no zubora meshi
Marimo Ragava - Mashiro no oto (Zvuk potpune beline)
Žanrovski, ovde ima svega: drame, romanse, fantastike, horora... Zanimljivo je da se Higašimura svake godine pojavljuje sa barem jednim popularnim delom.
Omo ni naitemasu od Akiko Higašimure, 2. tom
- na svom blogu, Andrew Cunningham daje svoje mišljenje o nekoliko anime-serija iz ove TV sezone. Pošto je on čovek koji je preveo prva dva toma Gosick-a na engleski, zanimalo me je šta ima da kaže o TV adaptaciji:
There are some books that just can't be made into a TV series, and I'm not sure this is one of them, but the anime staff certainly didn't figure out how to do it at all. The pacing is just a mess, and none of the beats are given room to play out properly. Shame, since the actress playing Victorique seems to have landed perfectly on the fine line between Victorique's character and what anyone would actually want to hear that design sound like. I assumed the first episode was rushed to get to the meat of it. With the second episode I can only assume they're doing some sort of Cliff Notes version of the story. Can't recommend.
Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.
Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.
Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.
Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).
Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).
Ove vesti su me zatekle nespremnog. Znao sam da se pobednici obelodanjuju u decembru, ali sam izgubio tačan datum iz vida.
Za razliku od Kono manga ga sugoi! liste, koja više pokazuje popularnost (u intelektualnim krugovima, doduše) nego kritičku priznatost neke mange, Japan Media Arts Festival je indikator ovog drugog i predstavlja pokušaj japanske vlade da promoviše razne grane modernih umetnosti. Dakle, osim mangi, ima i druge kategorije: Art Division, Entertainment Division (ovde ulaze video-igre i razna interaktivna umetnost) i Anime Division (uz Manga Division).
Dobitnik Velike nagrade u anime-kategoriji je Tatami Galaxy (režija: Masaaki Yuasa), što ne mogu da komentarišem, iz sasvim etički opravdanog i politički razumljivog razloga: nisam gledao. Ali ljudi istančanog ukusa kažu da je odlična (moja prijateljica Isidora i NGboo u kratkom osvrtu na BG-Animeu), i za sada nema mi druge nego da im verujem.
Ali dobitnik Velike nagrade u manga-kategoriji je najpozitivnije iznenađenje koje sam doživeo u poslednjih par godina od kada pratim ove nagrade: Historie od Hitošija Ivaakija (Hitoshi Iwaaki). Zašto? Zato što je to manga zbog koje sam počeo da učim japanski. Ipak, krenimo redom.
Moj prvi susret sa Ivaakijem je bio preko mange Kiseijuu (Parazitske zveri), poznate na engleskom kao Parasyte. I to je bio prvi put da sam bio iznenađen, nasmejan, razbešnjen, rastužen, fasciniran i oduvan čitajući jedan strip, što je verovatno bio ključni faktor u mom opredeljenju ka mangama kao glavnom hobiju. Čitao sam ga kao skenlaciju preko neta, i sećam se da je prevod bio beznadežno loš. Dve grupe su radile prevod, ali samo je deo koji je odradila ova poslednja imao smisla - nažalost, kratak, možda desetak poglavlja. Mnoge rečenice u prvom delu su bile bez smisla, a imena su transkribovana različito, i u drugom delu se citiraju stvari koje nigde ne vidimo u prvom (iako u originalu postoje). Činjenica da sam se uprkos tome zaljubio u ovu mangu govori o snazi same priče, koja jeste glavni kvalitet. Ni Naoki Urasava (Naoki Urasawa) ni Kentaro Miura (Kentarou Miura) - da uzmem dvojicu u Evropi izuzetno popularnih autora - nisu bili u toj ligi (iako imaju druge kvalitete). Kod Ivaakija nije bilo nikakve misterije, i znalo se ko je ko - bar se tako činilo čitaocu. A, onda, sa par scena, čitav tok radnje biva obrnut naopačke i otkriva svoju poleđinu - kada je jedan vojnik izgovorio samo tri reči (računajući na srpskom ili engleskom), one su imale efekat poput udarca macolom u mozak - pet minuta sam zurio u ekran ne verujući svom zaključivanju, dok je jedan delić svesti grozničavo tražio rupu u piščevoj logici - na kraju sam shvatio da je stvarnost tako prosta, ali da ljudi (računajući i sebe, naravno) mogu da budu tako grandiozno slepi. A scena u parku sa Reiko Tamurom (asocijacija mi je bila na kraj filma Blade Runner) i sam kraj mange su me doveli do dve najveće katarze koje sam ikad doživeo čitajući jedan strip. (Uz, možda, Devilmana, ali ta manga je suviše rastrgnuta promenama žanra, teme i cilja, i poruka često toliko očigledna - kao da je priča bila samo odelo za nju - da je generalan utisak slabiji. I, ne, nemojte reći da je i poruka u Parasyte-u očigledna, kad nije!)
