Televizijska serija u 12 epizoda, emitovana u Japanu u periodu od oktobra do decembra prethodne godine.
Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.
Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.
Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.
A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).
Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.
Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.
Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.
Ben-to na prvi pogled - kada bismo samo gledali skrinšotove iz serije - izgleda kao tipična školska moekciona-moedija ("akciona komedija", za one koji ne poznaju otakuizme). Dakle, kao nešto što ima prilično velike šanse da mi se ne svidi. Da sam sudio samo na osnovu delića koji su mogli da se vide tu i tamo, verovatno nikad ne bih odlučio da ga pogledam.
Moja odluka da ipak počnem da ga gledam je bila uslovljena sledećim činjenicama: Ben-to je originalno serija lajt romana (light novel) o kojoj sam čuo dobru reč od ljudi u čiji ukus imam određeno poverenje. Njen pisac, Asaura, verovatno je fan ĐoĐo-ove bizarne avanture, sudeći na osnovu jednog njenog pomena u romanima - mada se to može reći za mnoge autore iz te branše. Ipak, za Ben-to se priča da je privukao nešto stariju publiku od ostalih popularnih lajt romana - kao što su Toaru majutsu no Index ili Haruhi Suzumija - jer, između ostalog, dotiče i ozbiljnija pitanja.
Premisa je potpuno apsurdna: vode se ozbiljne i krvave borbe oko hrane u supermarketima - uredno spakovane u kutije na japanski način (bento) - u trenutku kada dođe do sniženja cena. Koriste se različite strategije i različite tehnike i sve podseća na jedan RPG sa živim ljudima, sve sa klanovima i titulama. Likovi su apsurdno ozbiljni u svojoj rešenosti i dok čitava situacija okvirno smešta ovo delo u domen komedije, ono što ga gura još dublje je specifična realizacija i narativni postupak.
A oni su pravo osveženje. Za produkciju je zaduženo novo ime u svetu animacionih studija, koje lako može da postane The Next Big Thing: David Production. Montaža i kamera su sjajni i nedvosmisleno nose ironiju sa sobom. Iako se kamera ponekad fokusira samo na grudi ili međunožje nekog od brojnih ženskih likova, to je ubačeno u takvim trenucima i na takav način da ne smeta celini. Isto to važi za upotrebu muzike, za koju odgovornost snosi čuveni Taku Ivasaki (Taku Iwasaki) - dokazujući još jednom da je majstor mnogih stilova i žanrova - i koja je najbolja među svim naslovima iz 2011. koje sam gledao (ali imajte na umu da to nije mnogo).
Akcione scene su solidne i dinamične, ali pošto često nisu ništa više od lepe, ali haotične zavese preko idejnog kostura ovog dela, predstavljaju njegov najmanje zanimljiv deo, za razliku od pomenutog Toaru majutsu no Index-a, kome je to najjači adut. Zato je glasovna gluma odlična i daje gledaocima do znanja da je serija sasvim svesna svojih namera i svojih atributa i da se, čak, ponosi njima.
Nažalost, nigde nema spominjanja ĐoĐo-a, ali je zato prisutna opsesija Segom i Virtua Fighter-om, i čak se pominje legendarni igrač BunBunMaru, dok detalje u vezi hrane neću ni da spominjem.
Tek sam na polovini i neću još da dajem krajnje zaključke, ali, za sada je ovo neočekivano osvežavajući naslov napravljen od izlizanih elemenata.
Нема коментара:
Постави коментар