Novi trejler za "009 Re:Cyborg"

Ali, prvo novi poster:

Svih 9 kiborga je na posteru, plus naučnik koji im je bio mentor (ako me sećanje ne vara), i zadovoljan sam kako sve izgleda. Moram da primetim, dok pratim "Heroje" ovih dana na RTS-u, da su Japanci počeli daleko pre Amerikanca sa ovakvim prikazom superherojskih grupa raznolike rasne i nacionalne pripadnosti - svaki kiborg predstavlja drugu državu ili kontinent. Japanac Džo Šimamura je najmoćniji od devetoro, ali, hej, nećemo sad da sitničarimo valjda! To su bile 60-te i prvi koraci u tom pravcu. Ne želim da dajem počast tamo gde je neko nije zaslužio, ali čini mi se da su Japanci u ovome bili pre Amerikanaca, iako im pojam "političke korektnosti" nikada nije ništa značio. Poput Marvelovih ili DC-jevih stripova iz tog vremena, to su bile naivne priče, ali sa dovoljno zanimljivih motiva i mitova da zavrede (post)modernu interpretaciju. Nadamo se najboljem od Kenđija Kamijame, koji već ima solidan portfolio kao režiser.

Eh, da, trejler:

Neki 3D modeli su nedovoljno suptilni za moj ukus, a neke scene su već viđene (u prvom filmu Ghost in the Shell, konkretno), ali, u najboljim trenucima akcija je dinamična i vratolomna i nabijena adrenalinom kako to samo umeju u japanskim animiranim bioskopskim filmovima rađenim po stripovima starim 50 godina... A možda ipak ne?

Moj prvi roman na japanskom!

(Da ne bude zabune, nisam napisao roman na japanskom - samo nameravam da kupim neki!)

Dobio sam novi broj časopisa Da Vinči, i o njegovoj sadržini ću pisati drugi put. Za sada me zanima glavni tematski članak ovog broja, koji se zove "Čitamo Fujumi Ono", i koji mi je važan isto koliko i članak o Arakiju iz prethodnog broja.

Fujumi Ono (ONO Fuyumi) je čuveno ime u svetu japanske književnosti. Mnoga njena dela se mogu svrstati u omladinsku književnost, ali vole je pripadnici oba pola, raznih doba starosti i raznih nacionalnosti i kultura. Ovo poslednje je zahvaljujući anime-adaptaciji nekih njenih dela, kao što su 12 Kingdoms, Ghost Hunt i Shiki. Nikada nisam imao prilike da je ozbiljno čitam, osim nekoliko odlomaka u engleskom prevodu tu i tamo. Ali, Dvanaest kraljevstava mi je bila i ostala jedna od omiljenih animiranih serija, možda i omiljena u žanru epske fantastike. Drugo, čovek koji je dobrim delom odgovoran za moje putešestvije u svetu japanske pop-kulture imao je veoma visoko mišljenje o gospođi Ono.

Zašto je uopšte Ono tema ovog novog broja Da Vinčija? Zato što su se, posle skoro 9 godina relativne neaktivnosti sa njene strane, dogodile dve stvari: objavljivanje "savršenog izdanja" Dvanaest kraljevstava (nema mnogo veze sa njom lično) i izlazak 2 nove knjige!

E, sad dolazi ono glavno. Odlučio sam da nabavim neku knjigu na japanskom, i gde ću naći bolje (odnosno, lakše za čitanje) od nekog romana omladinske književnosti? U dečjoj književnosti, kažete vi? Pa, da, naravno, ali ovako spajam rad sa užitkom, a šta ima lepše od toga?

Elem, dva glavna kanditata za "Moju prvu knjigu na japanskom" su:

1.  Masho no ko (Đavolsko dete) od Fujumi Ono.

Ovo je prolog za Dvanaest kraljevstava, ali spada u horor, ne epsku fantastiku. Prva knjiga novog izdanja čitavog serijala, sa naslovnom ilustracijom od ruku jednog od najboljih, Akihira Jamade (YAMADA Akihiro). Priča o dečaku koji je u detinjstvu tajanstveno nestao i, kada se vratio, čudne stvari su se događale svima koji mu se zamere.

