Sokrat je mrtav. Kao i njegova izreka: "Znam da ništa ne znam". Danas svi znaju sve. Čak i kada nemaju blage veze o tome šta pričaju.
Da razjasnim: ja relativno slabo poznajem svet japanske popularne kulture, čak i njen deo poznat kao manga. Jedino što sam svestan toga i znam šta znam, a šta nagađam. Ali ljudi koji znaju još manje ne libe se da kažu kako je Hiromu Arakawa zaslužila da osvoji Veliku stripovsku nagradu ove godine, iako su od 15 kandidata prethodno čuli najviše za 5, a svakako čitali još manje - i to uglavnom ne do mesta do koga su dotični serijali stigli u Japanu (što itekako ima veze sa prirodom nominacija). Ono što oni ne znaju zapravo nema važnost, očigledno.
To se konstantno ponavlja i ponavlja - recimo, ANN objavi Orikonovu listu najprodavanijih mangi za prethodnih 7 dana, a neko pametan se već nađe da kaže kako mu je milo što je Katekyo Hitman Reborn! u vrhu, jer je to zaslužio. Zaslužio ili ne, meni je takav stav čudan - da ne upotrebim ovde jedan grublji izraz. Svako vrednovanje se zasniva na poređenju. Što više znam, to bolje, i to ne samo u okvirima istog medija - svako znanje je poželjno. Doduše, veće znanje ne znači i bolji ukus u slučaju različitih osoba, ali to je problem druge vrste.
Kakve sve to veze ima s ostatkom teme? Možda nikakve, ali ovo je blog - neka vrsta dnevnika - a ja nešto razmišljam ovih dana kako je 99,99% poruka po mnogim forumima potpuno bezvredno u smislu informacija - ovo je dobro (sviđa mi se), ono nije (ne sviđa mi se), i tako to. Jedan moj poznanik je jednom rekao da je i sendvič koji je jeo tog dana bio "dobar". Koja je razlika između sendviča i pesme? Ili sendviča i filma? Dosta ljudi ne ume da objasni tu suštinsku razliku, a opet se usuđuju ne samo da sude bez znanja, već da napadaju onih 0,01% poruka što vrede kao besmislen! Ah, dobro, i to je deo modernog i demokratskog života.
Čitaoci ovog bloga znaju da sam pre 20-ak dana održao predavanje o stripu JoJo's Bizarre Adventure. Obećao sam još neke dodatne informacije na ovom blogu, i sada ću održati reč.
Nešto posle predavanja pričao sam sa jednim drugarom o utiscima, i on mi je skrenuo pažnju na neke stvari za koje sad mislim da je možda trebalo više da naglasim. Taj moj prijatelj - koji inače studira antropologiju i sprema diplomski rad koji će imati veze sa mangama i animeima - misli da JoJo ne može u zemljama zapadnog sveta da postigne popularnost koju ima u Japanu, prvenstveno zbog svoje estetike, koja će prosečnom čitaocu japanskih stripova izgledati suviše "gej" - pogotovo u svojoj kasnijoj fazi.
Sad, o tome bi se moglo napraviti posebno predavanje. Ja sam potpuno strejt u svom seksualnom opredeljenju, a ipak nisam imao nikakvih problema sa JoJom - koliko znam, i Araki je heteroseksualac i pride sretno oženjen. Od više od stotinu likova koji se pojavljuju u serijalu, mogu da se setim samo dvojice koji su homoseksualci, uz još nekolicinu mogućih biseksualaca. Mislim da je problem do naše kulture, u kojoj je homoseksualnost povezana sa nekim stvarima - kao što su muškarac u svetu visoke mode i sklonost ka određenoj estetici koja favorizuje oblike i boje koje mi ekskluzivno proglašavamo "ženstvenim" - ali koliko je to nužno povezano, a koliko je to naša projekcija? Šta je sa francuskom aristokratijom iz XVIII veka, među kojom je bilo normalno da muškarci nose štikle? Ne, zaista, Araki voli da crta muškarce u roze odeći ili sa motivima srca na njoj, ili u pozama koje u našoj kulturi više priliče ženama, ali neki od tih njegovih muškaraca su u svim drugim pitanjima često vrlo muževni i nema nikakve dileme o njihovim seksualnim sklonostima - iako u JoJou nema mnogo mesta za romanse bilo koje vrste. Međutim, složiću se da je to jedan vrlo zbunjujuć serijal za prosečnog zapadnog čitaoca i to po mnogim kriterijumima. Pretpostavljam da prvi utisak može da odbije mnoge, ali taj prvi utisak u slučaju JoJoa uvek vara.
Evo nekih lepih primera očeglednog uticaja na Arakija, od strane nekih ilustratora koji su radili za modne časopise tokom 80-tih godina XX veka. Dvojica najvažnijih su bili:
1. Amerikanac Tony Viramontes
2. Španac Antonio Lopez
Da razjasnim: ja relativno slabo poznajem svet japanske popularne kulture, čak i njen deo poznat kao manga. Jedino što sam svestan toga i znam šta znam, a šta nagađam. Ali ljudi koji znaju još manje ne libe se da kažu kako je Hiromu Arakawa zaslužila da osvoji Veliku stripovsku nagradu ove godine, iako su od 15 kandidata prethodno čuli najviše za 5, a svakako čitali još manje - i to uglavnom ne do mesta do koga su dotični serijali stigli u Japanu (što itekako ima veze sa prirodom nominacija). Ono što oni ne znaju zapravo nema važnost, očigledno.