Ne mogu da kažem da je Ivaaki moj omiljeni mangaka - ali sigurno jeste jedan od njih. Senšu Jošidu (Sensha Yoshida) volim isto toliko, iako je skroz drugačiji (više kao najeminentniji predstavnik zena u popularnoj kulturi). Nekoliko drugih autora volim isto toliko - takođe iz potpuno drugih razloga. Druge poštujem više nego što volim (ahem... Tezuka). Ali niko nema tako dobar spoj najboljih sejnen-elemenata praćenja akcije i najboljih šođo-elemenata praćenja emotivnih stanja. Nije bezrazložno postavljen sledeći komentar na japanskom forumu 2ch: "da li ste primetili sličnost Ivaakijeve priče Zvuk kostiju (Hone no oto, o ljubavnicima koji se bacaju pod voz) sa Tominim srcem (Toma no shinzou) Moto Hagio?" A na japanskom sajtu Manga Review, koji rangira mange prema ocenama članova, Kiseijuu u sejnen-kategoriji zauzima prvo mesto.
Vratimo se na nagradu. Historie je poslednje Ivaakijevo delo, započeto pre nekih 7 godina u sejnen-časopisu Afternoon, i do sada je sakupljeno u 6 tomova. Priča prati Eumena iz Kardije, koji je postao lični sekretar Aleksandra Makedonskog, a uvek je zanimljivo videti japansku (ili bilo koju stranu) interpretaciju ključnih događaja iz istorije zapadne civilizacije. I za ovo delo je izvršeno prilično dobro istraživanje činjenica. Pročitao sam prva 4 toma u skenlaciji (ova je bila odlična, Kotonoha ju je radila) i kupio prva dva toma na japanskom i tu sam stao. Jedan od razloga je bila Ivaakijeva sporost - Afternoon izlazi mesečnim tempom, ali Historie se ne pojavljuje u svakom broju, tako da izađe otprilike jedan tom godišnje. Više me je brinulo to što nisam čuo ništa bitno posle ta 4 toma - kao da je manga nekako ispala iz žiže javnosti. Druga grupa je nastavila tamo gde je Kotonoha stala, ali nije mi se sviđala njihova metoda skeniranja časopisa umesto tankobona (= kasnije, mekokoričeno izdanje). Moguće da je Ivaaki držao stvari niskoprofilnim, tako da se neko vreme činilo da se ništa bitno ne događa. Ali, takav pristup je imao i u Kiseijuu-u, i zato budite sigurni da ćete, kada otkrije svoje adute, biti zgromljeni emotivnom snagom događaja. A dodela ove nagrade govori u prilog činjenici da je žiri verovatno bio zgromljen.
Japan Media Arts festival je u početku imao prilično snobovski (ili hermetičan, u boljoj varijanti) pristup dodeli nagrada. Birana su dela koja imaju visoke umetničke pretenzije, čak i ako nisu poznata (i uglavnom i nisu bila). Ako mene pitate, bolji naziv za dobar deo njih je "pretenciozno". Od kako su Tecuja Ćiba (Tetsuya Chiba) i Go Nagaj u žiriju (poslednjih par godina), popularnija i zanimljivija dela dobijaju ovu počast - prethodne godine je to bila Vinland Saga.
