Nekoliko stvari o ĐoĐo-u

Oni koji duže prate moja pisanija znaju da sam veliki fan ĐoĐo-eve bizarne avanture. Pošto sam pogledao dve animirane serije rađene po trećem delu stripa, odlučio sam da se bacim i na sam strip, čije sam mnoge delove već čitao, ali nije na odmet podsetiti se. A takođe, nisam čitao ništa posle četvrtog dela.

Nažalost, (nezvaničan) prevod je isto onoliko loš koliko je bio i ranije i napredovanje je pravo mučenje (pogotovo za I i IV deo). Na samom početku, u divnom prikazu neobrazovanosti dragih nam skenlatora, saznajemo da su Asteci živeli 12-16. veka pre nove ere! Velika šteta, jer zbog takvih stvari delo ostaje nepristupačno većini ljudi.

Arakijev crtež je vremenom evoluirao, ali mnogi će primetiti da je ukus njegovih likova u oblačenju u najmanju ruku čudan. Drugi će to nazvati kičem. Treći će primetiti da, na strogo zanatskom nivou, crtež boluje od nerealnih proporcija i nemogućih poza. Sve se to može oprostiti. Na nivou kadriranja (biranja šta će da bude prikazano i iz kog ugla) i kompozicije (odnosa kadrova na stranici), ĐoĐo je masterpiece. Priča se da je, u jednom trenutku, Šou Tađima (Sho-u Tajima), čovek koji je crtao MPD Psycho-a i radio na animiranom delu Kill Bill-a, bio u dilemi da batali svoju karijeru manga-crtača, jer je mislio da nikad neće moći da dostigne ĐoĐo-a.

Planiram da napišem vrlo obiman tekst o tom stripu - ili čak seriju tekstova. Razmišljam o Arakijevom rešenju za problem koji dugo muči superherojski strip - nerealni vremenski tok i kompresiju hiljada različitih događaja u nekoliko godina. On je lepo podelio sagu na više priča koje se odigravaju u različitim vremenskim periodima: 1880-te, 1930-te, 1980-te, itd, i svakoj je dodelio (uglavnom) druge likove. S druge strane, sada radi na nekoj vrsti alternativnog univerzuma i tu se može povući paralela sa Marvelom i DC-om.

Psihičke moći koje se pojavljuju u ĐoĐo-u jesu neki ekvivalent super-moćima iz američkih stripova, ali, većina likova ima sposobnosti koje deluju vrlo čudno i ... metafizički, čak. Možda bismo dobili nešto slično da su Kant ili Hegel pisali rane Marvelove stripove umesto Stana Leeja (lol). J. Geil, negativac sa dve desne ruke, ima "stend" (psihičkog "pomoćnika") koji se pojavljuje samo u odrazu, i ono što uradi tamo utiče na realnost - recimo, priđe čoveku s leđa i prereže mu vrat. A za to vreme ovaj je bespomoćan jer iza njega nema nikoga!

A, uostalom, gde drugde možete sresti mačkastu biljku...?

 ...kao i Džeka Trboseka, zombije, nacističke kiborge, vampirske bogove, kockare koji uzimaju duše, pse sa psihičkim moćima...


I onda uzviknu "The World" i svet...stade.

Manga-novosti

Pošto sam preuzeo obavezu da doprinesem jedan tekst godišnje za strip-magazin Parabellum, ovi dana sam razmišljao o mogućoj temi. Jedna mogućnost je bila određeni pregled trendova i bitnih dešavanja u japanskom stripu u 2010, pošto do sada nisam pisao o tome. U stvari, ta zamisao je trebalo da se realizuje na strip-sajtu UPPS, ali me je nesreća sprečila u tome. Za takvu temu nije kasno ni 7-8 meseci posle isteka godine, s obzirom koliko sporo informacije te vrste dolaze do svesti čak i zapadnih fanova, a kamoli generalne publike. No, odlučio sam se da budem malo konkretniji, pa će tekst biti posvećen jednom naslovu, mada ću se osvrnuti na čitav trend koji taj izuzetno lepo predstavlja. Radi se o I am a Hero Kenga Hanazawe, po meni (i dobrom delu japanske kritike) jednom od najznačajnijih predstavnika japanskog stripa u novije vreme. Trend sam nazvao "neo-distopija", i kao što ćete videti u tekstu (čije ću delove kasnije objaviti ovde) postao je prilično moćan. Verujem da će skorašnji katastrofalni zemljotres i cunami još više da poguraju stvari u tom pravcu.

