Nisam još pisao o video-igrama, koje su mi nekada bile jedan od omiljenih oblika zabave. Nemam više vremena i para za taj hobi. Ako ništa drugo, novac je uvek potreban za hardver, a ja volim razne žanrove i naslove sa raznih platformi, što bi mi stvorilo neopisive probleme već u startu.
U poslednjih nekoliko meseci jedan naslov jeste privukao moju pažnju - naslov koji oličava moju viziju kakve bi video-igre trebalo da budu. To je Dark Souls od japanske kompanije From Software, napravljen za PlayStation 3 i Xbox 360. Nema mnogo reči o njemu na domaćoj sceni, dok na stranim igračkim forumima i sajtovima često možete naleteti na međusobno pljuvanje između njegovih fanova i Skyrimovih, što je budalaština kakva se već može očekivati od takvih mesta. Te dve igre nemaju mnogo veze jedna s drugom, osim po tome što su obe fantazijski RPG-ovi koji vam predočavaju fiktivne svetove bazirane na (pseudo)evropskim mitovima i legendama. Dakle, mogu da se igraju i vole potpuno nezavisno. Mada se ja ne bih mislio ni sekundu šta pre da igram. Skyrim je interaktivna priča (koju sami pravite) u video-igračkom formatu, ali Dark Souls je sama esencija onoga što video-igre jesu, uglavnom bez književnih, likovnih i filmskih dodataka. Dobrim delom je čak lišen i muzike.
I ranije sam imao dodira sa proizvodima From Software-a i dopao mi se njihov stil. Uvek su temeljni u dizajnu gejmpleja i imaju prepoznatljivu i zaokruženu estetiku - ovde pre svega mislim na umetnički dizajn, ne na tehnologiju koja ga obuhvata. Probao sam nekoliko njihovih igara, a Lost Kingdoms (poznat kao Rune u Japanu) sam odigrao do kraja. Kako je ta igra takođe fantasy-tipa i koristi sličan zverinjak - iako nije RPG - to mi pruža dodatni uvid u neke aspekte sveta Mračnih duša.
Kada koristim termin "RPG" u kontekstu ove igre, mislim na njegovu "akcionu" podvrstu. Da li bi to RPG-čistunce nagnalo na bes ili ne nije mi u ovom trenutku bitno, pošto sam igru iskusio samo na pola sata. Tu je svrstavaju i tako sam je označio ovde. U suštini - iako postoji aspekat kreiranja "lika" - igra mi sveukupno više liči na Metroida (po atmosferi, a donekle i strukturi) ili Zeldu - možda neki njen mračni rođak koji je bio otet u ranom detinjstvu i proveo ostatak života u paklu?
Igrač je u ulozi jednog od neumrlih (undead). Priča je minimalna i ovo je jedan od slučajeva kada nije najbitnija za sveukupno iskustvo. Vi, na neki način, osim borca morate da budete i arheolog nepoznatog sveta, jer o njemu znate samo ono što ste u stanju da saznate (izuzimajući kratak prolog rađen u filmskom stilu - neko je već spomenuo Džeksonovog Gospodara Prstenova kao očigledan uzor). Vaše lično znanje i veština protiv jednog neistraženog sveta - ili svet protiv vas, bukvalno - i udri. "Prapare to die" je slogan na kutiji igre. Potpuna otuđenost u potpunom mraku.
U međuvremenu su ubačene neke genijalne ideje, kao što je "ljudskost" kao merna veličina i način komunikacije između igrača u multiplejer varijanti. Ovo nije naslov koji se može proceniti kroz gledanje ili slušanje, jer je u njemu najbitnije upravo neposredno iskustvo igranja, koje je daleko žešće nego što Bethesda može da se nada da će ikad postići (s druge strane, njihove igre nude raznovrsnije opcije). Ljudi koji su igrali i ovo i Skyrim tvrde da je ovaj potonji lakši čak i na najvećem nivou težine.
Ako sam ikad zažalio što nemam PS3, to je sada. U toku je peticija da se ova igra dovede na PC - čiji broj potpisa se svakim danom povećava u hiljadama - ali ipak bih radije igrao prvu verziju. U većini modernih RPG-ova kada ubijete čudovište osećate se kao da ste odradili neki rutinski posao. U ovoj igri - ako je verovati svedočanstvima na internetu - osećate se kao da ste ubili čudovište. Zato što su čudovišta... pa, čudovišna.
