Kada bih birao samo jedan reprezentativan fenomen japanske popularne kulture u poslednjih nekoliko godina, to bi bila eksplozija ženskih zabavljačkih trupa, kao što su AKB 48 i Ayaman Japan. Niste čuli za njih? Shame on you. Ali, nažalost, niste propustili nikakav kvalitetan vid zabave - samo vrlo specifičan.
Čitam ja tako Kono manga ga sugoi! i naletim na listu najboljih stripova iz prethodne godine po mišljenju Fantaziste Sakurade, jedne od tri ključne članice Ayaman Japana. I znate šta? I Am a Hero na prvom mestu. Devojka uopšte nije glupa. Taj naslov nije privlačan na prvi pogled i svakako nije lako štivo.
To me je navelo na razmišljanje o japanskim idolima kao ljudima posvećenih određenoj profesiji. Koliko god te stvari nekima izgledale glupo ili čak idiotski, ništa nam ne govore o prirodi ljudi koji se time bave.
AKB je skraćeno od Akihabara (deo Tokija), a 48 je ukupni broj članica, podeljenih u nekoliko "timova". One su, prosto rečeno, zabavljačice - po potrebi idoli, pevačice, igračice, glumice, "talenti", kako već situacija zahteva. Imaju svoje dnevne predstave u sopstvenom pozorištu, izdaju singlove, pojavljuju se u svim mogućim medijima. Čovek koji je iza njih je verovatno najveći mastermajnd u svetu japanskih medija: Jasuši Akimoto (Yasushi Akimoto), jedna od ključnih ličnosti Univerziteta lepih umetnosti i dizajna u Kjotu. Ne učestvuje ih svih 48 u svim dešavanjima i sastav čitave grupe je promenljiv, ali neizvesnost i pompa oko izbora novih članica su na grandioznoj skali. Njihovi singlovi su najprodavanija muzička roba u Japanu poslednjih godina - normalno, vrlo sumnjivog muzičkog kvaliteta, iako ne toliko lošeg koliko su me neki kritičari naveli da mislim (tj. čuo sam i gore stvari) - a postoji priča o fanu koji je potrošio oko 200 hiljada evra na praćenje njihovih aktivnosti. Svašta čovek pročita na netu...
Ayaman Japan imaju sličnu ulogu, ali različitu taktiku. Njihova popularnost je eksplodirala u toku prethodne godine, i one više funkcionišu na principu urbanog mita. Ima ih oko 100, ali samo se tri glavne članice pojavljuju u medijima (Sakurada je jedna od njih). Nemaju svoju lokaciju, već se pojavljuju na žurkama i događajima u određenim delovima Tokija, i to bez novčane nadoknade, gde pričaju sa vama, piju, šale se i generalno glupiraju (a ni skidanje im nije strano). Svako ko poznaje barem jednu članicu može da ih dovede na svoju zabavu. Tamo gde su AKB 48 tipični idoli, čisti i uzorni, Ayamanke su vulgarne i provokativne. Snimile su i nekoliko pesama, a izgleda da im je česta tema jebanje.
Čitam ja tako Kono manga ga sugoi! i naletim na listu najboljih stripova iz prethodne godine po mišljenju Fantaziste Sakurade, jedne od tri ključne članice Ayaman Japana. I znate šta? I Am a Hero na prvom mestu. Devojka uopšte nije glupa. Taj naslov nije privlačan na prvi pogled i svakako nije lako štivo.
To me je navelo na razmišljanje o japanskim idolima kao ljudima posvećenih određenoj profesiji. Koliko god te stvari nekima izgledale glupo ili čak idiotski, ništa nam ne govore o prirodi ljudi koji se time bave.
AKB je skraćeno od Akihabara (deo Tokija), a 48 je ukupni broj članica, podeljenih u nekoliko "timova". One su, prosto rečeno, zabavljačice - po potrebi idoli, pevačice, igračice, glumice, "talenti", kako već situacija zahteva. Imaju svoje dnevne predstave u sopstvenom pozorištu, izdaju singlove, pojavljuju se u svim mogućim medijima. Čovek koji je iza njih je verovatno najveći mastermajnd u svetu japanskih medija: Jasuši Akimoto (Yasushi Akimoto), jedna od ključnih ličnosti Univerziteta lepih umetnosti i dizajna u Kjotu. Ne učestvuje ih svih 48 u svim dešavanjima i sastav čitave grupe je promenljiv, ali neizvesnost i pompa oko izbora novih članica su na grandioznoj skali. Njihovi singlovi su najprodavanija muzička roba u Japanu poslednjih godina - normalno, vrlo sumnjivog muzičkog kvaliteta, iako ne toliko lošeg koliko su me neki kritičari naveli da mislim (tj. čuo sam i gore stvari) - a postoji priča o fanu koji je potrošio oko 200 hiljada evra na praćenje njihovih aktivnosti. Svašta čovek pročita na netu...
AKB 48
Ayaman Japan imaju sličnu ulogu, ali različitu taktiku. Njihova popularnost je eksplodirala u toku prethodne godine, i one više funkcionišu na principu urbanog mita. Ima ih oko 100, ali samo se tri glavne članice pojavljuju u medijima (Sakurada je jedna od njih). Nemaju svoju lokaciju, već se pojavljuju na žurkama i događajima u određenim delovima Tokija, i to bez novčane nadoknade, gde pričaju sa vama, piju, šale se i generalno glupiraju (a ni skidanje im nije strano). Svako ko poznaje barem jednu članicu može da ih dovede na svoju zabavu. Tamo gde su AKB 48 tipični idoli, čisti i uzorni, Ayamanke su vulgarne i provokativne. Snimile su i nekoliko pesama, a izgleda da im je česta tema jebanje.
Ayaman Japan (Fantazista Sakurada skroz desno)
Pop-gejše za (post-)moderno doba? Da, na neki način, mada će mnogi to shvatiti kao trivijalizaciju te plemenite prakse. Imaju sličnu funkciju u društvu - sasvim je druga stvar što je društvo takvo kakvo je.
Možda postoje i muške zabavljačke trupe nalik na AKB 48, ali ne, dođavola, ne! O tome nećete čitati ovde. ;) Nikad!
Нема коментара:
Постави коментар