Novosti

Konačno mi je stigao paket iz Japana koji čekam već gotovo mesec dana. Između ostalih stvari, dobio sam Kono manga ga sugoi! 2011, decembarski broj časopisa Monthly Comic Beam i prvi tom pominjanog Napada divova (Shingeki no kyojin). Kako je taj tom već preveden na engleski pre neki dan, zakasnio sam za ekskluzivni opis - međutim, prevod nije najsjajniji i puno stvari može da se kaže o samom delu, tako da će opisa ipak biti.

Comic Beam ima oko 500 stranica i u njemu se nalaze Thermae Romae, Imuri, Hourou musuko, Chimamire sukeban chainsaw i mnoge druge serijalizovane mange, kao i dosta kratkih, kompletnih priča od mnogih specijalnih gostiju pozvanih za ovu priliku - časopis je proslavio 15 godina izlaženja. Naslovnicu je uradio Kacuja Terada (Katsuya Terada).

Od drugih vesti:
- objavljeni su kandidati za Veliku manga nagradu 2011. (Manga taishou), o čijem dodeljivanju odlučuju ljudi zaposleni u knjižarama i koja se odnosi na kraća dela (od maksimalno 8 tomova). Pomenuta Thermae Romae je pobedila  prošle godine i to je, pretpostavljam, silno podiglo njenu prisutnost i popularnost do nivoa od preko pola miliona prodatih primeraka prvog toma (što će reći, jedne od najprodavanijih sejnen-mangi u Japanu) - slično se sada dešava sa Napadom divova. Dakle, 13 kandidata:
Kengo Hanazava - I am a Hero
Kaoru Mori - Otoyome gatari (Priče o čudnoj nevesti)
Akiko Higašimura - Omo ni naitemasu (Uglavnom plačem)
Seita Horio - Kokkoku
Kentaro Ueno - Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)
Daisuke Igaraši - SARU
Ćika Umino - Sangatsu no raion (Martovski lav)
Setona Mizuširo - Shitsuren shokoratie (Čokoladar slomljenog srca)
Hađime Isajama - Shingeki no kyojin (Napad divova)
Kota Hirano - Drifters
Tomoko Jamašita - Don't Cry, Girl
Masajuki Kusumi (priča)/Ecuko Mizusava (crtež) -  Hana no zubora meshi
Marimo Ragava - Mashiro no oto (Zvuk potpune beline)

Žanrovski, ovde ima svega: drame, romanse, fantastike, horora... Zanimljivo je da se Higašimura svake godine pojavljuje sa barem jednim popularnim delom.

Omo ni naitemasu od Akiko Higašimure, 2. tom

 - na svom blogu, Andrew Cunningham daje svoje mišljenje o nekoliko anime-serija iz ove TV sezone. Pošto je on čovek koji je preveo prva dva toma Gosick-a na engleski, zanimalo me je šta ima da kaže o TV adaptaciji:

There are some books that just can't be made into a TV series, and I'm not sure this is one of them, but the anime staff certainly didn't figure out how to do it at all. The pacing is just a mess, and none of the beats are given room to play out properly. Shame, since the actress playing Victorique seems to have landed perfectly on the fine line between Victorique's character and what anyone would actually want to hear that design sound like. I assumed the first episode was rushed to get to the meat of it. With the second episode I can only assume they're doing some sort of Cliff Notes version of the story. Can't recommend.

Koje mange Japanci čitaju? 2010, deo II

Možda bi bolji naslov bio "Najbolje mange u 2010.", ali radi doslednosti sam ostavio kako jeste.

Na jednom japanskom blogu sam video zbirnu listu urađenu prema top-listama 3 eminentna časopisa: Kono manga ga sugoi! (već pominjan), Otonafami (namenjen ljudima u 30-tim godinama i prilično glavnotokovski orijentisan) i Kono manga o yome! (Čitajte ove mange!, izdanje Freestyle-a, usmeren više ka umetničkoj eliti). Kako Otonafami radi odvojene liste za mange završene tokom godine i one koje još izlaze, i ja ću listu završenih naslova istaći odvojeno.