Hm, stara evropska istorija je u modi! Vive l'histoire!
ANN je javio početkom meseca da je japanski komunikacioni provajder Biglobe napravio spisak onoga što smatra najvažnijim vestima iz ove godine. Lista ide ovako:
1. Veliki uspeh K-ON-a
2. Evangelion u prirodnoj veličini
3. Uspeh igranih adaptacija mangi i animea
4. Rekordna posećenost 78. Komiketa ovog leta
5. Bioskopski animei u modi
6. Smrt Satošija Kona
7. TV drama Gegege no nyoubou postiže vrhunske rejtinge gledanosti
8. Uspeh anime-pesama na Oriconovoj listi
9. Pokretanje web-animea Yutori-chan
10. Popularnost glasovnih glumaca i glumica
Priznaću da me par stvari sa liste ne zanima, i žalim za Konovom smrću, ali stavke pod 1 i 3 bi zbunile svakog ko bi pokušao da objasni svet logičkim metodama. U stvari, prvu stavku razumem, ali ne opravdavam - podnaslov koji ide uz vest bi mogao biti "Kuda ide ovaj svet?!" (Odgovor: ka dobroćudno-slatkoj, ali do bola DOSADNOJ utopiji, bez muda, bez kičme i kostiju, i bez mozga.) Ali dosta pljuvanja po onome što nisam čitao ili gledao... Pređimo na primer koji mi bolje leži: igrane adaptacije. Eh, među onima koji me znaju poznat je moj apsolutno nipodaštavajući stav prema modernoj japanskoj kinematografiji, stav koji nije nastao bez razloga (postoje izuzeci, ali oni dokazuju pravilo). Film funkcioniše u određenoj realnosti koja je bliska našoj i ne bi trebalo da izlazi izvan toga, jer jednostavno ispada 'nerealan' i neplanirano smešan. Možda bih mogao da definišem tu realnost kao 'fizičku'. Strip i animacija mogu lagodno da operišu i izvan te realnosti i te umetnosti jednostavno nisu preterano kompatibilne. (Moj savet svim filmskim kritičarima koji se usput bave i stripom i objašnjavaju ga preko filma: batalite, taj pristup je odavno mrtav!)
Istina, neki manga-autori su želeli da budu režiseri (nekolicina je to i postala), i neke mange bi se mogle prevesti u film sasvim lako. Mnogi su gledali na filmove kao na svoje uzore. Ali, zašto su filmovi rađeni po delima Kazua Umezua među najgorim i najpatetičnijim pokušajima horora ikada snimljenim? Možda bi se moglo uraditi nešto kada bi talentovani ljudi radili na takvim projektima, ali i sami predlošci otežavaju stvar, jer je Umezu izrazito nerealan i pun preterivanja i dramatike, i njegove adaptacije se na filmu uvek neizbežno pretvaraju u jeftin spleter i patetiku - sve to uprkos činjenici da Umezu ume da bude vrlo filmičan u smislu montaže i kadriranja, mnogo više nego njegov sledbenik Đunđi Ito (Junji Itou).
Dakako, uspeh i prisutnost mange u savremenom japanskom životu su neopozivo pojeli kinematografiju - više nije aktuelan stav o mangi kao "filmu na papiru", već stav o filmu kao mangi snimanoj kamerom. Realne priče iz svakodnevnog života su najbolji kandidati za relativno uspešna ostvarenja, ali mene ipak mnogo više zanima upravo fantastika - u našem slučaju, pre svega igrana verzija Svemirske krstarice Jamato. Samo ću spustiti očekivanja da bih lakše preživeo eventualni ubistveni udar razočarenja.
Od ostalih vesti, raduje me uspeh TV serije Gegege no nyoubou, rađenoj po životu Šigerua Mizukija iz perspektive njegove supruge. Verovatno je to jedan od razloga zašto su praktično sva Mizukijeva dela u štampi, čak i priče iz 60-tih rađene za rentalne biblioteke i nikad objavljene u časopisima.