Konačno je neko počeo da objavljuje engleski prevod Umezuovog Watashi wa Shingo (Moje ime je Šingo), možda njegovog najcenjenijeg dela. To je priča o robotu koji je nastao iz ljubavi dečaka i devojčice, i koji sada traži svoje roditelje koje nikada nije upoznao. Zvuči potpuno suludo i nalik na Umezua. Od takvog dela ne treba očekivati realizam - već je i sama postavka nemoguća - ali psihološke i filozofske istine (ili radije, zapažanja) bi trebalo da mu daju dovoljnu umetničku snagu, kao i Umezuov napet način vođenja radnje  (evo, desiće se, približava se, samo što nije, tu je...). Još nisam počeo da čitam, ali to je nešto što neću propustiti.

Još jedna manga koja se pojavila u poslednje dve godine, koja ima zanimljiv koncept a nije prevedena, je WOMBS od Yumiko Shirai. Ona je nezavisni autor koga je Šogakukan uzeo pod svoje, i stavio ovaj njen rad u časopis Ikki, koji daje šansu autorskim radovima drugačijim od norme. Evo opisa ovog naslova, u mom prevodu sa engleskog:

Priča se odvija na planeti Hekio, gde se imigranti sa Zemlje bore među sobom u ratu između prve i druge generacije (Prvih i Drugih). Ovaj SF govori o Mana Ogi i drugim ženskim vojnicima koji imaju nibase, stvorenja sa te planete, usađene u materice. Ove trudne žene nazivaju "teleportacionim vojnicima" i one čine značajnu vojnu snagu sa teleportacionim sposobnostima nibasa. Priča o "trudnim vojnicima" nosi snažan osećaj realnosti.

 

Hirohiko Araki, čuveni autor ĐoĐo-ovih bizarnih avantura, potpisuje novu knjigu u kojoj priča o svojih 100 omiljenih horor-filmova, i koju bi bilo jako zanimljivo pročitati. Naziv je Araki Hirohiko no kimyou na horror eiga ron (nešto kao "H. Arakijeva diskusija o bizarnim horor-filmovima").

U toku avgusta izaći će prvi tom mange Exoskull Zero Takayuki-ja Yamaguchi-ja, koja je neka vrsta nastavka kontroverzne Apocalypse Zero (u originalu Kakugo no susume). Ova manga izlazi u sejnen-časopisu, a ne šonen-, kao što je bio slučaj sa AZ. Fanovi se nadaju i nastavku Shigurui-ja, koji je završen prošle godine, ali pošto je rađen po prvom poglavlju knjige Suruga-jou gozen jiai u kojoj se opisuju razni mečevi samuraja, možda nije čudno očekivati i adaptaciju drugih mečeva iz knjige.

Be afraid. Be very afraid!

Recenzija (anime): 12 kraljevstava (Juuni kokuki)

12 kraljevstava (originalno Juuni kokuki ili kokki, što znači "Hronika 12 zemalja") je televizijska anime-serija emitovana 2002. i 2003. na mreži NHK, i animirana od strane studija Pierrot. Sastoji se od 45 epizoda. Najveće ime povezano sa njenom produkcijom je svakako Fuyumi Ono, čija istoimena serija romana je poslužila kao predložak

Premisa se ukratko može opisati kao putovanje devojke iz savremenog Japana u jedan drugi svet, gde vladaju drugačiji zakoni i magija, i u čijoj sudbini ona igra značajnu ulogu. Koliko li je samo animea, a kamoli drugih dela, rađeno s takvom premisom? Fushigi Yugi prvi pada na pamet, a ne odmaže ni činjenica da se oba sveta napajaju uticajem kineske mitologije. Međutim, svet iz Fushigi Yugija je direktnije vezan za mitološku Kinu; u 12 kraljevstava možemo da govorimo samo o inspiraciji, nalik na Tolkinovu inspiraciju ciklusom priča o kralju Arturu. Drugo - i važnije - ciklus priča o 12 kraljevstava je počeo pre nego što je takva tematika postala izuzetno popularna, čak pre Fushigi Yugija, i zato su sve priče o neoriginalnoj osnovi neosnovane (pun intended).


