Profil: Urbangarde

Pošto sam za poslednjih mesec dana čuo gomilu japanskih izvođača koje ranije nisam slušao (Tamurapan, Uchuujin, Tokyo Ska Paradise Orchestra, Elephant Kashimashi, Urbangarde, amazarashi, Shinsei kamatte chan, Novels, Yazawa Youko, Ego-Wrappin', advantage Lucy, Man with a Mission, Saotome satsuki, Suneo Hair, Monica Uranglass, Babymetal, pa čak i Polysics...), mislim da bi bio red da kažem koju o nekima od njih, kao i o onima sa kojima sam bio upoznat, ali ih nisam spominjao. Počnimo sa jednim od najboljih, možda najčudnijim, i svakako najtežim za svariti.
 
Urbangarde (japanski: アーバンギャルド) je petočlani sastav nastao sa namerom sviranja "traumatičnog tehno-popa". Plemenit cilj, nema šta. Vođa grupe je pevač Tenma Macunaga (MATSUNAGA Tenma, na slikama dole tip sa naočarima), koji se prethodno bavio poezijom i pozorištem, a osim njega su tu:
- klavijaturista Kej Jaćimura (YACHIMURA Kei), koji je studirao džez i modernu muziku;
- gitarista Šin Zeze (ZEZE Shin), s velikim iskustvom na polju metala;
- pevačica Joko Hamasaki (HAMASAKI Youko), aka Jokotan, koja je prethodno pevala šansone;
- bubnjar Kjoići Kagijama (KAGIYAMA Kyouichi), koji se priključio poslednji, 2011. godine.

Macunaga radi većinu stvari vezanih za produkciju, kao i vizuelni dizajn i video-klipove, po kojima je grupa postala poznata i izvan Japana. Prošle godine su imali prvo izdanje za jednu veliku kuću, i to za Universal Japan. Krajem decembra je izašao njihov peti album, takođe za Universal, nazvan Geiger Counter Culture.

Prvi put sam ih čuo pre neki dan, i priznajem, nisam znao šta da mislim. Sviđaju mi se... hm, možda ipak ne... ali ovo je fenomenalno... i tako kičasto...aahh!!! Ipak, utisci su se polako slegli, ili sam se ja samo navikao na njihov stil - ili oboje - i sada mislim da su Urbangarde svakako jedna od najzanimljivijih pojava na modernoj japanskoj sceni.

Njihov najjači adut su tekstovi, i sam Macunaga je rekao u jednom intervjuu da na njih obraćaju najviše pažnje, a sve ostalo im je podređeno. Njihova muzika koristi elemente različitih žanrova (što se vidi iz pozadine članova), sa povremenim korišćenjem 8-bitnog zvuka. Za većinu slušalaca sa naših prostora najveća prepreka bi bila to što Urbangarde koriste dosta muzičkih fraza karakterističnih za mejnstrim J-pop, međutim, ako se samo malo potrudite, videćete da ih oni koriste u sopstvene svrhe, jer su u njihovim pesmama udruženi sa tekstovima i imidžom u čijem društvu ne izgledaju sasvim prirodno.

Urbangarde su jednim delom satiričan osvrt na kulturu idola i mnoge njihove teme su vezane za otakue. Na njihovom poslednjem albumu - jedinom koga sam za sada u celosti preslušao - nazvi nekih pesama su: "Ne zovite me magičnom devojkom", "Zbogom potkulturo", "Bizarna avantura jedne device" (ovo na japanskom zvuči još bolje: JoJo Shojo no kimyou na bouken) i "Da li su strip-časopisi i slične stvari loši?". Tenma i Jokotan pevaju na japanskom dovoljno jasno, međutim, moje znanje tog jezika je očiglednije pri čitanju nego pri slušanju, tako da razumem tek polovinu otpevanog. No, čak i tako vidim koliko se Urbangarde udaljavaju od muzike običnih pop-bendova, krećući se u pravcu njene dekonstrukcije.

Evo ga jedan muzički spot iz njihove ranije faze, za pesmu Concrete Girl:

A evo i nečeg sa poslednjeg albuma - kraća verzija spota za pesmu Umarete mitai:

A evo ih i uživo:

Keići Suzuki (SUZUKI Keiichi), legendarni kompozitor poznat na Zapadu po muzici za video-igru Earthbound, a u Japanu kao član grupe Moonriders, nazvao je u oktobru Geiger Counter Culture (trenutno) najboljim albumom godine u domaćim okvirima, a i meni sve više prirasta srcu...