2. The Book - JoJo's Bizarre Adventure 4th Another Day od Ocua Ićija (OTSU Ichi) ili možda Ocuićija (i meni je nejasno iz originalnog oblika)

Romani rađeni po poznatim franšizama iz drugih medija nisu baš najkvalitetnije štivo, to svi znamo. Ta zamislite samo romane ili priče o Spiderman-u!  U Japanu je sličan slučaj i takve romanizacije su rezervisane samo za najokorelije zavisnike od neke franšize, a čak ni oni ih preterano ne cene. Međutim, fanovi ĐoĐoa ovo smatraju dobrom knjigom, a i autor je prilično poznat po nekim drugim romanima i kolekcijama priča (na primer, Goth). A i kul je imati knjigu koja se zove Knjiga!

Ovo je priča o nekim novim likovima iz čudnog malog grada Morio u Japanu - pozornice za IV deo stripa -  koji imaju neke čudne super-moći.

Obe knjige su u bunko-formatu, koji je popularan u Japanu zbog jeftinoće i kompaktnosti, a to su kvaliteti koji me savršeno privlače.

Da Vinči i ja

Konačno sam dobio jedan primerak časopisa Da Vinči, koji se bavi štampanim medijima, rekao bih - dakle, književnošću i stripom. Izdavač je Media Factory. Do sada sam dosta toga slušao i čitao o časopisu, ali sada sam ga prvi put držao u rukama.

U pitanju je 220. broj, za avgust 2012. Inače, format je... hm, 30 cm (koji je to format?), broj stranica je 220, a cena je nešto malo manje od 5 evra (+ poštarina). Svaki broj ima svoju temu i mnoštvo standardnih rubrika. Tema ovog broja je ĐoĐova bizarna avantura, što je i bio razlog da se potrudim da ga dobijem.

Praksa je da svaki broj ima na naslovnici gosta koji je glavni predmet interesovanja u tom broju. Ovde vidite Hirohika Arakija (i Rohana Kišibea iza njega, strip-autora iz sveta ĐoĐoa), kako drži u naručju jednu od svojih omiljenih knjiga, Čarlija i fabriku čokolade od Roalda Dala. Unutar časopisa, ĐoĐou je posvećeno malo više od 40 stranica, što je dovoljno da zadovolji i najveće apetite. Tu su: jedan duži intervju sa Arakijem; razgovor između njega i pozorišnog (kabuki) glumca; radovi troje cenjenih vizuelnih umetnika inspirisanih ĐoĐoom; istorija serijala praćena istorijom kulturnih i drugih dešavanja, naglašavajući uticaje; analiza pojedinih elemenata ĐoĐoa u kontekstu tradicionalne japanske kulture; čuveni fanovi serijala biraju svoje omiljene scene; kratki prikaz svakog dela i njihov skup motiva, tema i osnovne "terminologije"...

Rad vajara Koheja Nave (Kouhei Nawa) inspirisan ĐoĐoom

Tekst o vizuelnoj sličnosti crteža u ĐoĐou i štampanih slika iz perioda Edo

Uporedna hronologija izdavanja serijala i širih društveno-kulturnih dešavanja

"Ključne reči" - u stvari, skup motiva i tema - za svaki deo serijala (ovde vidite III deo levo i IV deo desno)

Interju sa Arakijem; desno vidimo Čarlija i fabriku čokolade i Mizeri Stivena Kinga, još jednu njegovu omiljenu knjigu

Pređimo na druge stvari u časopisu. Knjiga koja je izabrana za "platinastu knjigu" je Nanayo monogatari (Priče o 7 noći) od Hiromi Kavakami:

U standardne rubrike časopisa spada Comic Da Vinci, koja predstavlja publici po jedan strip-naslov, a ovaj put je to Nacumeova knjiga prijatelja (Natsume yuujin chou) od Juki Midorikave, uz dodatak intervjua sa autorkom i sa glumicom Ćiaki Kurijamom.