Za razliku od mnogih drugih dela te vrste (Escaflownea, na primer), 12 kraljevstava su čista epska fantastika, bez robota, bez svemirskih brodova i bez bilo kakvih uređaja koje vezujemo za naprednu nauku. Takođe, komedija i romansa su minimalni u odnosu na druga slična dela. "Šta onda ostaje?", pitaće neko. Avantura, politička intriga i priča o sazrevanju, u najboljem izdanju.

Vizuelno, serija izgleda solidno. Ništa revolucionarno, ali ima lepih scena i grafičkih rešenja. Paleta upotrebljenih boja je široka, a dizajn glavne junakinje mi je posebno upečatljiv, i u ovakvoj vrsti dela daleko superiorniji u odnosu na standardni dizajn ženskih likova korišćen u prosečnim animeima, budući istovremeno realističan i fantastičan (i potpuno anti-moe). Isto se može reći i o animaciji i muzici - sigurno nisu među najboljima u žanru (tu titulu bi u vizuelnom domenu uzeo Seirei no moribito), ali obavljaju svoju funkciju i ne odmažu od uživljavanja u radnju.

Kakav je odnos ove adaptacije sa originalnim materijalom? Kao prvo, Fuyumi Ono je u okviru ciklusa napisala 7 romana i nekoliko priča, od kojih su samo prva četiri romana našla mesto u TV seriji, iako u donekle izmenjenom redosledu. U romanima je glavni lik sam svet, a ljudskih ili polubožanskih protagonista čije priče i sudbine pratimo ima nekoliko. U animeu je glavni lik pomenuta devojka Yoko Nakajima, i sve ostale priče su uokvirene njenom. Druga bitna razlika je u dvoje njenih prijatelja koji zajedno sa njom prelaze u drugi svet, što se u romanima ne dešava. Na sreću, to ne čini anime nekoherentnim ili nejasnim, kao što je slučaj sa mnogim sličnim adaptacijama književnih predložaka, već služi kao povod za nekoliko zanimljivih obrta u radnji. Ipak, postoji i nekoliko problema.

Najveći od njih je čuvena nezavršenost serije - iako je glavna priča o Yoko zaokružena, najvažnija sporedna priča se jednostavno prekida bez ikakvog razrešenja a i završetak čitave serije deluje slučajno, kao da je neko rekao: "prekidamo Game of Thrones (HBO-ovu seriju) posle 6.epizode". Kao razlog se navodi nekompletnost originalnog materijala u vreme produkcije animea, ali ne kupujem tu verziju. Producenti su od početka znali da gospođa Ono nije zvanično završila svoju seriju, a ipak su započeli rad na adaptaciji. Napravljena je prva sezona sa 39 epizoda, u kojoj se priča o Yoko završava prilično zadovoljavajuće. Potom, posle nekoliko meseci, TV serija se nastavlja drugom sezonom (još 39 planiranih epizoda, po nekim svedočanstvima), koja stiže do 6. epizode...i jednostavno se prekida, posle jedne završene priče koja, iako rasvetljava prošlost nekih likova, ne utiče na njihovu sadašnjost. I to je to. Razlog za snimanje tih 6 epizoda će mi ostati misterija, nažalost.

Drugi problem je velika količina specifične terminologije koja se provlači kroz seriju, i koja je daleko obimnija od svega što se pojavljuje u drugim anime-serijama. Građenje sveta je fantastično i služi seriji na čast, iako nam mnoge stvari nisu detaljno objašnjene (reprodukcija, na primer), što ostavlja još prostora za dalju dogradnju. Međutim, nepoznati termini se konstantno provlače, i ne ide u korist ljudskoj memoriji činjenica da mnogi zvuče slično, s razlikom samo u jednom slogu (ko zna nešto japanskog, razumeće bolje o čemu pričam): taika, taiho, taifu, taiki... U pisanoj formi takav pristup ne smeta koliko ovde, gde gledalac mora ili da često pauzira sliku da bi bacio pogled na neki od rečnika koji su pristupačni na internetu ili da zanemari problem i nastavi da gleda, ne razumevajući baš sve što se dešava. Težak izbor. Mada bi se taj problem mogao ublažiti odličnim prevodom, tako da se elementi reči i imena pretvaraju u slovenske ekvivalente (kao što je Zoran Jakšić uradio sa Hronikama Tomasa Kovenanta).

