FMA... Prividno prost akronim. Iako vam verovatno pada na pamet Fullmetal Alchemist, lepše objašnjenje bi bilo Francuska, Marionete i Alhemija. Ukratko, ključne reči za Le Cirque de Karakuri (Karakuri Circus). Iliti Cirkus mehaničkih lutaka.
To je strip-serijal Kazuhira Fuđite (FUJITA Kazuhiro) koji je izlazio od 1997-2006. u časopisu Nedeljni šonen sandej (Weekly Shonen Sunday), čija ciljna publika je jasna iz naslova. Kolekcionarsko izdanje ima 43 toma, a izdavač Šogakukan je 2011. pokrenuo i luksuzno izdanje. Te informacije su lako dostupne i svima jasne (valjda). Ono što nije toliko jasno je zašto, dođavola, Fuđita nije poznatiji van svoje rodne zemlje, kada su njegova dela poput Ušija i Tore (Ushio to Tora) ili Cirkusa mehaničkih lutaka izuzetno cenjena u Japanu, i, još bitnije, tako dobra (aka zanimljiva, originalna, maštovita, kompleksna, s porukom...) da bi mogla da postide veliku većinu šonen-ostvarenja koja se ovde smatraju uzorima i merilima kvaliteta, kada bi ova samo znala za tako prozaičnu stvar kao što je stid?
Možda zbog neuobičajenog crteža, punog senki i slika koje naslućujemo više nego što vidimo, koji bi retko ko smatrao "lepim". Možda zbog prevelikog oslanjanja na japansku kulturu, zbog koje je potreban dodatni tumač. Možda zbog velikog obima njegovih najvažnijih dela. Nijedan od ponuđenih odgovora nije sasvim zadovoljavajući, jer i drugi naslovi imaju slične odlike, pa su opet popularni. Izgleda da je, kao i u slučaju JoJo's Bizarre Adventure, ključ u nedostatku televizijske adaptacije, koju verovatno nikad i nećemo videti, zato što Fuđitin vizuelni identitet, opisan gore, nije kompatibilan sa standardnim tehnikama i praksom prosečnog japanskog animacionog studija.
Fuđiti je posvećen i jedan broj japanskog književnog magazina Eureka, iz februara 2010. (Kada sam već kod toga, mogao bih da napravim spisak svih brojeva posvećenih stripu. Ali, otom potom.) U tom broju se nalazi i veoma dragocen razgovor između Fuđite i Hiromu Arakave (ARAKAWA Hiromu), nazvan "Teorija i praksa šonen-stripa". Već u samoj činjenici da njih dvoje razgovaraju nalazim tračak nade za dokaz da je Arakava njegova učenica u mnogim aspektima.
U Cirkusu lutaka dat nam je vrlo zanimljiv model borbe uz pomoć borbenih marioneta. Na neki čudan način, to je slično robotima - dakle, ne toliko različito od Gandama na nivou koncepta - ali duh i atmosfera serijala više vuku na stimpank. Dobro, možda ne na stimpank - pošto nema stima - ali na nešto slično što bismo mogli nazvati wirepunk. Ili cogpunk. Ili gearpunk. Ili bilo koju kombinaciju toga. Pomešajte to sa italijanskom komedijom del'arte, cirkusom i evropskom alhemijom, dodajte na to malu dozu kineskih borilačkih veština, mešajte dok humor - koga ima u priličnim količinama, i to kvalitetnog - ne izbledi i ne postane tragedija, i dobićete jedan od najvećih i najpotresnijih šonen-epova ikada, dobrim delom inspirisan čuvenim romanom francuske i svetske književnosti, Jadnicima (Les Miserables) Viktora Igoa.
"Japanski lutkari su prilično nevešti" - takvu izjavu nisam očekivao da vidim ne samo izrečenu, nego i potvrđenu na delu, kod "japanskog" autora kao što je Fuđita. Dokaz da ni izbliza ne znam dovoljno.
I... šta čekate? Požurite na najveću predstavu u istoriji čovečanstva... u Ponoćni cirkus!
To je strip-serijal Kazuhira Fuđite (FUJITA Kazuhiro) koji je izlazio od 1997-2006. u časopisu Nedeljni šonen sandej (Weekly Shonen Sunday), čija ciljna publika je jasna iz naslova. Kolekcionarsko izdanje ima 43 toma, a izdavač Šogakukan je 2011. pokrenuo i luksuzno izdanje. Te informacije su lako dostupne i svima jasne (valjda). Ono što nije toliko jasno je zašto, dođavola, Fuđita nije poznatiji van svoje rodne zemlje, kada su njegova dela poput Ušija i Tore (Ushio to Tora) ili Cirkusa mehaničkih lutaka izuzetno cenjena u Japanu, i, još bitnije, tako dobra (aka zanimljiva, originalna, maštovita, kompleksna, s porukom...) da bi mogla da postide veliku većinu šonen-ostvarenja koja se ovde smatraju uzorima i merilima kvaliteta, kada bi ova samo znala za tako prozaičnu stvar kao što je stid?