Svaki broj donosi i kompletan spisak svih štampanih izdanja u toku prethodnog meseca - znači, u našem slučaju, za juli 2012. Posebno su odvojena sva strip-izdanja, poređana po izdavačima, datumima i edicijama, i ovde ih ima, verovali ili ne - a slutim da nećete - tačno 920, od 86 različitih izdavača:

Dalje, tu je i intervju sa režiserom Mamoruom Hosodom, povodom njegovog novog animiranog filma Vučja deca (Ookami kodomo no Ame to Yuki):

Naravno, "last but not least", u sredini časopisa je umetnuti dodatak koji sadrži strip u nastavcima, Kesaran, pasaran od Rjoko Jamagiši:

Levo: najava za prvi tom kolekcionarskog izdanja. Desno: sam strip

Ima tu još mnogo stvari koje nisam spomenuo.

Pevačica Sen (Singer Sen)

Koliko znate o kineskoj pop-muzici? Ja sam do skoro imao samo nekoliko susreta s njom, preko tamo izuzetno popularnih (i ovo je, kako bi rekli, understatement) pevačica kao što su Faye Wong i Teresa Teng, kao i nekoliko opskurnijih rok-bendova iz Hongkonga, ali nije to bilo ništa što bi mi posebno zagolicalo čula ili maštu. To se promenilo kada sam čuo Pevačicu Sen, koju su opisali kao nekoga čija muzika "zaobilazi glavne tokove kineskog popa, ali je, takođe, suviše dobro tehnički izvedena da bi bila nazvana nezavisnom".

Njen čest saradnik (u ulozi producenta) je Guy Sigsworth, čovek koji je radio sa Bjork (i mnogim drugim čuvenim imenima) i bio u bendu Frou Frou.

Ovde vam dajem jedan video-spot i kratak odlomak sa jednog koncerta, pa, uživajte. I recite ako vam se sviđa!

Gray and Wonder Around Her

To je engleski podnaslov strip-serijala koji se na japanskom zove Ran to haiiro no sekai, iliti Ran i sivi svet. Ako mene pitate, engleski naziv je fenomenalan. Serijal izlazi u časopisu Fellows! od Enterbraina, u kome se pojavljuju i Otoyomegatari (A Bride's Story) i Wolfsmund, pa vi vidite zašto je taj izdavač meni jedan od omiljenih japanskih izdavača srednje kategorije, ako ne i najomiljeniji.

Priča prati svakodnevni život devojčice Ran, koja živi sa svojim ocem i starijim bratom, i koja se povremeno pretvara u odraslu i zgodnu devojku. Osim toga, ona je čarobnica. U stvari, i drugi članovi njene porodice su čarobnjaci.

Pročitao sam tek prvo poglavlje, ali danas ću nastaviti dalje. Za serijal sam prvi put čuo u nekoliko japanskih vodiča za stripove, gde su ga neki toplo preporučili. A onda sam video korice prvog toma:

i momentalno sam se zaljubio. Aki Irie je ime autorke (žensko ime, pretpostavljam), i njen rad možete pratiti na sledećem snimku:

Ovo je njen prvi duži serijal, a izlazi od 2009. Za divno čudo - a ovo ste verovatno priželjkivali da ću reći - postoji skenlacija na engleskom jeziku, i to od grupe Kotonoha, a oni su jedni od najboljih.

JoJo's Bizarre Words

Danas, 17. aprila, u Japanu je puštena u prodaju zbirka čuvenih fraza iz ĐoĐove bizarne avanture, pod nazivom ĐoĐova bizarna zbirka izreka (JoJo's Bizarre Words). Istovremeno su objavljena oba toma, Part 1-3 i Part 4-8. Naslovne ilustracije - koje prikazuju protagoniste i antagoniste serije - je radio Araki specijalno za ovu priliku.

 

U zbirku su uključeni rečnik onomatopeja i Arakijevi komentari.