Dakle, tekući naslovi, 11 mesta (ne znam zašto 11, ali u tom obliku sam našao listu, pa neka i to ostane):
11. Ookami no kuchi - Wolfsmund (Vučja usta - Volfsmund)

Dokaz kako nešto za šta ni ja nisam prethodno čuo može da se nađe na "best of" listi.

10. Bakuman

 

Dokaz kako nešto što ne volim može da se nađe na listi.

9. One Piece

Dokaz kako i najpopularniji naslov može da se nađe na listi.

8. Sayonara mo iwazu ni (Ne reći ni zbogom)

Dokaz kako nešto vrlo lično i "alternativno" može da se nađe na listi.

7. Kuragehime (Princeza Meduza)

 

Dokaz kako i slatka spoljašnost može da skriva kvalitetan naslov.

6. Aku no hana (Cveće zla, prema nazivu čuvene zbirke Bodlerovih pesama)

 

Dokaz kako se i 9999 puta prežvakana tema može učiniti zanimljivom.

(Valjda, nisam čitao, osim sinopsisa.)

5. Otoyome-gatari (Pripovetke o čudnoj nevesti)

 

Dokaz kako crtanje raskošnih i egzotičnih odevnih i arhitektonskih detalja više nije odlika isključivo šođo-mangi.

4. Giant Killing

Dokaz kako i u svetu izuzetno popularnih mangi crtač može da ima individualni stil.

3. I am a Hero

Dokaz kako strip može da se približi filmu po intenzitetu i napetosti.

2. Thermae Romae

Dokaz kako su u Japanu u poslednje vreme popularne izmaštane situacije od izmešanih istorijskih činjenica ili likova (i Saint onii-san spada tu).

1. Shingeki no kyojin (Napad divova)

Dokaz kako za uspeh nije potrebna veza...

Zanimljivo je da i Shingeki no kyojin i Aku no hana izlaze u istom, prilično egzotičnom časopisu, Kodanšinom Bessatsu Shonen Magazine-u, gde su još naslovi poput čuvenog xxxHOLiC-a, adaptacije SF-romana Mardock Scramble, vizuelno i konceptualno zanimljivog Vanilla Spider-a (jednog dana, nebo je bilo prekriveno ogromnom paučinom...), i gde je autorska sloboda prilično velika.

Završene mange (prva 4 mesta):

4. Shigurui (Ludilo za smrću)

3. Wakusei no Samidare (Planetarna Samidare, ili možda Samidare sa zvezda, poznata na engleskom kao Lucifer and the Biscuit Hammer)

 

2. Kiyoku yawaku (igra reči... neprevodivo mi je)

1. Hagaren (Čelični alhemičar, na engleskom Fullmetal Alchemist)

Planovi za ovu godinu

Problemi sa prošlomesečnom pošiljkom su mi pokvarili prvobitne planove: želeo sam da napišem recenziju Napada divova (Shingeki no kyojin) PRE nego što se pojavi prevod (nezvanični, naravno), ali sad je kasno za to. No, kako imam podatke koje ljudi koji ne znaju japanski nemaju, od nje će ipak biti neke koristi.

Par stvari o kojima planiram da pišem u ovoj godini:
1. Kinovo putovanje (Kino no tabi) - da je TV serija bila stilizovana na način Mononokea ili Grofa Monte Krista (Gankutsuou), ponela bi titulu Najbolje anime-serije ikad. Bez konkurencije. Čak i ja, koji se opirem davanju ocene 10 (na skali 1-10), bih bio prinuđen da popustim. "Da je..." Nažalost, vizuelizacija je prilično stereotipna i nemaštovita. Serija se oslanja na snagu metafora i situacija, što je samo po sebi dovoljno da je smesti u sam vrh forme, ali ukus jedinstvene, a propuštene prilike ostaje. Kinovo putovanje je u originalu serija lajt-romana (nešto nalik na "manga-romane" ili "mange bez slika", kako je Tim Rogers, ikona gejming novinarstva, to opisao), i, iako među ljubiteljima klasične književnosti taj post-modernistički medij (književni rod? marketinška kategorija?) izaziva prezrivi osmeh ili napad podrugljivog smeha, ovde se radi o samom vrhuncu forme, ili, bolje rečeno, proširivanju njenih mogućnosti. Na engleskom je izašao prvi tom u izdanju Tokyopop-a i prevodu Andrew-a Cunningham-a, u čiji ukus imam neobično poverenje, ali knjigu sada već nije lako naći u prodaji.