Treći problem, i daleko najsubjektivniji od svih, bi bio segment druge priče (one koja se ne završava), koji mi je bio prilično nezanimljiv jer su likovi uglavnom išli okolo srećni i zadovoljni i, pri susretu s nekim problemom, ubeđivali jedni druge kako će sve biti u redu. To nije trajalo predugo (nekoliko epizoda), ali mi generalno odskače od serije u kojoj se prikazuju mračne strane najplemenitijih ljudi i mračna dela nastala iz najboljih namera.

Dakle, ova serija nije savršena, ali čak i takva kakva je, sigurno je u samom vrhu svog žanra, a možda i njegov najeminentniji predstavnik (uz Berserka, koji je mračniji i nasilniji, ali deli neke slične vrline i mane). Prednosti 12 kraljevstava u odnosu na sve druge animee istog žanra su odlična psihologija glavnih likova i osećaj širine sveta potpomognut njegovim odličnim konstruisanjem.

Mini-recenzija (CD): Yuri Shiratori - Caramel Pop (1995.)

Prva u nizu recenzija. Počeo sam češće da gledam animee ovih dana, pa će i oni doći na red. Krenimo, onda, s muzikom.

 

Neki od vas verovatno sad misle da sam skroz poludeo. Album koji se zove "Caramel Pop" i ima ovakav omot! Nečuveno!!! Pa onda, kao ulje dodato na vatru, tu je činjenica da je Yuri popularna glasovna glumica (seiyuu). Neki od vas verovatno znaju na šta liči to kada japanske glasovne glumice propevaju (čast izuzecima). Potpuno očekivano, Yuri nema sjajan glas (ima detinjast), i od nje se ne može mnogo očekivati u domenu pevačkih mogućnosti. Naravno, nisam dužan da pišem samo o stvarima koje volim i koje su me impresionirale ili inspirisale na bilo koji način, ali postoje stotine albuma o kojima bih mogao da pišem - nema razloga da gubim vreme na jedan od verovatno nekoliko desetina hiljada koje ne volim. Dakle, zašto baš ovaj album?

Kratak odgovor bi bio: zato što sam i ja iznenađen. Doduše, imao sam jednu informaciju koja je ublažila to iznenađenje i koja glasi: album je producirala Akino Arai, koja je i komponovala neke pesme, uz Yoko Kanno, njenog bivšeg muža Hajimea Mizoguchija, i još neke. Pa onda, tu je Hisaaki Hogari kao aranžer nekih pesama, a spominje se i Yayoi Yula. Kada se priča o japanskoj pop-muzici, to je ekipa iz snova. I, u konačnoj analizi, ispostavilo se da je ta činjenica odnela pobedu nad svim lošim nagoveštajima iznesenim u prethodnom pasusu i elegantno ih pretvorila u ništavilo.

Nazvao sam ovo mini-recenzijom zato što ću se ograničiti samo na zaleđinu i na ukupan utisak - ne mogu da formiram kompletnu sliku jer ne posedujem fizičku kopiju albuma sa obiljem informacija u bukletu, a bez toga, između ostalog, ne razumem dobar deo tekstova koji su na japanskom. S druge strane, tekstovi mi nisu od primarnog značaja u pop-muzici - ne moraju da budu na nivou poezije, dovoljno je da nisu trivijalni ili glupi, ili bar da imaju opravdanje ako se čini da jesu.

Yuri Shiratori je pozajmljivala glasove i interpretirala mnoge animirane likove tokom svoje dugogodišnje karijere, koja traje još uvek. Međutim, njena muzička karijera bila je mnogo kraća (1994-99) i iznedrila je 5 solo-albuma (4 + 1 mini) i nekoliko singlova. Caramel Pop joj je drugi album i, po mišljenju mnogih fanova, najbolji uz (ili posle) Tendence d'eau iz 1997, koji bi tek trebalo da čujem.