Kada sam spomenuo Akiko Higašimuru pre neki dan, znao sam da ću je vrlo brzo spomenuti ponovo, jer sam već tada planirao da pogledam prvu epizodu TV anime-serije koja je rađena po njenoj čuvenoj mangi Kuragehime, iliti Princeza Meduza (kurage = meduza, hime = princeza).
Serija se prikazuje u noitaminA bloku na televiziji Fuđi, što je dobar znak, jer je taj programski blok usmeren na ostvarenja koja imaju daleko veće umetničke ambicije od prosečnog televizijskog animea. Osim Higašimure, bitni faktori u ovoj adaptaciji su studio Brain's Base i reditelj Takahiro Omori (Takahiro Oomori) - da, da, isti oni ljudi koji su radili i Baccana, Nacumeovu knjigu prijatelja (Natsume yuujinchou) i Dulalalu. Vrlo dobar pedigre. Dinamika koja krasi Baccana (ove druge nisam gledao) je prisutna i ovde.
Kada sam pročitao kratak opis, na pamet mi je pao film Neki to vole vruće, ali jedina prava sličnost s njim (osim cross dressinga) je žanr - oba dela su komedije. U Princezi Meduzi najlepša žena je muškarac. Zaključite iz toga šta hoćete.
Dakle, ako ne volite komedije iz realnog života (ili tematiku života otakua), preskočite. Ali, time ćete preskočiti i:
- jako prijatan vizuelni dizajn: čist, sa punom paletom jednostavnih boja, i sa specifičnim izgledom svih likova i njihovim osećajem za modu;
- jednu od najboljih uvodnih pesama koje sam čuo u TV animeima. Koliko god neka serija bila mračna i udaljena od praznog bleštavila J-popa, uvek nađu načina da ih nekako frankenštajnovski spoje - ova serija nije mračna, ali ima ukusa u tim stvarima. Nije mnogo samo po sebi, ali takva pažnja mi uliva nadu;
- dobar humor, čiji mnogi momenti ne bi bili mogući u igranoj seriji;
Činjenica je da je publika Higašimurine mange u jednoj anketi njenu najveću vrednost pronašla u likovima, sa čijim "nedostacima" ćete saosećati i istovremeno se smejati. Možda ne treba očekivati mnogo od "priče", što ne mora nužno da bude i loše.
To je naziv mange koja izlazi u časopisu Evening, što u prevodu znači: namenjena je odrasloj muškoj publici, relativno je mejnstrim, i epizode izlaze dva puta mesečno. Autor se zove Jasuhisa Kubo (Yasuhisa Kubo), a naslov bi mogao da se prevede kao "Prizivam te, (poštovani) Azazel". Manga je započeta 2007, a do sada je sakupljena u 5 tomova. Koncept je sledeći: detektiv-okultista i njegova pomoćnica prizivaju najstrašnije demone da im pomognu u rešavanju slučajeva, ali ti demoni po dolasku na ovaj svet dobijaju slatka i pitoma obličja, što je činjenica koja im JAKO ide na živce. Ali, nema im pomoći nego da slušaju...
Rađene su dve animirane epizode - prva od 12 minuta, a druga nešto duža - koje su deljene sa specijalnim izdanjima 4. i 5. toma mange, ali ovu drugu nije lako naći na netu.
Prema japanskoj wikipediji, u Azazelu se pojavljuju, sem demona, i anđeli - među njima 4 arhanđela. Kada bi neko samo čitao spisak likova koji se tu mogu sresti, verovatno bi mu prvo pao na pamet Hellblazer; međutim, on nikad nije bio ovakav:
Glasovna gluma demona je vrhunska - pogotovo Azazelova, iz čijeg glasa zrači prepredenost. Takođe, režija je odlična, pa sam bacio pogled na ime reditelja: Cutomu Mizušima (Tsutomu Mizushima). To ime ću zapamtiti.
Dakle, čekam pojavu druge epizode van japanskih i kineskih video-sajtova.