U poslednjih nekoliko meseci jedan naslov jeste privukao moju pažnju - naslov koji oličava moju viziju kakve bi video-igre trebalo da budu. To je Dark Souls od japanske kompanije From Software, napravljen za PlayStation 3 i Xbox 360. Nema mnogo reči o njemu na domaćoj sceni, dok na stranim igračkim forumima i sajtovima često možete naleteti na međusobno pljuvanje između njegovih fanova i Skyrimovih, što je budalaština kakva se već može očekivati od takvih mesta. Te dve igre nemaju mnogo veze jedna s drugom, osim po tome što su obe fantazijski RPG-ovi koji vam predočavaju fiktivne svetove bazirane na (pseudo)evropskim mitovima i legendama. Dakle, mogu da se igraju i vole potpuno nezavisno. Mada se ja ne bih mislio ni sekundu šta pre da igram. Skyrim je interaktivna priča (koju sami pravite) u video-igračkom formatu, ali Dark Souls je sama esencija onoga što video-igre jesu, uglavnom bez književnih, likovnih i filmskih dodataka. Dobrim delom je čak lišen i muzike.
I ranije sam imao dodira sa proizvodima From Software-a i dopao mi se njihov stil. Uvek su temeljni u dizajnu gejmpleja i imaju prepoznatljivu i zaokruženu estetiku - ovde pre svega mislim na umetnički dizajn, ne na tehnologiju koja ga obuhvata. Probao sam nekoliko njihovih igara, a Lost Kingdoms (poznat kao Rune u Japanu) sam odigrao do kraja. Kako je ta igra takođe fantasy-tipa i koristi sličan zverinjak - iako nije RPG - to mi pruža dodatni uvid u neke aspekte sveta Mračnih duša.
Kada koristim termin "RPG" u kontekstu ove igre, mislim na njegovu "akcionu" podvrstu. Da li bi to RPG-čistunce nagnalo na bes ili ne nije mi u ovom trenutku bitno, pošto sam igru iskusio samo na pola sata. Tu je svrstavaju i tako sam je označio ovde. U suštini - iako postoji aspekat kreiranja "lika" - igra mi sveukupno više liči na Metroida (po atmosferi, a donekle i strukturi) ili Zeldu - možda neki njen mračni rođak koji je bio otet u ranom detinjstvu i proveo ostatak života u paklu?
Igrač je u ulozi jednog od neumrlih (undead). Priča je minimalna i ovo je jedan od slučajeva kada nije najbitnija za sveukupno iskustvo. Vi, na neki način, osim borca morate da budete i arheolog nepoznatog sveta, jer o njemu znate samo ono što ste u stanju da saznate (izuzimajući kratak prolog rađen u filmskom stilu - neko je već spomenuo Džeksonovog Gospodara Prstenova kao očigledan uzor). Vaše lično znanje i veština protiv jednog neistraženog sveta - ili svet protiv vas, bukvalno - i udri. "Prapare to die" je slogan na kutiji igre. Potpuna otuđenost u potpunom mraku.
U međuvremenu su ubačene neke genijalne ideje, kao što je "ljudskost" kao merna veličina i način komunikacije između igrača u multiplejer varijanti. Ovo nije naslov koji se može proceniti kroz gledanje ili slušanje, jer je u njemu najbitnije upravo neposredno iskustvo igranja, koje je daleko žešće nego što Bethesda može da se nada da će ikad postići (s druge strane, njihove igre nude raznovrsnije opcije). Ljudi koji su igrali i ovo i Skyrim tvrde da je ovaj potonji lakši čak i na najvećem nivou težine.
Ako sam ikad zažalio što nemam PS3, to je sada. U toku je peticija da se ova igra dovede na PC - čiji broj potpisa se svakim danom povećava u hiljadama - ali ipak bih radije igrao prvu verziju. U većini modernih RPG-ova kada ubijete čudovište osećate se kao da ste odradili neki rutinski posao. U ovoj igri - ako je verovati svedočanstvima na internetu - osećate se kao da ste ubili čudovište. Zato što su čudovišta... pa, čudovišna.
Нема коментара:
Постави коментар