Muzički, ovo jeste karamela-pop. Ali ne "sladunjavi pop" kako ga zamišlja zli, cinični muzički kritičar, već pop čut kroz nevine uši u nekom svetu punom čudesa i magije, gde svaki zvuk nosi istovremeno detetu beskrajnu radost i odrasloj osobi neizmernu tugu i gde svaka boja nosi odgovarajući ukus. Što znači da nosi sve odlike muzike Akino Arai, čiji album ovo u suštini i jeste, samo izdat pod drugim imenom i sa detinjastim glasom. Ipak, svaka čast i Yuri, jer ne može svako (a pogotovo ne svaka seiyuu!) da se okruži takvom ekipom. Tokom prve polovine 90-tih Arai nije izdavala solo-radove, već se koncentrisala na namensku muziku (=saundtrekove) i saradnju sa drugim muzičarima, tako da njen rad sa Shiratori savršeno popunjava tu "rupu" u njenoj karijeri. Muzički, Arai nema težnju ka nekom posebnom instrumentu, već elegantno kombinuje sve moguće akustične i električne instrumente i elektroniku, u zavisnosti od albuma ili prilike (koncertne verzije pesama su uvek drugačije aranžirane od studijskih).

Jedino što može odbiti ljubitelje popa (a ostalima ova recenzija nije ni namenjena) je pevačicin glas, ali to bi bila šteta, jer, dok je manji deo muzike vezan za 90-te (upotreba sintesajzera, ponekad) veći njen deo je večan. Ili skoro večan. Svejedno. Ja sam, na nesreću, čuo mnogo gore glasove od Yurinog kako pevaju i mogu ovo lako da preguram. Dakle, za mene, verovatno jedan od najboljih albuma J-popa 90-tih.

Trajanje: 46 minuta


Lista pesama:
1. Caramel
2. sayonara Doctor
3. atarashii kutsu (nove cipele)
4. hikouki (avion)
5. Gingham Check de isshuukan (jedna nedelja u Gingham Check-u)
6. suteki na Seelie (lepa Seelie)
7. Emerald no mori (smaragdna šuma)
8. Bird
9. egao no kimochi (osećanje osmeha - ovo mi zvuči nezgrapno u prevodu, ali šta da radim)
10. Paw
11. Child Again
12. kaze no suna (vetrov pesak)

Link
(svi albumi osim prvog)

Još malo muzičkih utisaka

Pišem ovo dok slušam pretposlednji album Kahimi Karie (čita se Kari), Nunki, koji je prilično spor, miran, i uglavnom akustičan (uz dosta semplova, doduše). I poetičan, pre svega. Neki će momentalno prepoznati imena Jim-a O'Rourke-a i Yoshihide Otoma, koji su učestvovali na njemu. Ono što će teže prepoznati je stil same Karie, ali taj se menja od albuma do albuma, i to više ne treba nikog da iznenadi.

U banji čovek ima dovoljno slobodnog vremena - suviše, rekao bi neko. I dobar deo tog vremena sam potrošio na slušanje muzike. A vikendom , kada sam bio kod kuće, muzika se ne gasi, pa makar čitao ili gledao nešto. Tako da sam preslušao dosta albuma (preko dve stotine, sigurno), od kojih mi se većina dopala u većoj ili manjoj meri, zato što slušam muziku:
1. prema izvođačima koje već volim;
2. prema preporuci.

Mada je bilo nekoliko razočarenja i nekoliko prosečnih dela, sigurno sam čuo preko stotinu albuma japanske muzike koji su vredni pažnje. Kako predstaviti takvo mnoštvo, kada je u mojoj glavi iskonski haos i više ne znam o kome bih pre želeo da pišem? Postoji i drugi problem: neki muzičari nisu dovoljno zastupljeni na voljenom nam Youtube-u i neke pesme/kompozicije nije moguće pronaći.

Ipak, nekoliko postojanih utisaka  iz sveta mojih nepostojanih misli:
- Yuki Kajiura je najprecenjenija od svih precenjenih japanskih kompozitora. To sam znao i ranije, ali, rekoh sebi, hajde da joj dam još jednu šansu. I pokušao sam da zavolim njeno mešanje elektronske, klasične muzike i folka, ali neke stvari nije moguće izmeniti... Posle dva (ponovna) preslušavanja njenog albuma Fiction (2003.) nisam našao na njemu ništa što drugi nisu uradili bolje. Ne kažem da je njena muzika loša - kompozicije su OK, ali daleko je to od božanskog statusa koji joj fanovi pripisuju. Zamislite priprostu, jednostavniju verziju Vita Nove (hm, ili nemojte - ko je uopšte čuo za tu grupu, a kamoli slušao?) sa aranžmanima nalik na priprostu verziju The Eccentric Opere (njih možete donekle zamisliti, predstavio sam ih ovde) i dobićemo nešto aproksimativno. Čak i Akiko Shikata, kojoj mnogi zameraju (s pravom!) to što ima snažnu želju da se u svakom trenutku njenih kompozicija čuje barem 3500 instrumenata, meni zvuči bolje od Kajiure.