To se konstantno ponavlja i ponavlja - recimo, ANN objavi Orikonovu listu najprodavanijih mangi za prethodnih 7 dana, a neko pametan se već nađe da kaže kako mu je milo što je Katekyo Hitman Reborn! u vrhu, jer je to zaslužio. Zaslužio ili ne, meni je takav stav čudan - da ne upotrebim ovde jedan grublji izraz. Svako vrednovanje se zasniva na poređenju. Što više znam, to bolje, i to ne samo u okvirima istog medija - svako znanje je poželjno. Doduše, veće znanje ne znači i bolji ukus u slučaju različitih osoba, ali to je problem druge vrste.
Kakve sve to veze ima s ostatkom teme? Možda nikakve, ali ovo je blog - neka vrsta dnevnika - a ja nešto razmišljam ovih dana kako je 99,99% poruka po mnogim forumima potpuno bezvredno u smislu informacija - ovo je dobro (sviđa mi se), ono nije (ne sviđa mi se), i tako to. Jedan moj poznanik je jednom rekao da je i sendvič koji je jeo tog dana bio "dobar". Koja je razlika između sendviča i pesme? Ili sendviča i filma? Dosta ljudi ne ume da objasni tu suštinsku razliku, a opet se usuđuju ne samo da sude bez znanja, već da napadaju onih 0,01% poruka što vrede kao besmislen! Ah, dobro, i to je deo modernog i demokratskog života.
Čitaoci ovog bloga znaju da sam pre 20-ak dana održao predavanje o stripu JoJo's Bizarre Adventure. Obećao sam još neke dodatne informacije na ovom blogu, i sada ću održati reč.
Nešto posle predavanja pričao sam sa jednim drugarom o utiscima, i on mi je skrenuo pažnju na neke stvari za koje sad mislim da je možda trebalo više da naglasim. Taj moj prijatelj - koji inače studira antropologiju i sprema diplomski rad koji će imati veze sa mangama i animeima - misli da JoJo ne može u zemljama zapadnog sveta da postigne popularnost koju ima u Japanu, prvenstveno zbog svoje estetike, koja će prosečnom čitaocu japanskih stripova izgledati suviše "gej" - pogotovo u svojoj kasnijoj fazi.
Sad, o tome bi se moglo napraviti posebno predavanje. Ja sam potpuno strejt u svom seksualnom opredeljenju, a ipak nisam imao nikakvih problema sa JoJom - koliko znam, i Araki je heteroseksualac i pride sretno oženjen. Od više od stotinu likova koji se pojavljuju u serijalu, mogu da se setim samo dvojice koji su homoseksualci, uz još nekolicinu mogućih biseksualaca. Mislim da je problem do naše kulture, u kojoj je homoseksualnost povezana sa nekim stvarima - kao što su muškarac u svetu visoke mode i sklonost ka određenoj estetici koja favorizuje oblike i boje koje mi ekskluzivno proglašavamo "ženstvenim" - ali koliko je to nužno povezano, a koliko je to naša projekcija? Šta je sa francuskom aristokratijom iz XVIII veka, među kojom je bilo normalno da muškarci nose štikle? Ne, zaista, Araki voli da crta muškarce u roze odeći ili sa motivima srca na njoj, ili u pozama koje u našoj kulturi više priliče ženama, ali neki od tih njegovih muškaraca su u svim drugim pitanjima često vrlo muževni i nema nikakve dileme o njihovim seksualnim sklonostima - iako u JoJou nema mnogo mesta za romanse bilo koje vrste. Međutim, složiću se da je to jedan vrlo zbunjujuć serijal za prosečnog zapadnog čitaoca i to po mnogim kriterijumima. Pretpostavljam da prvi utisak može da odbije mnoge, ali taj prvi utisak u slučaju JoJoa uvek vara.
Evo nekih lepih primera očeglednog uticaja na Arakija, od strane nekih ilustratora koji su radili za modne časopise tokom 80-tih godina XX veka. Dvojica najvažnijih su bili:
1. Amerikanac Tony Viramontes
2. Španac Antonio Lopez
Osim njih, očigledni uzori su i razne fotografije modela, kao što je ova:
Naravno, tu su još impresionistički slikari i Pol Gogen, pa klasična evropska skulptura, pa američki film, pa zapadna pop-muzika... Kada se radi o pronalaženju referenci, citata i omaža u vezi zapadne pop-kulture, mislim da je JoJo najzahvalniji strip koji postoji - čak više od radova Alana Mura. U Japanu postoji mnoštvo akademskih radova koji se bave tim vezama, ali mislim da, nažalost, ništa od toga nije dostupno na nekom nama bliskom jeziku. Zapadna zemlja u kojoj je Araki najviše voljen i prevođen je Italija (a ne Francuska), ali nisam dovoljno upućen u njihovu scenu.
Takođe, šapuće se da je u pripremi tajni projekat koji će predstavljati vrhunac obeležavanja 25-ogodišnjice serijala. Nadam se, kao i mnogi fanovi, da nije u pitanju igrani film.
Нема коментара:
Постави коментар