JOJOmenon and Others

Desilo se nešto čudno. Novembarski broj časopisa Da Vinči, koji mi je poslat 15. oktobra, još uvek nije stigao, a JOJOmenon, poslat 23. - 8 dana kasnije - jeste, i to 1. novembra. To znači da je stigao za 9 dana, iako je ranije za takvu pošiljku obično bilo potrebno 12-16 dana. Nadam se da će kopija Da Vinčija ipak stići, pošto časopise, za razliku od knjiga i knjiga-časopisa (mooks), posle određenog vremena nije lako nabaviti. Tema broja je Fumi Jošinaga, manga-autorka, i to ne bih voleo da propustim.

No, JOJOmenon je dovoljan da me baci u ekstazu svojom sadržinom, a bogami i dizajnom, pošto sadrži puno lepih ilustracija i fotografija. Ovde se radi o mook-u (videti gore) koji je izdala Šuejša, najveći japanski izdavač stripova (po zaradi, ne po broju publikacija), kao specijalno izdanje svog modnog časopisa Spur, posvećeno proslavi 25 godina postojanja ĐoĐove bizarne avanture. Verujem da je Hirohiko Araki najzastupljeniji crtač stripova u japanskim medijima poslednjih meseci (a možda i duže), i ovo je samo šlag na torti. Pošto je proizvođač tog šlaga ista kompanija koja objavljuje i pomenuti strip-serijal, moglo bi se posumnjati u "objektivnost" tih prikaza, ali zato postoje i mnogi drugi članci i retrospektive, uvodi i odvodi i slojevi na toj torti, za koje su često bili zaslužni i drugi, nezavisni izvori. Pre nego što pređem na JOJOmenon, evo nekih pojavljivanja Arakija ili njegovog magnum opusa u medijima:
- intervju sa Arakijem u časopisu Euromanga, koji se bavi evropskim stripom, i to u memorijalnom broju posvećenom Mebijusu;
- specijalni dodatak strip-časopisu Ultra Džamp posvećen ĐoĐou, sa ilustracijama drugih crtača (Torijame, Ode, kolektiva Clamp, Togašija i mnogih drugih, iako uglavnom iz Šonen Džampa) i prikazima raznih projekata, kao što je nova video-igra ili serija romana rađenih na osnovu ĐoĐovog univerzuma; video sam ilustracije na nekom sajtu, i ne znam da li zvuči apsurdno ili ne, ali najviše mi se dopala ona od Masašija Kišimota (autora Naruta), što mi  u stvari govori da je on odličan ilustrator, kada shvati ozbiljno temu :) ;
- razgovor Arakija i Mike Ninagave (NINAGAWA Mika), možda najpoznatijeg japanskog fotografa i sigurno rediteljke filma Helter Skelter, u modnom časopisu Men's Non-No, za koji je ona uradila seriju fotografija inspirisanu V delom ĐoĐoa;
- Arakijevo lice na časopisu Aera, sa člankom o njemu unutra (Aera je glavnotokovski do srži, tj. zadnje kapi mastila);

- čitav broj časopisa za umetnost Bijutsu techou (Umetnička beležnica) posvećen Arakiju, gde imamo: raspravu između dvojice proučavalaca medija stripa, od kojih je jedan Go Ito, najčuvenije ime savremene japanske stripovske kritike, glavom i bradom; pa onda članak "Stendovi kao niža božanstva neoplatonizma"; pa pogled na ĐoĐoa iz uglova zapadne umetnosti, francuskog stripa, mode i modernog horora; i još mnogo toga...

- blok NHK-ovog TV programa MAGnet (Manga, Anime, Game, Net), posvećen Arakijevom najpoznatijem delu, sve sa lekcijama iz poziranja.

Ima još toga, ali ovde ćemo povući granicu. Ništa od svega pomenutog nisam čitao ili gledao, nažalost (iako bih JAKO voleo da nabavim razgovor sa Ninagavom, koja priznaje da je veliki fan ĐoĐoa... ma, jako bih voleo da vidim sve od pomenutog!), ali zato je tu za sada JOJOmenon.

Taj se sastoji iz dva dela. Prvi je nazvan "Hirohiko Araki" i tu se nalaze:
- susret sa Klintom Istvudom koji se desio u septembru ove godine u Los Anđelesu. Kratak uvod sa 10 najboljih Istvudovih filmova po Arakijevom izboru i razgovor njih dvojice; Istvud dobija sliku koju vidite na naslovnici muka i zauzvrat pozira kao Đotaro sa slike;
- ogroman intervju sa Arakijem, na skoro 10 strana;
- reportaža o putu u Njujork, gde je posetio mnoge znamenitosti i sreo se sa Fridom Đanini (Frida Giannini), kreativnim rukovodiocem modne kuće Gući;
- razgovor Arakija i Akire Jamagućija (YAMAGUCHI Akira) o vizuelnim aspektima ("Govor četkice i penkala"). Jamagući je jedan od najpoznatijih savremenih japanskih slikara, i ovde nam daruje jednu ilustraciju sa stendom iz sopstvene mašte, koja izgleda super-awesome. Šteta što nije iz jednog dela - bila bi fenomenalna kao poster - već je presavijena na dve strane;
- reportaža o studiju gde Araki radi;
- razgovor Arakija i Toa Enđa (ENJOE Toh) o narativnim aspektima. Gospodin Enđo je jedan od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca SF-a.