- posle nebrojenih otkrića, kao što je nestašna dama japanskog folka (odnosno, to je američki folk, ili britanski, ali u japanskoj verziji), Hiroko Taniyama (koja ima 36 regularnih albuma!), ili suluda džez-pop diva, Mayumi Kojima, ipak sam se odlučio da postavim nešto drugo... nešto totalno ludo.

Do sada sam bio jedna od verovatno 5 i po osoba na svetu (van Japana) koja je slušala Isako Saneyoshi. Doduše, čuo sam samo njen 5. album, Spoon (1999.), koji je verovatno (sudeći po komentaru na jednom japanskom sajtu), i najluđi. Na Last.fm-u - koji nije neko autoritativno merilo, ali ide u prilog mojoj statistici - dok ezoterične bendove kao što su Maher Shalal Hash Baz ili Jack or Jive sluša oko 13 hiljada i 5 hiljada ljudi, respektivno, gospođica(?) Saneyoshi ima čak 94 slušalaca, uglavnom iz Japana, pretpostavljam. U Japanu ona je poznata, između ostalog i po interpretacijama dečjih pesmica  (psiholozi bi skočili na ovo i zgrabili ga kao dokaz zašto japanska omladina zastranjuje! lol), a ja bih je karakterisao po najbizarnijem vokalu koji sam čuo. Pošto nisam našao primere sa Spoon-a, morao sam da posegnem za onim što je na raspolaganju (budite strpljivi dok čita):

Da li vam ovo zvuči preterano? Amaterski? Ili samo kao loš ukus? Meni zvuči dovoljno autentično, i dovoljno promišljeno da bih znao da nije u pitanju gomila amatera koji bi da se igraju muzičara.

Za kraj, za one strpljive koji su uspeli da se izbore sa ovim postom jedna od najboljih stvari koja se pojavila u japanskom elektro-popu/trip-hopu 21. veka, relativno mlada pevačica i autorka Yuiko. Sledeća pesma, Kakuu no sora, sa njenog prvog regularnog albuma, Kesshou (Kristal, 2004.), nije "zarazna", pevljiva ili šta god, već prilično mračna, na momente i neprijatna (i muzički, i zahvaljujući njenom čudnom, vibrirajućem, vokalu), ali je odlična:

Volim li j-pop?

J-pop je prilično mutan pojam koji je među određenom publikom suptilnih muzičkih potreba stekao lošu reputaciju - s pravom, donekle, pošto je iznedrio neke od najgorih primera umetnosti zvuka svih vremena i prostora. Ali, nemojmo se zavaravati, u pitanju su određene tendencije strogo komercijalnih struktura japanskih muzičkih krugova. Izvan toga postoji nepregledno bogatstvo stilova i izvođača, koji se još uvek mogu smatrati j-popom, ako pod tim terminom podrazumevamo "japansku pop(ularnu) muziku" - a hoćemo, za naše potrebe.

Mnogo toga nema nikakve veze s tradicionalnom japanskom muzikom, već je nastalo na temeljima zapadne tradicije (evropske i afro-američke). Iako se često može čuti mišljenje da takva muzika nije "japanska", to je pogrešno, jer Japanci ipak uspevaju da daju specifičan šmek stranim muzičkim žanrovima - ne znam šta je to... možda određen spoj inteligencije i ludila koji omogućava prividno nespojivim elementima da funkcionišu zajedno, i to funkcionišu besprekorno.