Mnogi bi možda seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa: 1. zdravim razumom (ili to beše kritički um?) - stvarno, kada malo razmislite, shvatite da NE MOŽE brže od ovoga, a da ima smisla! 2. ukusom.

2. Moribito - serija dečjih romana, po čijem prvom tomu je napravljena TV anime-serija Čuvar svetog duha (Seirei no moribito).

Mnogi bi možda TV seriju proglasili sporom, nezanimljivom ili dosadnom, ali time samo dokazuju da oni sami imaju problema sa ukusom, jer u pitanju je jedna od najboljih anime-serija prethodne decenije.

Romani jesu pisani za decu, ali svet koji je izgrađen u njima je izuzetan, i jedan od retkih dobrih primera fantastike koja nije rađena po Tolkinovom kanonu. U Japanu su bestseleri i među odraslom publikom. I, da ne bude zabune, ne radi se o lajt-romanima.


Biće i drugih stvari, naravno, ali ove dve me već neko vreme izazivaju da napišem nešto.

Šta je glavna vizuelna karakteristika mangi?

"Likovi s krupnim očima i specifičnom frizurom?"

Pogrešno.


"Devojčice u erotskim situacijama i kofe krvi?"

Nema veze s mozgom.

"Linije pokreta i specifičan ritam naracije, (pogrešno) poznat na Zapadu kao "dekompresija"?"

Hm... možda ste ovde na tragu nečeg.


U prvom tekstu o mangama koji sam ikad napisao pomenuo sam da se u vezi mange može dokazivati bilo šta tako što se među stotinama hiljada ili milionima dela uvek možete pozvati na veliki broj primera. Zato se ovde neću pozivati na primere nego ću samo ispratiti način funkcionisanja sveta kulture. Šta mislite, zašto strani strip-crtači generalno nemaju uspeha u Japanu? Zato što su Japanci šovinisti, pa ne vole produkte tuđe kulture? Još jednom, ne. Američki filmovi su popularniji tamo od domaćih, a zapadna muzika je bar na istom nivou, čak i ako zanemarimo kopiranje trendova sa Zapada. Jedino su njihove video-igre bile više-manje zatvorena celina kojoj nije bilo lako konkurisati, ali i to je počelo da se menja. Onda, možda zato što su ponosni na tu oblast svoje kulture, pa nipodaštavaju strane pokušaje? Ne - većina Japanaca nema nacionalni ponos te vrste. Onda zašto, kada toliko zapadnih autora kopira "japanski stil", nijedan od njih praktično nema ni trunku uspeha u Japanu, niti može da je ima? Odgovor je jednostavan: zato što kopiraju POGREŠNE karakteristike, odnosno, stvari koje su japanskoj publici od sekundarne važnosti.

Glavna stvar u mangi je tok, manipulacija prostora, vremena i svesti, koja pravi od medija muziku mastila na papiru, dijalog sećanja i doživljavanja, nerazmrsivu mrežu sekvencijalnosti i sinhroniciteta, temporalnosti i bezvremenosti - zato je izraz "sequential art" neodgovarajući. To važi i za najprizemnije i najtrivijalnije primere šunda, kao i za najkompleksnije umetničke tvorevine (koje mogu imati i druge, dodatne slojeve).

Drugim rečima, poštujte ta pravila (vrlo kompleksna, inače) i ubacite kakav god hoćete izgled likova, i imaćete publiku u Japanu. Nemojte, i nikakvo kopiranje iz Baze standardnih manga- i anime-likova vam neće biti od pomoći. Prosto.

A i drugi (Brian Ruh, kolumna na ANN-u) polako dolaze do sličnog zaključka:

[Felipe] Smith's last point, I think, points to a big weakness in a lot of the so-called “how to” manga books that have been littering the shelves these past few years. A lot of them will discuss how to draw “manga” characters, which are usually distinguished by large eyes and surrounded by speed lines. However, almost none of the books talk about how to put images and arrange panels together to tell a story. You might have the prettiest artwork around, but if you can't use your art to convey action and character interaction then you can't really make manga.