Drugi deo je nazvan "Stand" i tu imamo:
- priču Banane Jošimoto (YOSHIMOTO Banana), Heaven's Door;
- seriju fotografija, "The Little Girl Who Lives in the Triangular Roof House";
- reportažu o izložbi;
i nekoliko drugih stvari koje još nisam pregledao.

Tu je i kratak strip u boji, "Rohan Kišibe ide do Gućija", a dobio sam i nalepnice sa nekim čuvenim motivima. Čitavo izdanje je, što bi Amerikanci rekli, priceless za svakog fana ĐoĐoa.

The Wonderful World of Ryoko Kui

Od svih autora koji su se pojavili u poslednjih nekoliko godina, ona je jedan od najperspektivnijih. Debitovala je prošle godine sa kolekcijom priča, Zmajeva škola je na vrhu planine (Ryuu no gakkou wa yama no ue), i pokupila pozitivne reakcije. U poslednjem Kono manga ga sugoi! taj naslov je delio 12. mesto na muškoj listi sa One Piece-om. U poslednjem Freestyle-u, koji je više naklonjen umetničkim kvalitetima od ovog prethodnog vodiča za japanske stripove, prošao je još bolje, deleći 8. mesto sa drugim naslovom. Međutim, Go Ito, možda najuticajniji japanski kritičar stripova nove generacije, dao mu je maksimalan broj glasova, što nije mala stvar.

Ovog meseca se pojavila u prodaji nova kolekcija priča, Sedam slatkih zmajića (Ryuu no kawaii nanatsu no ko), i Comic Natalie je objavio članak o odabiru i pravljenju naslovnice za taj tom, gde dobijamo i mogućnost besplatnog daunloda jedne priče iz kolekcije - što sam ja naravno uradio, i mogu vam reći da sam prilično zadovoljan. Više detalja o samoj priči ćete čuti u bliskoj budućnosti.

Crtež Rjoko Kui me najviše podseća na rad Aki Irie, koju sam već pominjao kao autora Ran i sivog sveta oko nje - a i slična je to vrsta fantastike, pomešana sa puno pozitivnih emocija i dizajnom koji udovoljava današnjim moe-standardima, ali ih na neki način i prevazilazi.

Kui ima svoj blog, koji se zove Nishi ni wa ryuu ga ita (Na zapadu bejahu zmajevi) i na japanskom je, ali uvek možete uživati u ilustracijama (ako već ne možete u kratkim stripovima), poput one koja prikazuje božanstvo vatre (hi no kami).

Inače, ona je iznikla iz amaterske scene (dođinši), i njeno prvo delo je prvobitno bilo distribuirano preko interneta. 

And now, something completely different...

Dakle, posle Morohošija, imamo ovo:

Comic Natalie (u slučaju da ne znate, to je japanski sajt na koji sam se često pozivao, deo većeg sajta Natalie) je sponzorisao jednu nagradu koja se zove "Manga jesen 100", i koja se sastoji u odabiru najboljih mangi iz prethodnih godinu dana, zaključno sa krajem jula, od strane aktivnih urednika časopisa. Njih 176 je učestvovalo u glasanju, a Lovely Muco! (Itoshi no Muuko) je na 9. mestu, sa 11 glasova, što je za jedan glas iznad Arakavine Srebrne kašike (Gin no saji), koja je sigurno jedan od najčešće pominjanih naslova ove godine.

Ne mogu da vam opišem koliko mi ovaj naslov deluje šarmantno i simpatično, i mislim da je vreme da psi uzmu stvar u svoje ruke... ovaj, šape, posle više desetina naslova koji su se bavili mačkama (ok, tu je i Pas koji bdi nad zvezdama, aka Hoshi mamoru inu, aka Stargazing Dog).

Molim vas da obratite pažnju: pas na slici nema manga-oči!!!