Primer loše (meni neslušljive) j-pop pesme (slušati na svoju odgovornost!): Akino - tema za anime-seriju Sousei no Aquarion

Primer solidne (slušljive) j-pop pesme: Dreams Come True - I'm a Liar

Primer fenomenalne j-pop pesme: jedna druga Akino (Arai) - Gareki no rakuen

Čak i ako zanemarimo sveto trojstvo Yoko Ueno, Akino Arai i barokne kraljice japanske elektronske muzike i možda njihovog najvećeg živog kompozitora, Nahoko Kakiage (ne, ne Yoko Kanno, koliki god da sam fan - ovo je još bolje, verovali ili ne!), postoji zilion drugih izvođača i grupa, malih i velikih, nezavisnih ili pod okriljem velikih kuća, vrednih da se čuju i da se vole.

Glavni razlog za ovaj post je saznanje da su Dip in the Pool objavili novi album. Ta vest verovatno nikom od čitalaca ne znači ništa, ali za mene su Dip in the Pool jedan od najboljih elektro-pop bendova 80-tih, često upoređivani sa Cocteau Twins (iako ne baš pravedno - atmosfera ume da bude slična, ali DitP ne koristi gitare), i ovo je njihov prvi rad od 1997! Njih praktično nigde ne biste mogli čuti da neka dobra duša nije okačila njihovu kolekciju spotova, Dipping, na Youtube - kolekciju koja je u Japanu objavljena samo na laserskom disku daleke 1991. Čak i ja imam samo jedan njihov rani album, Silence (u mp3 obliku).


Sledi poklon za vernih 8 čitalaca ovog bloga, bar za one koji nisu već znali: par linkova ka blogovima s kojih možete skinuti šta vam je volja od ponuđenog. Ne mogu da pomognem za sve izvođače - neke imam samo u CD/DVD obliku, neke sam skinuo kao torente koji, pretpostavljam, više nisu aktivni, čak i kada bih se setio na kom su serveru bili, a pojedine sam skinuo sa manjih blogova koji su suviše brojni da bih ih ovde nabrojao (ali, ako volite modernu i minimalističku klasičnu muziku, blagu elektroniku i eterične ženske vokale, skinite odavde jedan mali biser, prvi album grupe films, zvani Messenger).

Dakle, linkovi:

TheSirensSound - blog koji promoviše teško dostupnu nezavisnu muziku. Širih interesovanja, obuhvata muziku svih meridijana ako zadovoljava gornji kriterijum. Dosta je post-rok orijentisan, ali ima svega.

Vault - Japanese Music Town - ogromna muzička kolekcija jednog čoveka, otprilike oko 2500 izvođača, i raste. Neke od meni omiljenih figura japanske muzike nisu prisutne, ali ima ponešto za svakoga.

Uživajte!

The Eccentric Opera

Ovaj blog je neko vreme bio zapostavljen jer su mi se dogodile neke loše stvari - konkretno, polomio sam nogu (na mestu vrlo blizu kuku, tako da je lom uticao na zglob) i neko vreme sam proveo u bolnici, neko u banji, a ono koje sam proveo kod kuće nisam trošio na interakciju preko interneta. Rehabilitacija ide uglavnom dobro, tako da ću za par meseci (pretpostavljam) biti kao nov. Toliko o tome.

A sada ću pokušati da se iskupim za tišinu veličanstvenim zvukom.

The Eccentric Opera je japanska muzička grupa aktivna tokom 90-tih, pioniri tzv. "klasičnog krosover" stila u Japanu. Odlikuje je mešavina elektronske muzike i najčešće (ali ne uvek) operskih vokala, a dobar deo opusa čine obrade klasičnih i folk kompozicija. Sastojala se od dve žene koje su prošle najviše muzičko obrazovanje, a jedno vreme je tu bio i treći, muški član (na prvom albumu).

Slede dve pesme sa albuma Hymne (1997) - koji je verovatno najpristupačniji za upoznavanje sa grupom (iako je prvi album najeksperimentalniji, a Paradiso mi je najbolji) - i to uživo!

Muzika je od Čajkovskog, a reči su iz jedne Bodlerove pesme (Hymne).

Iako mislim da je žena za klavijaturama, Nahoko Kakiage, srce grupe, osetim jezu svaki put kada čujem zastrašujući sopran Nami Sagare u sredini ove obrade francuske pop-pesme iz 60-tih. U svakom slučaju, obe članice imaju bogate i plodne karijere i posle raspada ove grupe, ali to je priča za neki drugi put.

Za kraj, njihova verzija Fausta sa albuma Paradiso (1998):