Možda zbog neuobičajenog crteža, punog senki i slika koje naslućujemo više nego što vidimo, koji bi retko ko smatrao "lepim". Možda zbog prevelikog oslanjanja na japansku kulturu, zbog koje je potreban dodatni tumač. Možda zbog velikog obima njegovih najvažnijih dela. Nijedan od ponuđenih odgovora nije sasvim zadovoljavajući, jer i drugi naslovi imaju slične odlike, pa su opet popularni. Izgleda da je, kao i u slučaju JoJo's Bizarre Adventure, ključ u nedostatku televizijske adaptacije, koju verovatno nikad i nećemo videti, zato što Fuđitin vizuelni identitet, opisan gore, nije kompatibilan sa standardnim tehnikama i praksom prosečnog japanskog animacionog studija.
Fuđiti je posvećen i jedan broj japanskog književnog magazina Eureka, iz februara 2010. (Kada sam već kod toga, mogao bih da napravim spisak svih brojeva posvećenih stripu. Ali, otom potom.) U tom broju se nalazi i veoma dragocen razgovor između Fuđite i Hiromu Arakave (ARAKAWA Hiromu), nazvan "Teorija i praksa šonen-stripa". Već u samoj činjenici da njih dvoje razgovaraju nalazim tračak nade za dokaz da je Arakava njegova učenica u mnogim aspektima.
U Cirkusu lutaka dat nam je vrlo zanimljiv model borbe uz pomoć borbenih marioneta. Na neki čudan način, to je slično robotima - dakle, ne toliko različito od Gandama na nivou koncepta - ali duh i atmosfera serijala više vuku na stimpank. Dobro, možda ne na stimpank - pošto nema stima - ali na nešto slično što bismo mogli nazvati wirepunk. Ili cogpunk. Ili gearpunk. Ili bilo koju kombinaciju toga. Pomešajte to sa italijanskom komedijom del'arte, cirkusom i evropskom alhemijom, dodajte na to malu dozu kineskih borilačkih veština, mešajte dok humor - koga ima u priličnim količinama, i to kvalitetnog - ne izbledi i ne postane tragedija, i dobićete jedan od najvećih i najpotresnijih šonen-epova ikada, dobrim delom inspirisan čuvenim romanom francuske i svetske književnosti, Jadnicima (Les Miserables) Viktora Igoa.
"Japanski lutkari su prilično nevešti" - takvu izjavu nisam očekivao da vidim ne samo izrečenu, nego i potvrđenu na delu, kod "japanskog" autora kao što je Fuđita. Dokaz da ni izbliza ne znam dovoljno.
I... šta čekate? Požurite na najveću predstavu u istoriji čovečanstva... u Ponoćni cirkus!
Kao što si već rekao na "Darkwoodovom" forumu, "Karakuri cirkus" je dobar, vrlo zabavan, ogromne širine i dubine priče - ali, pod jednim značajnim uslovom: ukoliko, kao čitalac koji ipak pripada drugoj kulturnoj sredini, uspjemo da prihvatimo "kanone" i opšta mjesta/stereotipe šonen stripova. Dakle, specifičnu forma koju izrazito maštoviti autor koristi. Ja sam, priznajem, imao pokoju teškoću - repeticija određenih fraza, skretanje u patetiku tipa "vrijednosti prijateljstva", "sve se može kad se hoće", i slično - ali sam opet uživao. Samo, može li prosječni domaći čitalac izvesti sličnu "mentalnu gimnastiku"? Čisto sumnjam.
ОдговориИзбришиUživam u ovoj blogu, btw. :)
Kao prvo, dobrodošao, Mhejl! Drago mi je zbog tvog komentara - i on je uvek dobrodošao.
ИзбришиMeni ne smeta to što "prosečni domaći čitalac" ne bi mogao lako da svari Karakuri cirkus ili Ušija i Toru, već to što prosečni srpski, evropski ili američki fan šonen-stripa tipa Naruto, Bleach, One Piece i sl, koji je "rastao" na takvim kanonima, čak ne pokazuje ni želju za tim.