Karakuri Circus i misterija Kazuhira Fuđite

FMA... Prividno prost akronim. Iako vam verovatno pada na pamet Fullmetal Alchemist, lepše objašnjenje bi bilo Francuska, Marionete i Alhemija. Ukratko, ključne reči za Le Cirque de Karakuri (Karakuri Circus). Iliti Cirkus mehaničkih lutaka.

To je strip-serijal Kazuhira Fuđite (FUJITA Kazuhiro) koji je izlazio od 1997-2006. u časopisu Nedeljni šonen sandej (Weekly Shonen Sunday), čija ciljna publika je jasna iz naslova. Kolekcionarsko izdanje ima 43 toma, a izdavač Šogakukan je 2011. pokrenuo i luksuzno izdanje. Te informacije su lako dostupne i svima jasne (valjda). Ono što nije toliko jasno je zašto, dođavola, Fuđita nije poznatiji van svoje rodne zemlje, kada su njegova dela poput Ušija i Tore (Ushio to Tora) ili Cirkusa mehaničkih lutaka izuzetno cenjena u Japanu, i, još bitnije, tako dobra (aka zanimljiva, originalna, maštovita, kompleksna, s porukom...) da bi mogla da postide veliku većinu šonen-ostvarenja koja se ovde smatraju uzorima i merilima kvaliteta, kada bi ova samo znala za tako prozaičnu stvar kao što je stid?

Možda zbog neuobičajenog crteža, punog senki i slika koje naslućujemo više nego što vidimo, koji bi retko ko smatrao "lepim". Možda zbog prevelikog oslanjanja na japansku kulturu, zbog koje je potreban dodatni tumač. Možda zbog velikog obima njegovih najvažnijih dela. Nijedan od ponuđenih odgovora nije sasvim zadovoljavajući, jer i drugi naslovi imaju slične odlike, pa su opet popularni. Izgleda da je, kao i u slučaju JoJo's Bizarre Adventure, ključ u nedostatku televizijske adaptacije, koju verovatno nikad i nećemo videti, zato što Fuđitin vizuelni identitet, opisan gore, nije kompatibilan sa standardnim tehnikama i praksom prosečnog japanskog animacionog studija.

Fuđiti je posvećen i jedan broj japanskog književnog magazina Eureka, iz februara 2010. (Kada sam već kod toga, mogao bih da napravim spisak svih brojeva posvećenih stripu. Ali, otom potom.) U tom broju se nalazi i veoma dragocen razgovor između Fuđite i Hiromu Arakave (ARAKAWA Hiromu), nazvan "Teorija i praksa šonen-stripa". Već u samoj činjenici da njih dvoje razgovaraju nalazim tračak nade za dokaz da je Arakava njegova učenica u mnogim aspektima.

U Cirkusu lutaka dat nam je vrlo zanimljiv model borbe uz pomoć borbenih marioneta. Na neki čudan način, to je slično robotima - dakle, ne toliko različito od Gandama na nivou koncepta - ali duh i atmosfera serijala više vuku na stimpank. Dobro, možda ne na stimpank - pošto nema stima - ali na nešto slično što bismo mogli nazvati wirepunk. Ili cogpunk. Ili gearpunk. Ili bilo koju kombinaciju toga. Pomešajte to sa italijanskom komedijom del'arte, cirkusom i evropskom alhemijom, dodajte na to malu dozu kineskih borilačkih veština, mešajte dok humor - koga ima u priličnim količinama, i to kvalitetnog - ne izbledi i ne postane tragedija, i dobićete jedan od najvećih i najpotresnijih šonen-epova ikada, dobrim delom inspirisan čuvenim romanom francuske i svetske književnosti, Jadnicima (Les Miserables) Viktora Igoa.

"Japanski lutkari su prilično nevešti" - takvu izjavu nisam očekivao da vidim ne samo izrečenu, nego i potvrđenu na delu, kod "japanskog" autora kao što je Fuđita. Dokaz da ni izbliza ne znam dovoljno.

I... šta čekate? Požurite na najveću predstavu u istoriji čovečanstva... u Ponoćni cirkus!