 Kalendar sa likovima iz mangi čuvenog Nobujukija Fukumota (Nobuyuki Fukumoto)

Srećna Nova godina!

Onima kojima već nisam čestitao Novu godinu, činim to ovom prilikom. Pokušaću ove godine da učinim blog boljim i nadam se da ćemo dočekati zajedno i sledeću.

U poslednjih pola meseca, ovaj blog je imao dosta poseta iz zemalja koje nisu sa prostora bivše Jugoslavije, pa čak i Japana. A tema koja je gledana najčešće je Shingeki no kyojin. Osim teksta o toj mangi, imam u planu još nekoliko, ali ih neću još otkriti. Neka to budu prijatna iznenađenja.

Moto Hagio i narativna poezija u stripu

Moto Hagio je jedna od najznačajnijih mangaki ikada, možda i najznačajnija kada se radi o autorima ženskog roda. Krajem prošle godine je slavljena 40-godišnjica njene karijere prigodnim izdanjima i jednom izložbom, koja se ovog meseca nastavlja na još nekoliko prominentnih mesta japanskog kulturnog života (slika ispod).

Iz Poovog klana (Poe no ichizoku)

Fantagraphics Books je sredinom godine objavio na engleskom jeziku zbirku njenih kratkih priča u veoma luksuznom izdanju. Naziv je A Drunken Dream and Other Stories, prema jednoj od priča. Kompletan sadržaj je sledeći:

Bianca

Girl on Porch with Puppy

Autumn Journey

Marie, Ten Years Later

A Drunken Dream

Hanshin: Half-god (originalni naziv je samo Hanshin, što znači "polubog")

Angel Mimic

Iguana Girl (Iguana no musume, Iguanina kći)

The Child Who Comes Home

The Willow Tree

Priređivač zbirke i prevodilac Matt Thorn (koji je prijatelj Moto Hagio i veliki fan njenog rada), ovako je opisao način na koji je odabrao priče iz njene bogate karijere: na japanskoj socijalnoj mreži Mixi, u klubu njenih fanova postavio je pitanje koje priče bi pokazali strancima kao najreprezentativnije.

Dok priče variraju po dužini, vremenu nastanka i žanru, jedna tema se provlači kroz većinu njih: bol neispunjene ljubavi. Ne samo ljubavi između muškarca i žene, već i između dece i roditelja ili između dve sestre. U jednom slučaju (A Drunken Dream) je bol bio tako veliki da je i samo vreme plakalo u nekoj vrsti karmičke retribucije. Kada biste me pitali koja priča mi je ostavila najjači utisak, ne bih znao sa sigurnošću da vam kažem. Možda Iguanina kći, zbog zanimljivog obrta i jer ispod slatke površine krije jezivu priču o otuđenosti.

 Iguanina kći

Naoki Urasava (Naoki Urasawa) je jednom rekao da je za format kratke priče potrebna zadivljujuća veština (koja njemu svakako izmiče - cinična opaska autora). Hagio uspeva da simbolikom crteža, kompozicijom kadrova i funkcionalnim, ali inteligentnim tekstom isplete mrežu harmonije, praveći od stripa neku vrstu vizuelizovane poezije, a ipak zadržavajući narativ (za razliku od nekih crtača kao što je Maki Sasaki, koji od stripa prave isključivo niz simbola).

Hagio je bila jedan od pionira upotrebe raznih tehnika koje su u format mange uspešno prenele praćenje emocija likova i njihov tok svesti. Dok je to ranije bila definišuća odlika šođo (tj. ženskih) mangi, danas je deo rečnika koji je pristupačan svima koji žele da posegnu za njim (jedno skorije predavanje na tu temu je imalo naslov "Veza između šođo-mangi i uma"). Kako sam dublje ulazio u svet japanskog stripa, bilo mi je sve očiglednije da priča o kopiranju filmskog jezika i filmskih tehnika ne drži vodu - odavno već tvrdim da je jezik mangi meta-filmski jer može da prikazuje stvari u sinhronicitetu. Naravno, postoji jedan prilično veliki podskup mangi koji sasvim lepo funkcioniše kao "film na papiru" (najnoviji primer je odlični I am a Hero), ali to nije cela priča. Mogućnosti mange (i stripa uopšte) su daleko fleksibilnije.