Daijiro Morohoshi's first artbook

Daiđiro Morohoši je verovatno najveći japanski autor stripova za koga niste čuli, osim ako niste čitali nešto od mojih pisanija. Poštovani Dejan Ognjanović, aka Ghoul, možda i najveći autoritet za horor na ovim prostorima, održao je pre neki dan predavanje na Sajmu knjiga o Lavkraftu u stripu - na koje nažalost nisam mogao da odem - koje je verovatno prošlo bez pominjanja Morohošija, ali ja ne znam crtača stripova koji ima sličniji senzibilitet Lavkraftu od njega. Citiraću samog sebe sa drugog mesta:

„Samo crteže gospodina Morohoshija ne umem da podražavam." Osamu Tezuka

 Tezukino priznanje je izrečeno tokom razgovora - odštampanog u specijalnom dodatku u časopisu Super Action sredinom 1985. - sa samim Morohoshijem i još jednim legendarnim autorom fantastike, Yukinobuom Hoshinom, i danas je već deo istorije. Možda u takvom „okruženju" ono može da deluje čudno - zaista, Hoshino je taj koji je najistaknutiji predstavnik detaljnog i realističnog crteža u svetu mangi. Međutim, ja sam vremenom shvatio kakvu to sposobnost ima Morohoshi koja je opčinila njegove kolege i mnoge druge tadašnje i buduće umetnike iz raznih oblasti: za razliku od sledbenika realističnog pristupa crtanju stripova, on ume da približi čitaocu neprikazivo.

 Dakle, velika je šteta (a možda i nije?) što zajednica fanova japanske pop-kulture nije zainteresovana za njega. On nikada nije bio "popularan" ni u svojoj rodnoj zemlji, ali je bio "autor stripova za autore stripova" i druge osobe iz kreativnih branši i njegov uticaj je neizmeran.

Razlog za njegovo pominjanje ovde je objavljivanje njegove prve knjige ilustracija (26.10.2012. u Japanu), u čiju produkciju je lično bio maksimalno uključen, od izbora slika do određivanja njihovog redosleda. U nju je ubačen i razgovor između njega i Josukea Takahašija (TAKAHASHI Yousuke), koji je takođe jedan od najeminentnijih autora horor-stripova u Japanu, tako da smatram svojom obavezom da nabavim knjigu u dogledno vreme, iako je cena oko 3500 jena, tj. 35 evra.

Akiko Higashimura on 999

Činjenice kažu sledeće: tekst na ovom blogu koji ima najveći broj pregleda je onaj koji se odnosi na damu iz naslova (evo ga ovde). I to ubedljivo najviše pregleda - otprilike koliko i sledećih najgledanijih 9 unosa uzetih zajedno. Zato je ovaj unos napravljen da podilazi željama publike (i mogućnostima gugla!), tako da je čak i naslov na engleskom, iz čega sledi da je njeno ime nužno u nominativu. Da li će broj pregleda ovog članka doći na prvo mesto? Ostanite sa mnom i videćemo!

Pošto već pričamo o Higašimuri, recimo onda nešto konkretno o njenoj delatnosti. Prvo - ali verovatno najmanje bitno - ona je bila zadužena za ilustraciju na omotu jedne muzičke kompilacije objavljene pre neki dan: King Songs of Captain Records, koja se bavi nezavisnim bendovima iz 80-tih i legendarnom etiketom Captain Records.

 

Druga stvar, Higašimura ima novi serijal koji se zove Kakukaku Šikađika (Kakukaku shikajika, iako nisam siguran šta se tu piše zajedno a šta odvojeno) i predstavljen je kao njena verzija Puta mange (Manga michi), što modernim čitaocima verovatno ne znači mnogo, pa ću ih uputiti na Bakumana, jer je ovde reč o devojci koja sanja o tome da postane crtač stripova. Zanimljiva uloga, sa kojom bi se mnoge srpske devojčice poistovetile. :)

Treće, u novom broju Da Vinčija (za novembar 2012), koji tek treba da mi stigne, nalazi se razgovor između Higašimure i Fumi Jošinage (YOSHINAGA Fumi), izuzetno aktuelne autorke stripova koja je i tema tog broja. Prava poslastica za sve ljubitelje japanskog stripa - razgovor dve od najvećih žena na modernoj japanskoj strip-sceni.

Iz septembarskog broja Da Vinčija

Tojota i Studio 4℃

Tojota je početkom ove godine - tačnije, u martu - pokrenula reklamnu kampanju nazvanu PES (Peace, Eco, Smile), koja je bila u vidu kratkih animiranih epizoda za koje je bio zadužen Studio 4℃, a muziku su radili 7 poznatih grupa i izvođača.

Ovako izgleda flajer za kampanju:

 

Poslednji od 7 izvođača su jedan od mojih favorita u japanskoj muzici: Spangle call Lilli line. Evo te, poslednje epizode:

Evo Tojotinog zvaničnog sajta za kampanju, gde možete videti i ostale epizode.