Galaktička linija 999

Ako se neko pitao šta znači naslov ovog bloga, razjasniću tu misteriju. Prvi deo je očigledan, a "999" asocira na čuveno manga-ostvarenje Lejđija Macumota (Reiji Matsumoto), Galaktičku liniju 999 (Ginga tetsudou 999, ili na našem maternjem engleskom, Galaxy Express 999). "999" se u originalu čita "surii nain (three nine)". U toj mangi se radi o dečaku koji želi da zameni svoje ljudsko telo mehaničkim, koje je besmrtno, i putuje dotičnim "vozom" do planete na kojoj može to da učini besplatno. Od svih Macumotovih dela, Galaktička linija je - uz Svemirsku krstaricu Jamato (Uchuu senkan Yamato), za koju on nije jedina odgovorna osoba - najpoznatije i najvoljenije.

Gledao sam Rintarovu filmsku anime-adaptaciju iz 1979, koji je pravi vizuelni roler-koster. Možda "adaptacija" nije prava reč...? Dotična manga je prvo bila pretvorena u animiranu TV seriju od...(zadržite dah)...113 epizoda. Filmska verzija, iako traje dobrih dva sata, ne bi mogla da prenese širinu i dubinu te ogromne sage, i zato se bavi alternativnim prepričavanjem priče. Šta to konkretno znači, još uvek mi nije poznato, jer sam od mange video samo deliće tu i tamo, a od TV serije ni toliko.

Na osnovu gledanja Rintarovog filma mogu da kažem sledeće: iako se Macumotovo delo obično svrstava u SF, nauka u njemu nije toliko stroga i ne bi moglo da prođe ni površno ispitivanje na tom planu. Ako je "hard science" ono što preferirate u naučnoj fantastici, možda je najbolje da pristupite ovom s oprezom. Ali, s druge strane, čitava priča funkcioniše ako je posmatramo kao jednu veliku alegoriju, nalik na hrišćanske alegorije iz perioda renesanse i baroka, ali uvijenu u ruho svemirske romantične fikcije (iliti spejs-opere, ako tako hoćete). S druge strane, zanima me kako se odnosi prema originalu i koje su bile Rintarove izmene.

Dizajn likova će biti čudan onima koji su naviknuti na standardizaciju modernih animea, ali film verno prenosi Macumotov stil na veliki ekran. Muškarci variraju od komičnih do gotovo superherojskih gromada, ali žene (pogotovo mlađe) su uvek vitke i seksipilne - s izuzetkom kraljice udaljene planete, koja je uobličena noćna mora svih nas koji smo bili deca u vreme kada je film pravljen. Galaktička linija 999 je povezana sa drugim Macumotovim delima, kao što je Kapetan Harlok (Captain Harlock), gusar u službi pravde sa užasnim ožiljkom na licu - međutim, njihovo poznavanje nije preduslov za uživanje u ovome (ali dodaje sloj intertekstualnosti koji čini da ljudi zvuče pametnije kada hoće da dokažu da je ovo delo čista umetnost).

Šalu na stranu, posle gledanja ovakvih filmova - a tu spada i Mijazakijev Kaljiostrov zamak (Cagliostro no shiro, The Castle of Cagliostro), takođe iz 1979. - vidimo da se ne može pričati o nekom posebnom "napretku" animacije (gledane odvojeno od scenarija i vizuelnog dizajna) u Japanu od tog vremena, već samo o promeni, jer osim animatorske veštine i upliva novih tehnologija, nezamenljiv temelj svake produkcije je budžet. A ovaj film se tu ponosno busa u grudi. U svakom trenutku nešto se događa na ekranu, a korišćenje kretanja kamere preko statične slike je minimalno - sećam se samo jedne ili dve scene u kojima je upotrebljen taj trik. (Iako nije pošteno porediti televizijsku seriju sa filmom napravljenim za veliki ekran - ali to je već stvar na koju današnji anime-fanovi, koji ionako gledaju sve preko kompjutera, slabo obraćaju pažnju).